DOMOVINA

                                                           Fotografija  sa  interneta

Prostor, nekad nepregledan, nekad skučen, ali kakav god da je, ograničen je linijama, koje se zovu granice. To nam nekad daje sigurnost, a češće nas guši. Sve što nas ograničava, nije dobro, ne dozvoljava nam da slobodno dišemo, da kažemo šta mislimo. Znam da će me mnogi mrzeti, ali se nadam da će biti i onih, koji će podržati, ono o čemu ću pisati.

Prostor, koji sam opisala, prozvali su „domovina“. Šta tačno znači reč, ne znam. Neki kažu da je „majka“, neki da je nose u srcu, da bi za nju život dali, a neki opet, da im je sve. Nisu to baš neka adekvatna objašnjenja. Niko nikada konkretno nije objasnio značenje reči, zbog koje je mnogo krvi proliveno. Često je prostor, nazvan „domovina“ bio obliven krvlju dece, koju su majke rodile, da bi živeli, a ne umirali. Doduše, često sam čula i tu za mene monstruoznu rečenicu, koju bi majke izgovarale, misleći da su hrabre, jer su svoju decu poklonile prostoru, sa granicama, zbog onih, koji su hteli da ih preskoče.

„Majke rađaju sinove, da bi ratovali“!

Majka sam, na svu sreću ženskog deteta, ali da imam i deset sinova, nikada ne bih izgovorila nešto tako, ni slično. U ratovima, koji se vode, od kad postoji čovečanstvo, niko nije pravedan. Oni koji napadaju, žele nešto, što možda jeste, a možda i nije njihovo. Oni koji se brane, brane isto tako nešto, što možda jeste, a možda nije njihovo. Ginu i jedni i drugi. Mozak im je isti. Uperiti pušku u nekoga, nije opravdanje, ni za jednu ni za drugu stranu.

Domovina iz prikrajka posmatra i jedne i druge. Nema je, ne sprečava krvoproliće, niti nagrađuje pobednike. Ona će se prilagoditi i onima koji su pre u njoj živeli, i onima koji je osvajaju i osvoje. Život, onaj koji je ostao, teći će dalje. Reke će odneti mrtva tela i isprati krv onih, koji su pali, za „domovinu“. Prolaznici će okretati glavu, dok prolaze, pored onih bez ruku i nogu, bez očiju. Neće videti njihove pružene ruke, jer ni domovina nije videla.

Život će takođe od njih okrenuti glavu. Oni koji su preživeli i uvek sve započinjali, smenjivaće se. Novi koji dolaze rušiće spomenike onih, koji su do juče bili heroji, a danas neprijatelji. Jako bih volela da je neko, nekad, uspeo da mi objasni pojmove „domovina“ i „časno umreti za domovinu“. Rođeni smo da živimo i umremo, prirodnom smrću. Niko nema pravo da nam nasilno uzme život. Kada je na prostorima, koje zovemo „domovinom“, mirno, za ubistvo se odgovara. U ratu kada ubijaš, heroj si. Samo kažu, kako je „rat“ i kako se mora braniti „domovina“, ako ne ubiješ, ubiće te. Surova pravila, koje izmišljaju oni, koji se iza odore, zvane „uniforma“ kriju i u ratu i u miru.

Kada prostor na kojem se zadesimo trenutno, ili na njemu živimo celog života, ne bi doživljavali na drugi način, nego jednostavno samo kao „prostor“, ne bi bilo krvi, ne bi trebali braniti nešto, što je neko svojm voljom ograničio i proglasio svojinom. Svi smo rođeni pod istim nebom, zar ne možemo svi mirno da živimo, pod istim tim nebom, bez granica. Možda bismo i mogli, ali onda nam ne bi trebalo oružje, onda bi ta monstruozna industrija, propala. Oni koji nam vekovima pokazuju snagu kroz mržnju i ubijanje, nestali bi, a svet bi možda postao prostor bez granica, u kojem bi svi bili slobodni. Život je dar, niko nema pravo da nam ga uzme, čak ni mi sami, to je greh. Sigurna sam kada bi prostor, nazvan „domovina“, progovorio, rekao bi isto. Ni jedno parče zemlje, ma kako ga nazvali, nije vredno ničijeg života!