ŽENSKO

                                                       Fotografija  sa  interneta

Volim da se vozim prevozom, uvek se tu nešto novo doživi. Tako je bilo i neki dan. Na prvi pogled obična lica, ali ipak svako ima nešto da ispriča. Posmatram ih tako iz prikrajka, da ne ispadne da sam nepristojna, pa buljim u ljude, bez razloga. Nekome uhvatim pogled i pročitam u njemu baš to pitanje: „ šta me gledaš „? Onda ja kao okrenem glavu prema prozoru, jer uvek, ako ima uslova, biram mesto, s pogledom. Primirim se nekoliko minuta, pa opet krenem da posmatram.

Posreći mi se uvek, pa uđe neko, ili među postojećim putnicima, otkrijem neko zanimljivo lice, sa radnjama koje obavlja, misleći da ga niko ne vidi. Uostalom i da ga vidi, nije ga briga, slobodan je i može da radi šta hoće, dok to što on hoće, ne ugrožava druge. Ima takvih, koji svojom pojavom i mirisima, koje šire, baš ugrožavaju ostale putnike, ali njih se to baš ni malo ne tiče. Kad bi ih se ticalo, sigurna sam da bi se bar malko plaknuli, pre nego krenu u svet, ili ne bi pojeli nekoliko čenova belog luka, kao da jedu bombone. Ne bi sigurno ni na sve to popili nekoliko rakijica, ili piva, pa kad se sve to izmeša, milina. Nije ih briga, kažem, pa onda ni mene ne treba biti briga, što ih posmatram. Dok ih posmatram pokušavam da zaštitim svoje čulo mirisa, ali oni to kao da ne vide.

Autobus staje na stanici. Ulazi lepa mlada žena, sa dvoje prekrasne dece. Dečak i devojčica. Preko puta mene, dva slobodna mesta. Žena smešta dečaka, na sedište, pored prozora, a devojčicu, koja je mlađa, pokušava da smesti na sedište pored. Najpre je sela, sa namerom da joj devojčica sedi u krilu. Devojčica, Mašenka, saznala sam, kao i to da su Rusi. Žena ustaje, ustajem i ja, da joj ustupim mesto, kako bi Mašenka mogla sama da sedi. Nasmešila mi se, i odmahnula rukom, što je značilo, da ne ustajem, jer nema svrhe. Posmatram to prelepo malo plavooko i plavokoso „čudo“, i jako me zanima, šta joj je cilj. Odjednom je zasenila sve ostale putnike, koje sam do malopre posmatrala. Pokušava da sedne, ne bratu u krilo, već da ga izgura sa njegovog mesta. Prvih nekoliko minuta, ne uspeva joj. Lav, tako se zove dečak, brani svoju poziciju, a majka pokušava da je smiri, jer joj njena kultura ne dozvoljava, da njena deca uznemiravaju ostale putnike. Uzima devojčicu u naručje, stoji pored praznog sedišta, uplašenog izraza lica, da šofer naglo ne zakoči, pa da padne sa sve detetom. Neuspeva joj. Lav, tada ustaje i kaže majci, da Mašenku spusti na sedište, koje je od samog početka želela da okupira. Majka, očigledno nemoćna, spušta devojčicu, a ona prekrsti ruke na grudima, s pobedonosnim izrazom i osmehom, promeškolji se na sedištu i nastavi da gleda kroz prozor.

Nisam mogla da se ne nasmejem. Postigla je svoj cilj. Majka me pogledala i skrušeno promrljala:

„ Djevuška...“

Uzvratila sam ženi osmeh. Sišli su već na sledećoj stanici. Ostavili su me da razmišljam. Žensko, uvek, ali uvek, samo ako ume, dobije sve što želi. Zaista, pravda je izmišljena kategorija, da bi ste se utešili, ako vam ne ide od ruke. Ono sa čime se rodite, to je bitno. Ako ste se rodili kao žensko, imaćete celog života privilegiju, da „pravedno“, dobijete, sve što ste naumili. Mašenka mi je svakako ulepšala taj inače tmuran i kišan dan, više nisam osećala ni to, kako i našta mirišu ostali putnici.