BIO JE

                                                           Fotografija  sa  interneta

Živeli su u istoj ulici. Igrali se i završili školu, a onda postali par. Niko ga nije primećivao pored nje. Bila je drugačije lepa i svi su joj se divili. Predviđali su joj svetlu budućnost, kao da su znali ono što ona nije htela da zna. To što su joj govorili, kao da nije čula. Šta bi to trebala biti svetla budućnost, pitala se, nije imala odgovor. Za nju je on bio svetla budućnost, njeno sunce, njen mesec, njeno sve.

Htela je to da objasni svima, koji su mislili drugačije. Nije nikada to uradila. Odustajala je na samom početku, ako sami to ne vide, nema ona šta da im objašnjava, mislila je.

Ljudi oko nje išli su toliko daleko, da su je pitali, zašto je sama. Naravno, da nije imala odgovor na to pitanje. Nije bila sama, a to je izgleda samo ona znala. Kako su mogli da misle tako? Zar ne vide, kako joj lepo stoji njegova ruka na njenom belom ramenu? Bilo je jasno, da ništa nisu videli, ni znali, nisu hteli. Hteli su da budu zli, hteli su da joj zabrane ljubav. Sve su mogli da joj urade. Mogli su da je javno bičuju, na istom onom Trgu, po kojem je šetala sa njim, a svi su mislili da je sama. Ne bi se protivila, ne bi rekla da je boli, ali to što ga niko nije primećivao, to je najviše bolelo.

Nije slušala glasove demona, svoje provincije. Venčala se jedne zime za njega, kojeg niko do tada nije primećivao. Ono malo njih, koji su došli na njihovo venčanje, tek tada su ga primetili. Trg je bio pokriven belim svetlucavim snegom. Išla je ponosno pored njega, držeći ga pod ruku. Čula je kako joj pogrdno dobacuju, njeni provincujalci:

„ Zašto baš on, zar si baš morala?“

Sneg je bio dovoljno beo, da ga primete, jer njegova koža je bila crna. Možda ga ni tada ne bi primetili da nije bilo snega i njene bele venčanice. Bio je crn, ali su duše onih, koji ga nisu primetili, bile mnogo crnje. Ona je znala, da je on njena svetla budućnost.