BOLI ME

                                                               Fotografija  sa  interneta

                                                       

Boli me kad šetam ulicama grada, za koji tvrdim da je moj. Možda je nekome smešno, da čuje, tako nešto. Šta znači tvrditi da je jedan grad tvoj? Ne umem ja to tačno da objasnim, ali ako sam tu prvi put zaplakala, pala, pa opet plakala, zbog male rane na kolenu, ako sam tu prvi put prohodala, naučila da se radujem listanju i cvetanju lipa i prvom snegu i sankanju, onda to znači, da je to moj grad.

Gledaju me meni neki strani ljudi. Njihovi pogledi su prekorni. Žele da mi saopšte, da nemam pravo, da javno kažem, kako je ovaj grad moj. Želim da vičem, da se branim, ali ne uspeva mi. Nemam glasa, da vičem, da im kažem, kako ja drugi grad nemam.

Oni me ne razumeju, oni što su došli juče, prekjuče, koji tek treba da dođu. Ne razumeju, jer oni u proseku imaju po dva – tri grada, a ne dopuštaju mi da ja imam samo jedan. Nekad mi se učini, da žele da me pokore, da me istisnu, propuste, kroz svoje filtere života. Posmatram ih i dižem ruke. Dižem ruke, od objašnjavanja, od pravdanja, od besmislenih pitanja.

Tako je najbolje za sve. Donosim zaključak, a boli me, boli svaki deo mene. Imam utisak da sam izneverila sebe i njega, moj lepi grad. Koliko još puta treba da ga sruše? Koliko puta da mu uzmu dušu? Pitam se, a odgovori prolete pored mene, odlete, nema ih. Ima onih koji mi veruju, njih želim da zadržim. Želim od njih pomoć, ja sama ne mogu. Ne mogu da zaštitim svoj grad, onaj jedini, koji imam, niko me ne pita šta želim. Želim da ga sakrijem od pogleda onih, koji ga ne zaslužuju. Ne umem, bojim se, baš zato što ne umem, a hoću. Bojim se da će ga još više boleti, boli i mene.

Boli me svako posečeno stablo, svaka srušena kafana, ona prava, svaka razrušena kaldrma, ona sa pričama, koje nikad ne umiru. Boli me, što neko želi da mi objasni, kako moj grad nije moj, kako će mi napraviti, lepši, stariji i bolji, jer ovaj ovakav njima se ne sviđa. Ne treba njima ni da se sviđa, hoću da kažem, a reči ne izlaze. Ostaju skrivene u meni, ostaju da budu neispričane priče, jer ko sam ja, da nešto kažem!? Niko, zato me i boli, boli me moji strahovi i moja ćutanja, i reči zaustavljene na pola puta, kojima nisam uspela da zaštitim svoj grad. Tužno je to, jer drugi nemam. Možda mi neko od njih pozajmi svoj, jer njima više ne treba, došli su vozom,noseći hranu za neko vreme, balon rakije i venac belog luka, protiv mene i uroka, na prvi levi klosek, na stanicu, koja više ne postoji. Oni sada imaju ovaj grad, iz kojeg su me proterali, gledajići me pravo u oči, dok su mi objašnjavali, da ovaj grad ne može biti moj. Boli me!