NEŠTO LEPO

                                                      Fotografije  Martin Nedeljković

Još uvek je eto Đurđevdan, traje. U ovom trenutku, dok ovo pišem. Svaki put na ovaj dan ja se sećam kako je pre jedno desetak godina počelo moje druženje sa divnom romskom porodicim. Možda je bolje da ne kažem tako, da kažem sa jednom ciganskom porodicom. Oni sami za sebe žele tako da kažu, pa i ja uzimam tu slobodu. Pitala sam ih, i oni rekoše, da im više odgovara da budu „Cigani“, nego „Romi“.

Imam potrebu da nešto napišem o našem prvom susretu, druženju, i divnoj proslavi njihove slave. Pre jedno desetk godina doselila sam se u taj kraj. Prvi dani naravno protekli su u upoznavanju okoline i sve šta je ponuđeno. Kad kažem „ponuđeno“, mislim na prodavnice i pijace. Prodavnica, pristojan broj, a među njima, na jednom malom uzvišenju, isto tako mala pijačica. U ponudi veliki broj artikala, u odnosu na mali prostor. Sve je tu što je potrebno, a da ne mora da se ide dalje, na neku od velikih gradskih pijaca. Sve zeleno i šareno, baš kako treba i nadasve sveže.

Bila je to ljubav na prvi pogled. Žena širokog osmeha, pokazuje niz svojih lepih belih zuba. Nudi svoju robu, na način, da ti je prosto neprijatno da ništa ne kupiš. Tako je baš počelo. Kupim prvi proizvod, nekoliko paradajza, vezu blitve, luk, krompir, i od tada, vraćam se već deset godina, na malu uzvišenu pijačicu, mojoj Joki, koja ne prodaje samo lepo povrće, nego ti ponudi uz to i svoje veliko srce, svoj osmeh, razgovor, i lepu reč. Ona je i psiholog i psihijatar, na njen „zeleni kauč“, kad legneš, dan ti postaje lep, čak i ako pada kiša.

Jednog dana, negde oko Đurđevdana, postavi mi moja Joka jedno predivno, jednostavno i nadasve lepo pitanje:

-         Nećeš ti da se naljutiš, ako te pozovem na slavu?

Gledam ženu i ne verujem. U sebi mislim, kako sam već neko vreme baš to pitanje čekala. Obožavam taj narod, nihovu dušu, nomadski duh i uvek sam želela da budem na izvoru. Mnogi slave slavu Đurđevdan, ali ja sam baš htela da budem na izvoru, da budem deo originalne priče. Njeno pitanje, je poput bombe, vatrometa, nečeg lepog odjeknulo u mojoj glavi. Naravno da sam prihvatila poziv. Naravno da se nisam pokajala. Od tada, od te njene jednostavne srčane rečenice, deo sam njihove lepe priče, nečeg lepog, nečeg najsrdačnijeg. Ne može rečima da se prepriča, ta jednostavnost, ta srdačnost, to kako dočekaju goste. Poput njene uredno složene živopisne pijačice, tako je serviran i njen sto, sa mnogo prekrasnih đakonija. To je srce, to je duša, to je nešto lepo, što narod poput Cigana nudi. Toga ima i na drugim slavama, ali ne na način, gde ti naprosto osetiš srce domaćina. Cigani bojažljivo ponude svoje srce, a ako umeš da ga prihvatiš, to traje i nikad ne prestaje, to nešto lepo.