KLUPA

                                                               Fotografija  sa  interneta

Kad god proleće počinje da najavljuje svoj dolazak, u meni naviru sećanja. Kad god vidim to bledo – zeleno lišće, kako stidljivo počinje da se pomalja, ne mogu da se ne setim jedne klupe, i jednog prijatestva.

Ne znam tačno koliko mi je bilo godina. Mislim negde oko četrnaest. Sasvim dovoljno da u park više ne idem u pratnji odraslih. Išla sam i zimi da obiđem tu klupu, našu klupu, moju i Nadinu. Sa dolaskom proleća, nisam je samo obilazila, sedela sam na njoj i posmatrala Dunav i Savu, kako se ulivaju jedna u drugu. Tada su sećanja bila najjača. Isplakala bih se, i olakšana za jednu tugu, vraćala se kući.

Bilo je proleće. Imale smo oko sedam godina. Išle smo u istu školu, ali ne i u isti razred. Prvi put sam se tada usudila, da sama odem na Kalemegdan. Ulice, kojima sam išla, od škole do parka, nisu bile prometne, ali se moja majka jako zabrinula, što sam se zadržala posle škole. Znala je dokle traju časovi, i kad je videla da me nema, krenula je u potragu. Naravno nije me našla, zato i nije baš prijateljski bila raspoložena, kada sam se pojavila, posle nekog vremena, kao da ništa nije bilo. Grdila me je, upozoravala, da to više nikad ne napravim, a ja sam samo ćutala. Bila sam nekako spokojna. Toga dana upoznala sam svoju najbolju prijateljicu. Znala sam da će mi to postati, mada je susret započeo prepirkom.

-         Ustani sa te klupe! To je moaj klupa!

-         Kako tvoja, gde piše, da je tvoja?

-         Pogledaj iza, piše!

Nesvesno sam se okrenula i pogledala naslon klupe. Bila je u pravu. Zaista je pisalo „Nada“. Ćutala sam. Nisam imala šta da joj kažem. Moje ćutanje je trebalo da znači, da joj se isvinjavam. Nisam izgovorila izvinjenje, samo sam ustala, ali ne da bih otišla. Izvadila sam iz torbe šestar i malo dalje, na „Nadinoj klupi“, ispisala svoje ime „Vera“.

-         Eto, sad je klupa i moja. Napisala sam svoje ime.

Nada je ćutala, a ja sam pobedonosno sela na svoj deo klupe i pokazala joj rukom, da i ona uradi isto.

-         Mislim da je divno što smo se srele. Hajde da se svaki dan ovde srećemo! Imaš li najbilju drugaricu?

-         Nemam, sve devojčice u mom razredu su bezveze.

-         Isto je i kod mene. Nije slučajnost što se baš nas dve srele. Vera i Nada, zar ti to nešto ne govori?

Ćutala sam. Znala sam šta misli, ali nisam želela da se upuštam u priču. Prijalo mi je da samo tako sedimo i ćutimo.

-         Volim da posmatram reke i da ćutim.

-          I ja isto. Majka će me ubiti kad dođem kući. Ne zna da sam ovde, ali nije me briga...

-         Nije ni mene, i mene će moja ubiti, ali šta nas briga, važno je da smo se srele.

Nada je izvadila iz torbe jabuku. Prepolovila je i dala mi. Jele smo svaka svoju polovinu jabuke, ćutale i znale, da ćemo od tog trenutka sve u životu da delimo.

Sedim i ovog proleća na našoj klupi. Sedim svakog proleća, iako Nade više nema. Izgubili smo je po završetku osnovne škole. Sve su pokušali njeni, moji, tuđi roditelji, ali bolest je bila neumoljiva. Imala sam jaku želju da i tu prokletu bolest podelim kao onu jabuku.  Moju polovinu jabuke od toga dana, kada sam izgubila Nadu, uvek sam bacala, i posmatrala, kako nestaje u rekama, kako je odnose. Ono što je osatlo, to je sećanje, duboko u meni, i naša imena urezana u klupu. „Vera“ i „Nada“, zaista se nismo slučajno srele. Život nas je slučajno spojio. Zapravo i nije, spojila nas je klupa, život nas je nemilorsdno rastavio, ali će „Nada“ zauvek ostati da živi u meni, kao i njeno ime urezano u našu klupu.