SLUČAJNOST

                                                             Fotografija  sa  interneta

                                                 

Muža je upoznala samo jedan dan pre svadbe. Sve su to roditelji između sebe dogovorili. Nije se bunila, tako je bila vaspitana. Ocu i majci je persirala i obraćala im se samo, kada je to bilo neophodno. Imala je još i brata, koji je već nekoliko godina bio oženjen. Roditelji su i njemu ugovorili brak. Bio je muško, pa je samim tim imao i više prava od nje. To pravo se odnosilo na to, da je smeo roditeljima da kaže, kako ne voli devojku, koju su mu namenili, ali tu se njegov protest završavao.

Otac je na njegovo negodovanje samo mahnuo rukom, što je značilo, da ima pravo da kaže, ali da isto tako mora da ispoštuje volju roditelja. Toga jutra, kada su došli da je odvedu, sedela je pored prozora, sa velom na glavi, koji je pokrivao njeno lice. To je bilo dobro, mogla je da plače, koliko želi, a da to niko ne vidi. Osećala je kako joj suze klize niz obraze, osećala je njihodu gorčinu i slanost, i glasa nije pustila.

Odveli su je uz muziku. Svi su se veselili, samo je ona plakala. Bilo bi joj lakše, kada bi bar nekome mogla da kaže šta oseća, da izbaci tugu iz sebe, ali takav neko nije postojao. Majku su joj isto tako odveli nepoznati svatovi, pa ni njoj nije mogla da se žali. Za koju godinu, rekla joj je majka, noć pre svadbe, zavolećeš muža, tako sam ja zavolela tvoga oca. Nije tačno znala šta znači ljubav, ali ako je ljubav značila majčino tiho jecanje iz noći u noć, onda joj takva nije trebala. Nije znala ni to šta znači „trebati nešto“. Ona je živela život, po tuđim potrebama. Ono što je drugima trebalo, ona je morala da ispoštuje i uradi. Osećala je bol u predelu srca. Nije više bila sigurna, da li je ona imala srce. Možda i jeste, ali joj ničemu nije služilo.

Nije se ničemu nadala onog dana, kada je nogom kročila u kuću svoga muža. Nadala se samo dužnostima, a njih je bilo mnogo. Jedna od dužnosti je bila, da mužu i svekru opere noge, kada se umorni vrate iz polja. Onda je servirala večeru, Pa poradila posle večere po kuhinji, a kada je posle svega ulazila u sobu, muž je već spavao. Tiho bi se uvlačila u krevet i jecala, kao i njena majka. Ćerke imaju sudbinu majki. Čula bi u neko doba, pre nego prvi petlovi zakukuriču, kako se muž vraća odnekud. Čula bi ga i kad je odlazio. Tako je bilo svake noći, a nju je svekrva svakog meseca pitala:

„Ima li nešto novo?“

Nije bilo ništa novo, a onda je čula, kako su je nazvali jalovom mladom. Nije se bunila, a i da jeste, bilo bi joj isto.

Te večeri nije bilo nikoga. Otišli su na slavu u susedno selo. Nju niko nije ni pozvao, a i da jeste, odlučila je da se napravi bolesena i ne ide. Sa strahom je uključila televizor. Inače, žene u kući nisu gledale program. Mogle su da se zanimaju sa štrikanjem ili vezom, ali u „kutiju“ nisu smele da vire. Odlučila je da prekrši pravilo i da se malo oseti živom. Glas spikera je ispunio sobu:

„ Večeras se u jednom selu, u podnožju Kosmaja desilo ubistvo i samoubistvo. Tridesetogodišnji muškarac je nožem izboo svoju dvadesetogodišnju ljubavnicu, koja je bila u osmom mesecu trudnoće...“

Gledala je praznog pogleda u ekran. Nen muž je bio tih godina, a i selo im se nalazilo u podnožju Kosmaja. Pomislila je kako je to slučajnost. Ona mu je bila žena, pa samim tim, to nije mogao biti njen muž. Glas spikera se i dalje čuo. Činilo joj se da dolazi iz daljine:

„Mladić je zatim izboo i sebe na više mesta... Izvor blizak mladiću je potvrdio da je sa ubijenom bio u vezi više od godinu dana...!

Slušala je i dalje. Nije se pomerala. To je sasvim sigurno bila slučajnost. Bolje bi bilo, da nije ni uključivala tu kutiju. Njeni će se uskoro vratiti. Biće najbolje da pripremi lavore sa toplom vodom. Svekar i muž će biti umorni, valja im oprati noge. To je ono što ona zna da će se desiti, ostalo je sve bila slučajnost.