POTREBA ILI MODA

                                                          Fotografija  sa  interneta

Lepo je družiti se, iz mnogo razloga. Jedan od njih je mogućnost, da svako kaže neko svoje mišljenje, a onda se situacija dovede do usijanja, pa to postane horska priča. U toj priči svi govore šta misle, trudeći se da nadjačaju onog drugog, i gotovo po pravilu ne čekajući, da jedan završi, pa da drugi kaže, šta misli. Često tu zapravo, niko ništa ni ne misli. Baci se koska, svi se prime i dobije se situacija skupšitnoskog repliciranja.

Kada je manje učesnika, situacija je uglavnom podeljena na dva „gola“. Obično je tada u igri dva para, gde svaki od partnera podržava onog drugog, naravno svog partnera. 

Kada je više parova, ili pojedinaca, slobodnih strelaca, zna da bude žešće. Tada se obično neko iz para, okuraži, pa podrži mišljenje, onog iz „suprotnog“ tima. Ima i onih situacija, kada su podeljeni u više frontova, gde se parovi drže jednog mišljenja, a pojednci, imaju privilegiju da izaberu stranu. Najviše se „zakuva“, kada postoji samo jedan „kuvadžija“, koji gotovo neprimetno, potpiruje vatru i kod jednih, i kod drugih, a nekad je tu i treća strana. Pomisliće neko, kako je to moguće? Zar niko od učesnika u razmeni veoma pametnih mišljenja, od životne važnosti, ne kapira, da je „kuvadžija“, ubačeni element? Nije njega niko konkretno ubacio. Sam se ubacio, i posmatra iz prikrajka, kakav je front napravio.

„Kuvadžija“ veoma vešto balansira. Trudi se da odgovori na pitanja svih strana, baš onako, kako im odgovara. U jednom trenutku, dešava se i to, neko primeti, da ih njegovi stavovi ne vode nikamo, a on onda postane još žešći. Najdraže mu je, kada nekoga dovede do suza, ili ludila, e onda se povlači, i kao da ništa nije bilo. Svi posvađani, neki trenutno, neki trajno, a „kuvadžija“ se nakloni i ode.

Nedavno sam bila akter u jednom polemisanju, koje na sreću nije završilo loše. Našli smo neko solomonsko rešenje i zaključili, da s eto zapravo nikog od nas to ne tiče. Tema je bila estetska hirurgija, kao potreba, ili pomodarstvo. Bili smo podeljeni u dva tabora, imali smo jednog neutralnog (advokat po profesiji), pa neće nikome da se prikloni, samo tu i tamo ubaci po neku malu koskicu, a mi se nesvesno davimo sa njom. Oni koji su smatrali i zagovarali, kako je estetska hirurgija potreba modernog čoveka, naravno pripadnici su tabora mladih. Nas ostale je vreme pregazilo, ne rekoše nam to, ali smo pročitali između redova. Elem oni smatraju, da je to potreba iz dva razloga. Jedan razlog je vezan za hirurge, koji to rade iz potrebe za novcem, i ne treba da ih zanima ni etika, a ni moral. Po njima, poželiš sise, one najveće, imaš pare, one najveće, odeš i kupiš ih. To da li će to štetiti tvom zdravlju, to nije bitno. Malim delom su se osvrnuli na one, koje je priroda uskratila za lepotu nečega na sebi, pa onda odu i to zamene, kao kod mehaničara, rezervni deo.

Donekle smo se i mi ostali složili, da kad je takva vrsta intervencije u pitanju, to nije moda, nego potreba. Posle kratkog primirja, opet se nastavlja žučna rasprava, vezana za moral doktora, koji svesno ugradi nekome nešto, samo zato što je platio i tražio. Mlađi tabor, kaže, da doktora ne treba da zanima razlog, on je tu da uradi ono što se od njega traži, uzme pare i gotovo. Mi, koje je vreme pregazilo, protestvujemo, pitamo advokata, koji samo posmatra i ćuti, a onda i on mudro progovori. Objasni nam lepo, da svako za svoje pare može da radi šta želi. Objasni nam i to, da ako dođe do komplikacija, ne vredi da tužite doktora. Nije on, veli advokat, to uradio na svoju ruku, već po zahtevu pacijenta. Može da kaže, da ga za posledice niko nije pitao, kao i to, da je upozorio pacijenta, ali ovaj ga nije poslušao. Svakako, kako god se okrene, doktor je „čist“ i bogat, a pacijent, ili sa posledicama ili bez njih, nezaštićen. Ne radi se tu samo o fizičkim posledicama i reakciji samog tela, koje nekad ne prihvata, ono što mu ne pripada, već i o tome, da je većina tih pacijenata, koji daju bogatsvo, da izgledaju lepše, biva izložena ruganju okoline.

Nema kraja polemisanju, na tu temu, kao i na mnoge druge životne. Na kraju se svi tabori smire. Zaboravi se i oko čega su polemisali, popije se još po koja čašičaca, pa se raziđu. Ono zbog čega su oni u prednosti, u odnosu na aktere polemisanja, je činjenica, da su se oni samo malo ispraznili, ispipali teren, a onda nastavljaju po uobičajnoj šemi dalje bez posledica po zdravlje. Akteri, odnosno pacijenti, koji su poželeli sebe da menjaju, iz bilo kog razloga, u najboljoj situaciji, dobiju opušteno lice, kad šavovi popuste. Oni drugi, koji nemaju baš sreće, ne zna se šta su dobili. Mnogi od njih, zbog potrebe ili mode, sasvim svejedno, nisu više među nama.

Priroda ne voli kad je ljudi menjaju. Na bilo koji način ih kazni, a većina ne shvata to kao upozorenje, već pokušava ponovo. Biti lep znači pokazati drugima, ono što oni ne vide. Nije lepota, samo ono što vidimo u ogledalu, jer i ono nekad slaže.  Estetski hirurg, pronađe mnoštvo stvari na vama, koje su tu, zbog vas, a ne zbog drugih, pa vas ubedi, da ih zamenite. Potreba ili moda, da ne polemišem više, sami odlučite!