FIŠEK I TRI TAČKE

Besna sam na njega, ne mogu ni da opišem koliko.Imala sam par dana da razmislim o svemu i prođem kroz spektar najrazličitijih osećanja. Bilo je tu besa, tuge,sreće,zbunjenosti, stigla sam do ogorčenosti i natrag do besa. Već par jutara za redom, budim se u znoju, razmišljam šta bih mu zapravo rekla i ponovo pitam sebe, zašto nisam, kad sam imala priliku. Mrzim ga, to je ponovo odgovor na sva moja pitanja, joj koliko ga mrzim. Mrzim samu sebe, što zamišljam njegove ruke na sebi, prisećam se njegovih poljubaca. Zašto je pomislio da ima pravo da dođe posle toliko godina i sve mi poremeti? Zašto baš sad?

Nije pošteno da posle toliko vremena jednostavno ušeta u nečiji život očekujući da je sve stalo, samo zato što je on otišao. Misliš da smo svi ostali u zimskom snu, da vegetiramo, čekajući Vaše Visočanstvo, da se pojavi. Ono što me najviše dovodi do ludila je odgovor na pitanje, zašto mi neke stvari nije rekao,pre nego što je otišao!?

-         Bio sam izgubljen, sjeban, zato što odlazim. Nisam hteo da se vezuješ za mene, ne bi bilo fer.

-          Ko bre tebi daje pravo da odlučuješ šta je za mene dobro, a šta nije, ko si ti da odlučuješ u moje ime, kukavica, to si ti!

Sedim opet sama. On je opet otišao. Dođe, izbrblja toliko lepih, nežnih gluposti, nešto najlepše, najromantičnije, što mi je ikad iko rekao. Te reči blede, u glavi mi ostaju samo gluposti, a u ustima ukus gorčine i njegovo pitanje.

-         Šta misliš, koliko požuda može da traje, par godina 10, 20, ili zauvek?

-         Ja mislim da može zauvek.

Rakla sam to zbunjena, jer pričamo o požudi, ne o ljubavi, ona se vremenom ipak istroši. Onda se i on nekako povukao, samo je procedio kroz zube:

-         Jeste, kad čovek zadovolji svoj apetit, sve ima svoj rok trajanja, pa i mi. Ono što smo nekad načrli, ne može večno da traje, bla, bla, bla, nismo isti kao što smo bili, taj trenutak kad smo se zapravo dogodili, ne može da se vrati...

Gledam ga. Pitam se, kako je moguće da prvo kaže nešto lepo, a onda sve zagovna. Pored svih njegovih:

„ Ti si anđeo, ovih trenutaka ću se večno čekati, kada bih mogao da te spakujem u džep i ponesem na kraj sveta...“

Briga me za sve, za njegove jebene japanske trešnje u cvetu, za poljupce koje ću pamtiti dok živim, briga me. Ostalo mi je samo da se osećam kao neki proizvod, na kome piše „Upotrebljivo do..“ Možda će me potrošiti pre isteka roka, briga me i za to, može i da me čuva na nekoj polici i samo povremeno obriše prašinu.Mislim, u svakom slučaju, ambalažirana sam i etiketirana, tj, adresirana na zaborav, u pomirljivom tonu. Šta je bilo bilo je, razmišljam u tom pravcu, ne može se vratiti.

Ima on neku blesavu teoriju o fišeku. Život je papir sastavljen od trenutaka, sve se to uvija, formirajući fišek i koliko god želeo ne možeš da ga razviješ. Želeo je valjda reći kako ne možeš ponovo da proživiš nešto, što već jesi, mudro i filozofski, sve je zapisano tamo negde, svakom svoje.Elem, celu tu blesavu priču započeo je kada je napisao neku pesmu jednoj devojci iz ulice, koja je svaki dan prolazila pored njegove kuće, ali nikad se nije zaustavila ni pozdravila, intrigantno.

Priznajem na trenutak sam pomislila da priča o meni, ali sve što više mislim, sram me je. Kako sam mogla da mislim tako nešto, ta je devojka postojala, nema on takvu maštu, muškarci su nedovršena bića. Pitam sebe, budalu, zašto slušam sve to, ko je on da mi priča, kako je nekom drugom izjavio ljubav, nije fer, ko radi tako nešto? Ko sam ja jebena girica, koja je jednom davno ostavila masni trag na njegovom fišeku. Fišek obrnuta kupa bez dna, levak, šta god!? Shvatam da je kao tornado odlučio da protutnji kroz moj život i raznese sve kako mu dune. Sada ćuti, ne javlja se, alo bre! Razumeš koliko sam besna?

Odbijam da me bilo ko tretira na taj način, baš me briga da je mislio ili nije, prošli smo kroz puno toga da bi se sad igrali žmurke. Pričali smo ono što ne mislimo i plašili se kako će neko da protumači naše reči.Prevazišli smo to odavno, nema vremena za tako nešto. Možda on nije prevazišao? Baš me briga, ne dozvoljavam da se tako ponaša prema meni, zaslužujem najbolje. Odbijam da sve što je bilo strpam u neku flašu, kao brod u boci. Ja sam vrlo živo, vrlo emocionalno i eksplozivno biće. Imam osećanja, nećeš ih pogaziti, nemaš prave cipele za to. Ne mogu da dopustim sebi da povredim ljude oko sebe, da sve napustim zbog nekog ko nije imao hrabrosti. Nisi čak bio ni dovoljno muško, da me ukrotiš i obuzdaš, pobegao si. Nisam se ja nikad plašila, ne plašim se ni sada. Kada bi mi samo pokazao da je vredan onolike ljubavi i zaluženosti, kada ne bi oklevao, ne bih ni ja.

Ovako sve će ostati u njegovom uvrnutom i zavrnutom fišeku. Neću da analiziram, da li je sve trebalo tako da se dogodi i da se završi na taj način.

Sve će ostati lepo i moje, a ja ću ga mrzeti zato što je morao da čeprka po starim ranama, koje nisu zarasle, oskrnavio je moje čedne misli. Pitam se, šta je bre uopšte hteo!? Tačka, tačka. Sad bi ipak bilo dobro da završim, jer ću staviti još jednu tačku, a tada će ih biti tri, što će značiti da se priča nastavlja. Šalim se, to je bila govorancija moje glave. Plašim se onoga što bi mogla biti govorancija mog srca, jer on to ne zaslužuje, tako sam ja danas rešila, a i sutra će biti isto, tri tačke ne postoje.