RAZUMEM

                                                             Fotigrafija  sa  interneta

Desilo se, pre mnogo, mnogo godina. Kao bajke što počinju rečenicom „bilo jednom davno“. Bili smo oboje mladi i jako zaljubljeni. Zbog toga našoj sreći nije bilo kraja, kada smo saznali da će svoj vojni rok, ON, služiti u Beogradu.

Naše poznanstvo počelo je tri godine ranije u njegovom rodnom gradu, koji nije bio Beograd. Kada sam saznala da dolazi, da ćemo godinu dana biti u istom gradu, klimnula sam glavom kosmosu, u znak zahvalnosti. Vojsku inače ne volim, ne podržavam ništa vezano za uniformu i oružje, ali mi se u ovom trenutku sreće, čak i ta sivo – maslinasta uniforma učinila lepom.

Znala sam da ne dolazi zbog zabave. Dolazi da odsluži „dug“ prema državi. Ipak, nadala sam se u dubini duše, da ćemo se ipak češće viđati, nego što smo mogli, na relaciji naša dva grada, i udaljenosti od skoro osamsto kilometara. Posle saznanja da dolazi, počela sam kao pravi vojnik da brojim dane, da ih precrtavam.

Došao je i taj dan. Doputovao je nekoliko dana ranije, da bismo malo uživali u slobodi, bez dozvola za izlazak i obaveze da se u određeno vreme vrati u kasarnu. Sve je bilo lepo, kao u nekom snu. Naravno, kad je nešto tako lepo, tome brzo dođe kraj. Tih nekoliko dana je proletelo, brže nego što sam očekivala. Noć pred rastanak, jer sam odlazak u kasarnu tako doživela, plakala sam. Cele noći sam se molila, da nikad ne svane, da ne ode, da ukunu vojsku i vojni rok.

Naravno, ništa od mojih molbi nije se ostvarilo. Uostalom znali smo da će tako biti. Ipak bila sam na neki način srećna, jer ne odlazi daleko, mogu da ga vidim, kad poželim.

Tako sam mislila, o tome sam maštala, ali u stvarnosti sve uvek izgleda drugačije. Neke stvari čovek, kada ne bi doživeo, ne bi verovao, da je tako nešto moguće. Dani do polaganja zakletve su mi se činili kao čitava večnost. Ipak došao je taj „svečani“ trenutak i dobijena je prva dozvola za izlazak. Velikodušno su svi, kojima je neko došao na polaganje zakletve dobili izlazak sa prenoćištem. Opet neko lepo provedeno vreme, prekinuto, baš kad je najlepše. Povratak u prostor ograđen žicom, uzimanje slobode. Vojska treba da brani ljude, da bi bili slobodni, a oni sami nisu slobodni. Neka mi oproste, svi koji ne misle tako, ali ja se držim ovog razmišljanja.

Posle tog prvog izlaska, ja sam svaki dan odlazila u kasarnu, da NJEMU, odnesem neku domaću hranu. Bio je neki radni dan, i ja sam GA, po običaju sa šerpicom čekala u sobi za posete. Odjednom, osmeh na mom licu gubi smisao. U prostoriju, gde je bilo još nekoliko vojnika, sa svojim posetiocima, ušao je vojnik, ali ne moj. Gledala sam ga u čudu, a on mi se obratio zapovednim tonom:

-         Drugarice, imam naređenje od dežurnog kapetana, da te sprovedem do njega!

Gledala sam začuđenim pogledom u vojnika, koji nije kriv, samo je izvršavao suludu naredbu, mada bio je kriv, po nekoj drugoj osnovi. Nisam navikla da mi se nepoznati obraćaju na „ti“, to je bilo nekulturno. Nekulturno je bilo i obraćanje sa „drugarice“. Niti sam ja bila njegova „drugarica“, niti ću biti. Progutala sam pljuvačku i krenula za vojnikom. Odjednom me je bilo strah. Možda se nešto dogodilo, ima takvih situacija, pa će sad kapetan da mi to saopšti. Ipak nisam želela da razmišljam negativno, tako bih mogla da privučem loše stvari.

Ušla sam za vojnikom u jednu baraku, koja je na sve ličila, samo ne na kancelariju, dežurnog starešine. Uostalom nije me ni bilo briga, gde će taj kapetan da boravi. Želela sam samo da saznam, šta želi od mene i da nestanem. Napetost je prekinuo kapetan, sa nekim čudnim naglaskom i prilično arogantnim stavom:

-         Zdarvo drugarice, jes’ ti pismena?

-         Jesam, što pitate, treba nešto da Vam napišem?

-         Budi pristojna, da ne poludim! Piše tamo na kapiju, da u posetu, kad nije vikend, mogu samo devojke iz unutrašnjost, a kol’ko su mene rekli ti si tu iz Beograd, pa misliš, da ti je sve dozvoljeno...

-         Dobro, nema potrebe da budete grubi i da vičete, potrudiću se da se to više ne desi. Mislim ima načina, a to znate i Vi, samo ste formalista...

-         Ti to mene držiš slovo? Rek’o sam svoje, voljno!

-         Razumem, druže kapetane!

Tog trenutka nisam bila svesna da je to moglo da me košta. Moglo je da košta i NJEGA. Mogao je biti kažnjen, zbog mog nedoličnog ponašanja. Ipak nisam mogla da odolim, da ne salutiram umišljenom kapetanu, koji je bio jak, zato što je nosio uniformu. Vojnik koji me je sproveo do njega, po naređenju me je ispratio do izlaza iz kasarne. Stidljivo mi se nasmešio i onako više za sebe rekao:

-         Reći ću mu da si dolazila, mogu i tu šerpicu da mu odnesem. Nemoj više da dolaziš, kad nisu tvoji dani!

-         Razumem! Hvala ti, zaista te razumem, ti samo radiš ono što ti je naređeno. Zbog ovakvih stvari nikad neću razumeti, čemu služi vojska. Pozdravi ga! Ima dovoljno za obojicu, a i brzo će vikend.

Prošlo je skoro četrdeset godina od ovog događaja, a ja ga nikad nisam zaboravila. ON i JA, nismo više zajedno. Nema više ni te kasarne. Sad je tamo neko naselje, a okolo raste korov. Zbog čega, ne razumem.