ŽIVOT KAO POJAVA

                                                            Fotografija  sa  interneta

Život je zaista prolazna kategorija. U trenutku nastane, a isto tako u trenutku može da nestane, kao da nije ni postojao. Koliko god mislili, da nam je naklonjen, on nas ostavi, nastavlja dalje svojim putem, čak se ni ne okrene da nsa pogleda.

U jednom sasvim običnom, može se reći lepom danu,  probudite se, radite nešto uobičajeno, ili nešto novo, sasvim je svejedno, naiđe trenutak, samo jedan mali trenutak života, okrzne vas i nema vas.

Takav jedan dan sam proživela juče, neponovio se. Sve je izgledalo lepo. Druženje sa unukama, kupljena nova crvena tabakera, i crveni upaljač, na radost. To sam baš pomislila dok sam radila uobičajenu radnju slaganja cigareta, i mislila, kako stara tabakera odlazi u zaslužebu penziju, a nova, neka mi bude sa srećom.

Isplanirano večernje druženje sa familijom. Dugo se nismo družili, veselim se. Neke planove menjamo, ne razmišljajući, šta se može desiti, ako to uradimo. Trebalo je da posle druženja sa unukama, direktno idem, na večernje dogovoreno druženje. Nešto se promenilo i ja sam promenila plan. Danas kad razmišljam, ko zna zašto je to dobro, ili nije uopšte dobro. Ko zna šta bi se i kako desilo, da nije bilo tako. Život tu nastupa sa svojim već spremljenim situacijama. Za svakoga od nas ima „paket situacija“, hteli ne hteli mi taj „paket“, on je naš i ne možemo ga zameniti za drugi. Nekad mislimo da smo pobegli od nečega, ali nismo, to samo život nije planirao da se sve desi onako kako želimo.

Idemo dakle, u tom promenjenom planu na druženje. Nekako sam nespokojna, osćam neki čudan nemir. Ne mogu tačno d opišem šta osećam, ali miriše na opasnost. Nikad nisam osećala takav nespokoj. Činilo mi se da smo u onim automobilčićima u luna parku, da će nas svaki čas neko udariti. Penjemo se ulicom Maksima Gorkog. Odjednom zbog neke situacije ispred nas, moramo da stanemo. Mahinalno se hvatam rukom za držač iznad sedišta, kao da hoću da se zaštitim, ali još uvek ne znam od čega. Gledamo, zašto je čovek ispred nas zastao, neko se ispred njega parkira, on ga pušta. Odjednom udarac, snažan, lomnjava... Na trenutak mislim da nas više nema. Imam utisak da se nalazim u konzervi, koju neko priprema za reciklažu. Rukom tražim suprugovu ruku. On me steže, a ja plačem od sreće, dobro je, nije nam ništa, živi smo. Čujem kako neko spolja viče da izađemo, da je auto iza nas, koje je kombi iza nabio, na plin, kako postoji opasnost... Život nas je poštedeo, ali nam zato već u sledećoj sekundi nudi novu opasnost... Neko mi otvara vrata da izađem. Ne osećam svoje telo, počinjem lagano da drhtim. Ljudi su susretljivi, pitaju nas, da li smo dobro. Tek tada pogled mi ide orema našim kolima. Zaista liči na malenu konzervu, u odnosu na sve ostale učesnike događaja. Lanac sledeći, kombi, koji je udario Ladu Nivu, ona je spljeskala nas, a mi samo malo okrznuli, ne znam koju marku automobila ispred nas. Ne razumem se u marke kola, ali se razumem u to, da mi je potpuno jasno, da smo ovaj dan mogli da završimo zauvek, ali život nas je, hvala mu poštedeo. Tresem se i dalje, ali u sebi šapućem reči molitve, ne znam ni ja koje, neke moje interne, kojom se svaki dan zahvaljujem što sam živa i što su oni koje volim srećni i zdravi. Razmišljam, kako nam je možda baš to pomoglo, to što znam da se zahvalim, na onome što imam.

Nekako smo uspeli da stignemo kući, mada je i tu bilo na tom kratkom putu mnogo iskušenja. Život, kao da još nije u potpunosti odlučio da nas pusti, da nastavimo. Zbog svih udaraca koje je pretrpeo, naš mali Jugo, nije baš mogao da se izbori. Mučio se, stavljao nas u nove po život opasne situacije. Na semaforu se pali zeleno za nas, krenemo, on ne može, točak zapinje za polomljeni lim. Stojimo tko bespomoćno, a drugi kreću, trube, verovatno psuju, preznojavam se i samo se molim da prođemo.

Prošli smo, stigli kući. Osećam neizmernu sreću, ali telo i dalje ne baš, kao da sam pod anestezijom, iz koje sam se upravo probudila. Zahvalna kosmosu, i našem Jugu, što nas nije izneverio. Zahvalna pre svega životu, što nas nije napustio. Zaista za jednu prolaznu pojavu, koja u trenutku počne i završava, imali smo sreće. Inače poštujem izreku, da život treba da se živi, i nikad ne odlaže za kasnije, od sinoć je poštujem još više, jer sam postala svesna, da to kasnije mnogi ne dočekaju. Nemaju čak ni priliku da se kaju, jer su nepromišljeno nešto ostavili za kasnije. Život kao pojava je nemilosrdno nepredvidljiv. Jedino tu ništa ne može preko reda.