KADA BI STOLOVI PRIČALI

                                                            Fotografija  sa  interneta

Kada bi stolovi pričali oni kafanski sa crveno belim, kariranim stoljnacima, to bi bile priče. To bi bile priče, koje bi imale početak, ali ne i kraj. Možda čak ne bi imale ni početak, jer to su priče, za koje se ne zna, kad počinju.

Koliko je samo raznih ljudi sedelo za tim stolovima. Koliko je njih dočekalo zoru, glave naslonjene na ruke. Koliko je samo parova, koji su želeli da pokažu svoju ljubav, tu za tim stolovima. Bilo je i onih, koji su se za istim tim stolovima tajno dodirivali rukama, ili nogom, ispid istih tih stolova.

Stolovi su kao neke knjige. Na njima su neki urezivali svoja imeni, uokvirena u srce, opet krišm da ih konobar ne vidi, ili možda neko poznat. Koliko je cveća stajalo u malim vaznama, pa kuvanih jaja u lukovini, uz plekane pepeljare. Koliko ima na tim stolovima i stolnjacima nekih raznolikih fleka, koje bi isto mogle da pričaju, samo da žele. Koliko se piva, vina i rakije popilo, i bilo prosuto, po istim tim lepim drvenim stolovima. Koliko su bili lepi, uz neko prigušeno svetlo, a kad se svetla upale, lepota se gasila.

Nikada, nikada njihove priče ne bi prestale, samo kada bi stolovi pričali. O tome sam večeras razmišljala, sedeći za jednim od tih stolova u restoranu, koji još nije izgubio dušu. Možda je to zbog imena „Polet“, možda zbog sreće, da ima još onih, koji ne žele sve da pretvore u metal i staklo, uništavajući sve što nekad beše. U ovom restoranu, uz sjajne rokere stolovi još tiho pričaju svoje priče, a čuju ih samo oni, koji to žele, oni, koje vreme još uvek prati i ne želi da ih pregazi, oni koji će još dugo osluškivati škripu i pripovedanje stolova.