NE MOGU DA NE KAŽEM

                                                            Fotografija  sa  interneta

                                  

Svi ste, verujem, bili u situaciji, da se suočavate sa mišljenjima, koja vam se ne sviđaju. Kupi se to onda u vama, iz dana u dan, pa se na kraju pretvori u nešto veliko. To veliko je kao kad krenete da kotrljate malu grudvu snega, a ona se pretvori u ogromnu podlogu za sneška. Možda to i nije dobro poređenje. Nije svakako, jer sneško je nešto lepo, sinonim za srećna detinjstva i igre u snegu. Ono što se u vama kotrlja, nije ni mala grudva, ni podloga za sneška, to je nešto gorko. To je čemer i jad. Desilo se pre više od dvadeset godina, a ljudi, ko ljudi, ako su već dozvolili da se desi, mogli bi barem da prekinu, tu mržnju, koja postaje opasna i preti novim ratovima.

Prećutim neke stvari. Nemam prosto snage za upuštanje u diskusije, koje nemaju kraj. Nemam snage, za perpetuum mobile. Ne mogu da ne kažem, pa ipak kažem. Izazovem buru, oluju, prezir u očima onih, koji misle drugačije. Bude mi tog trenutka lakše, a onda shvatim da se nisam pomakla sa „mrtve tačke“, da ljudima nije dosta krvi, mržnje, i kada ne dobiju dnevnu dozu toga, ne funkcionišu. Iz uokvirenog ekrana, koji mi sve više liči na čitulju, svakodnevno nas bombarduju. Od trenutka kada otvorimo oči, umesto da udišemo lepe mirise, prepečenog tosta i kafe, sa cimetom, slušamo samo loše i potpirujuće vesti.

Ne trebaju nama ni Ameri, ni Hrvati, ni bilo ko. Mi smo dovoljni sami sebi. Bombardujemo se svakodnevno. I mislimo da smo najpametniji, najmiroljubiviji, da smo naprosto, kako to neko nekad reče, ne sećam se više ni ko, „nebeski narod“. Šta je dobio ovaj „nebeski narod“, svojim stavovima, samo to, da će polako nestati, a neće toga ni biti svestan. Umesto da se ljudi vole, da rađaju decu, oni se bave nekim stvarima, koje ih teraju u propast.

Znam da ovo što ja kažem, jer ne mogu da ne kažem, nikome neće značiti, ili će značiti malom broju ljudi. Znam i to, da će me mnogi bez razmišljanja proglasiti neprijateljem. Ne razmišljam, a i da hoću ne mogu, kao oni, da mrzim, sve ono što je drugačije. Ne mogu da mislim da je ispravno samo ono što ja radim. Umorna sam od zveckanja oružjem. Ono treba da je davno odloženo. Davno smo trebali da gledamo napred, a mi se sve više vraćamo nazad. Stigli smo do ponora, dovoljan je samo jedan korak, da nestanemo, a mi i dalje pevamo borbene pesme. Bilo bi lepo, da se borimo za bolje sutra znanjem, a ne oružjem. Mi čak ni pesmu ne možemo da slušamo, da u njoj ne nalazimo mržnju.

Ovih dana smo svi bili svedoci raznih stavova i polemisanja, počev od lepog događaja, vezanog za sport, pa do tužnog, kada nas je napustio Oliver, koji je svojom pesmom, na bilo koji način obeležio svakog od nas. Nismo mogli ni tu dostojanstveno da se oprostimo, već je većina u svom „opraštanju“, pomenula njegov stav, prema pevanju, na ovom psrostoru. Ne mogu da se ne pitam, čemu to? Čemu izvoditi zaključke na „svoju ruku“? Nikad niko, sigurna sam nije čuo od njega da mrzi ovaj narod. To što nije hteo ovde da peva, ne znači da nas mrzi. Čovek je, parafraziraću, samo rekao, da ne može da peva u zemlji, koja cvećem ispraća tenkove. Ne vidim ništa loše, u toj izjavi, jer je ruku na srce, istinita. Ne vidim u čemu se tu ogleda njegova mržnja. Kada nekoga osudimo, bar treba da ga osudimo tačnim činjenicama, a ne proizvoljnim zaključcima. Možda jesmo „nebeski narod“, ne ulazim u to, ali i među tim „anđelima“, nađe se mnogo toga što ne treba. Ima i ovde mnogo Tomsona, ali izgleda da to niko ne primećuje. Uvek je lako osuditi drugog, da pri tome ne vidimo sebe. To je bezbolnije, ili lakše, kako god, ogledalo bi svakome trebalo češće da bude pri ruci, ako već nije u njoj. Možda bi onda bilo manje onih, koji me povremeno nateraju da progovorim, jer ne mogu da ne kažem, a možda ne valja ni da kažem, vrag bi ga znao, reče pesnik.

Reči su najjače oružje, od njih niko trajno ne umire, mogu da nas poprave, samo ako ih pravilno rasporedimo i upotrebimo! Ratovi neka ostanu u prošlosti! Slušajmo jedni druge, ne onako, kako drugi očekuju, već onako, kako izgovorena reč zvuči nama samima!