ZAŠTO SAM TU

                                                         Fotografija  sa interneta

Sasvim uobičajeno popodne. Kiša, kao i obično, ništa posebno, a želim da bude. Želja mi bude uslišena. Sedam pod trem, na autobuskoj stanici, hotel Moskva u pozadini, ulepšava doživljaj. Mnogo ljudi, ni to nije ništa čudno. Čudno mi je što sedim tu, među masom. Inače obično stanem sa strane. Ne volim da budem deo mase, takva sam.

Na klupi jedan stariji gospodin i ja. Prilično smo se rasplinuli. Prilazi neko iz mase, sasvim običan, skoro da ga ne primećujem. Zamišljena sam i ne kapiram, da želi da nam se pridruži na klupi. Shvatam i pomeram se. Kožna jakna, uske izlizane, ne farmerke, već pantalone. Toliko su izlizane da se presijavaju, čak i pod oblacima. Cipele sa povijenim vrhom na gore. Baš onakve, kakve ne volim. Užasavam ih se. Postavljam sebi ptanje, naravno u sebi, zašto sam tu, pored njega, i zašto ne ustanem. Ne radim ništa po tom pitanju, samo se pomeram. Naravno, to mu je fantastičan šlagvort, da započne priču.

-        -  Kad kuća nije, ne kad gosti nisu besni, kuća nije tesna.

Klimam glavom, čisto da ne ispadnem nepristojna, i ponovo se pitam „zašto sam tu“. On se ništa ne pita, ima potrebu za monologom. Gledam u ostale. Svako je sa svojim mislima. Ne znam, zašto ipak ne ustanem, ali ne radim ništa slično, tu sam. Čovek u kožnjaku nastavlja.

-         - Dokle će više ova kiša? Čekam autobus 31, pa do Hrama, pa onda na 47, do tamo gde stanijem...

Ćutim, mislim, prestaće, ali ništa od toga. Očigledno mu je dosadno, pa da prekrati vreme. Posmatra i on ljude oko nas. Devojka u neobaveznom razgovoru s mladićem, pali cigaretu. Kožnjak, kao tempirana bomba, jedva je dočekao.

-        -  Eto, što pa sad ona mora, da pali, šta joj pa to znači?

Ćutim i dalje, a on nikako da stane. Bulji u devojku, očekujem da skoči i otme joj cigaru. Na sreću, ne radi ništa slično, ali i ne ćuti.

-         -Ti, odakle dolaziš? Ima nas ovde sa svih strana...

Ćutim i mislim, kako je konačno u pravu. Ljuta sam, što me objedinuje u masu, „sa svih strana“. Naravno, ni u najcrnjim snovima, ne pada mi na pamet, da mu bilo šta odgovorim. Neka misli šta god hoće, ja ću ćutati, kao ilegalac. Odejdnom razmišljam baš o njima, o ilegalcima, da nije bilo njih, možda bismo krenuli u sasvim drugom smeru. Autobus, onaj turistički, prekida tok mojih misli. Gledam, na spratu malo turista, obilaze Beograd. Lepo, pitam se da li im se sviđa. Kožnjak maše, maše turistima i na nekom čudnom dijalektu im poručuje, kako su oni krivi za sve.

-        -  Sve ste nam to vi don’li, sve nam je to od vas sa tog prokletog zapada...

Jedan Japanac mu odmahuje. Smeši mu se. Misli kako mu maše dobronamerno. Ne zna čovek, šta mu misli. Bolje da ne zna. Pogledam ga krajičkom oka. Nadam se da nije primetio moj pogled, da neće ništa da mi kaže. Varam se. Ne kaže on ništa vezano za turiste. Njih je otpratio, vraća se na svoja zapažanja.

-         - E kad sam ja tu gde je bijo JAT, imao butik, Kal’opi, tako se zvao, bila su to vremena. Sećam se, Sloba je nosio mok’sine, a Lilić, on je nosio one što se pertlaju. To su bili dani... Sećaš se?

Ćutim, ne želim da kažem ništa, ne znam ni šta bih rekla. Ne sećam se stvarno. Nisam tada bila tu. Sedim i dalje nema, čekam da konačno stigne autobus. Na žalost čekamo isti, ali ući ću na druga neka vrata, da ga se rešim. Nadam se da ću uspeti, i ne mogu da se ne upitam, odakle su svi pristigli. Ono što mi je drago, to je činjenica, da tada kada je Sloba kupovao mokasine, a Lilić cipele na pertlanje, nisam bila tu. Ipak ne mogu, a da se ne upitam, „žašto sam sad tu“. Možda zato što mnogo volim Beograd. Zašto je kožnjak tu, nemam pojma.