PRIJATELJSTVO NE UMIRE

                                                     Fotografija pozajmljena iz albuma Ivane Sokol

                                            

Mnogo volim, kada me nešto lepo obraduje. Iskoči tako, kao ona lutka nakačena na feder, udari me, a ništa ne boli. Prijatelstvo kad se pojavi, to ni ne može da boli. Kako da boli nešto što je toplo i lepo, nešto što traje, a nisam ni znala. Često sam mislila na moju Ivanu. Divna žena koju sam upoznala pre skoro trideset godina u Trogiru. Pojavila se kao neka svetlost, takoreći niotkuda. Ušetala je u moj butik, a ja sam još na vratima znala šta da joj ponudim. Nisam se prevarila. To što sam joj ponudila, bilo je kao skrojeno za nju, a ona je na prvu loptu bila kao skrojena, da postane moja prijateljica.

Tako je počelo, i trajalo, sve dok nisam odlučila da odem nekim drugim putem. Imale smo uvek kad se vidimo o čemu da pričamo. Možda je ona u tom trenutku bila malo usamljena možda sam i ja, a možda možda smo nas dve baš bile namenjene jedna drugoj. Takve se duše prepoznaju. Radila je kao muzička urednica na Radio Splitu, a ja sam sa zadovoljstvom čekala izbor njene muzike, Dan danas kad čujem „American pie“, ja se sa setim nje, i eto ti vraga, što bi ona rekla, slučajno, ničim izazvano ja je pronađem, čitajući neki njen komentar na Fb. Ne bih da razočaram one koji ne vole ovu društvenu mrežu, ali meni je pomogla da pronađem mnoge prijatelje i rođake, koji su rasuti svuda – tuda. Zahvalna sma na tome.

Dok pišem, emocije su mi pomešane, puno bih da kažem, i da mi ništa ne promakne, ali ono najbitnije što želim da kažem, je bogatstvo, kada pronađem nekog prijatelja, posle mnogo godina, nema cenu. Nismo blizu, a nismo ni daleko, ali se ćutimo, opet ne mogu, da ne kažem nešto u dijalektu, te divne Dalmacije, tog divnog naroda, jer mnogo mi je prijatelja Dalmacija podarila. Sećam se i Nove Godine. Dok smo se zbrkano dopisivale i htele jedna drugoj da kažemo sve propušteno u svim ovim godinama, podsetila me je Ivana. Provele smo je zajedno. Nisam htela da bude sama, jer joj je muž bio u Americi. Bila sam srećna što je prihvatila poziv, kao što sam i sada srećna, jer nije zaboravila moj ukrašen sto, moj kruh s mirisom duše, kako kaže. Kad neko to pamti tolike godine, onda je to sreća, srića, nije važno kako ćemo je nazvati, važno je da pravo prijteljstvo nikad ne bledi i ne umire. Važno je da smo se našle. Beograd nije daleko od Amsterdama, nadam se da ćemo se opet zagrliti.