NEĆE U POZORIŠTE

                                                              Fotografija  sa  interneta

Ne znam da li neka sila iz kosmosa zna, koliko ja volim da „prisluškujem“ razgovore, gde god je to moguće, ali svakako uvek mi se posreći, pa iz prikrajka oslušnem neku zanimljivu priču.

Uđem juče u tramvaj broj deset. Čekala sam ga i relativno brzo dočekala ispred svoje bivše zgrade u Dušanovoj ulici. Sedim tako i setno gledam u svoj sprat. Odškrinuta neka PVC vrata, ništa nije kao što je bilo. Ulaze, dok ja sedim i čekam, i izlaze neki ljudi, ni nalik na one iz mog doba. Htela bih, ali ne mogu da se uzdržim, uvek pustim po neku suzicu, onako reda radi, kao što se zaliva cveće, na grobu, nekog dragog. Odoh daleko, ali morala sam da se malo prisetim nekih lepih, davnih dana.

Tramvaj je tačno znao kada da stigne, da me spreči, da drugim ljudima postanem objekat za posmatranje. Pre nego što bi počeli da se pitaju, šta radi žena, plače, zbog čega i koga, o tome niko ne bi da razmišlja. Jednostavnije je da te u takvim situacujama proglase čudnom, ili još gore ludom, koja slobodno šeta.

Mahinalno brišem suze. Bacam poslednji pogled na svoje detinjstvo i mladost, ulazim u tramvaj. Gledam odjednom na sve iz vedrijeg ugla. Tramvaj broj deset retko dolazi, a ovaj put, nije prošlo ni pet minuta, eto njega. Kao da je znao da treba da me spreči u mojoj tuzi. Unutra nekoliko putnika, raštrkanih po sedištima. Ne znam ni sama zašto, ali sedoh iza jedne žene, koja je bila zauzeta telefoniranjem. Ništa čudno. To je postala svakodnevna slika. Kada niko u prevozu ne bi telefonirao, život bi nam verovatno svima bio dosadan.

Smestim se, i htela ne htela, osluškujem ženin razgovor.

-         Šta inače radite? Aha, znači svi ste dobro. Zovem te jer imam dve karte viška za pozorište. Neki moji prijatelji odustali. Ma jasno, razumem, naravno, čujemo se neki drugi put. Pozdravi sve!

Nisam baš dobro mogla da vidim, ali sam pretpostavila da žena zove nekog drugog, sa istim predlogom. Opet shvatam iz njenih razočaranih odgovora, dobija korpu. Nisam sigurna, kasno sam se setila da brojim, ali mislim, da je žena okrenula jedno desetak brojeva, dobronamerno nudeći samo dve karte za pozorište. Niko nije mogao, ili nije želeo da joj pravi društvo. Pitam se, da li je to slučajnost, da baš niko nije imao vremena, ili je to naprosto nezainteresovanost, za takvu vrstu zabave. Kod poslednjeg razgovora, žena je tiho, ali ipak čujno, prokomentarisala, da će ipak sama morati u pozorište. Bilo mi je žao, toliko, da sam poželela da je kucnem po ramenu i kažem, da eto ja mogu da joj pravim društvo, jer za mene je odlazak u pozorište, jedna od najlepših zabava. Razni ljudi, razne ćudi. Žena je sišla. Tramvaj je nastavio da klapara, svojim ujednačenim zvukom, a ja sam setno razmišljala o tome kako su lipe počele da mirišu, na mom Dorćolu.