ASOCIJACIJA

                                                                  Fotografija  sa  interneta

Jedan post me je asocirao, na to da napišem ovu priču. Ne počinje sa „pre mnogo godina“, ili „bilo jednom“, a ipak na neki način je bajka i završava sa „živeli su srećno do kraja života“. Zavoleli su se, proveli neko vreme zajedno, a onda, kao što se i očekivalo, odlučili da se venčaju.

Zakazali su datum, iznajmili prostor, a onda su kao u nekoj mračnoj priči, počeli da se nižu događaji, ne baš lepi, i to sve jedan za drugim. Prvo ih je pogodio jedan jako tužan događaj. Umrla je baka buduće mlade, nekoliko nedelja, pre zakazanog venčanja. Naravno odložili su događaj. Ubrzo posle toga, javili su im se vlasnici restorana, ne znajući, da su zbog nemilog događaja mladi odložili venčanje, da ih obaveste, da je njihov restoran izgoreo, u požaru, i da im je žao. Pošto su već bili pogođeni onim što se desilo, ovo ih nije mnogo potreslo.

Prošao je neki period od bakine smrti. Odlučili su, misleći, da bi i baka bila zadovoljna da oni više ne odgađaju svoje venčanje, da odrede novi datum. Našli su naravno i drugi prostor. Toga dana, kada je sve zakazano, bile su zadušnice, a niko nije o tome vodio računa. Nisu želeli da ponovo odgode svoje venčanje, pa su odlučili da zanemare praznik. Na samom ulasku u restoran, gde je zakazan ručak, sačekao nas je šef objekta, s pitanjem: „ Da li ste vi za svadbu, ili parastos?“ U Sali pored je neko organizovao parastos, a mi smo na sreću, bili svatovi.

Divno je sve proteklo, pored svega, veselili smo se. Pošto su mladenci odlučili da sledećeg vikenda organizuju žurku, kojom će obeležiti svoje venčanje za mlađu rodbinu i prijatelje, usledila je nova organizacija. Iz nekog razloga, hvala im na tome, svrstali su mog supruga i mene u to mlado društvo. Te večeri, dok smo bezbrižno uživali u atmosferi, jedne igraonice, mlada nam je ispričala, da im je tog popodneva, gazdarica objekta javila, da je imala manji požar, ali da ništa ne brinu, jer je sve sanirano. Niko se više nije brinuo, to su postale normalne sitacije. Zaista smo se sjajno proveli.

Mladenci su otišli na bračno putovanje, na more, a mladoženja je sa prvim ulaskom u isto, isgubio burmu. Samo mu je skliznula s prsta i krenula ka dubinama. Kupili su masku za ronjenje i gle čuda, pronašao je i izronio, svoju burmu.

Godinu dana kasnije dobili su predivnog sina. Od tada ima oko sedam godina. Žive u ljubavi, mada su svi događaji navodili na praznoverne priče, da njihova ljubav neće biti dugog veka. Kako rekoh na početku, povod da napišem ovu priču je jedan gubitak burme, koji je objavljen, na društvenoj mreži. Sreća je ipak na strani pravih ljubavi, mada postoje i iskušenja, koja treba zanemariti.