MAJ U SPLITU

 Tačno pre 22 godine, sam se pakovala, da napustim jedan deo mog života, jer je tako moralo. Sedamnaest godina, nije sedamnaest dana, živelo se nekako, nadala sam se, da će nešto da se promeni, a nije. Kada sam shvatila, da se ništa neće promeniti, da postajem sve nesrećnija i nesrećnija, presekla sam, donevši odluku da ipak odem. Provela sam u tih sedamnaest godina mnogo lepih, ali i ružnih trenutaka, koji su izgleda prevagnuli. Nije me oterao ni rat, ni neke druge krize, oteralo me je, kada sam shvatila, da onome kome treba da značim, više nisam ništa značila. Bila sam samo navika, tako sam se osećala, kao komad nameštaja, u toj ogromnoj vili bez duše. Plakala sam, dok sam pakovala stvari, vraćala vreme nazad, i uvek na kraju misli bila na neki način srećna, što sam konačno donela pravu odluku. Ono za čim sam najviše žalila to su bili srećni trenuci provedeni sa prijateljima, u čijim sam očima videla mnogo tuge, zbog odluke, koju sam donela. Pored mene u sobi na krevetu sedi mali dečačić Antiša moj, moja duša, moje malo kumče. Plačemo naizmenično, malo ja, malo on. On onako glasno, jer deca to tako rade, oni ništa ne znaju da sakriju, a ja utiho. Svako od nas sa svojim suzama. Žao mi deteta, pa pokušavam da mu kažem, da je to trenutno, da ću se vratiti, da idem na jedno drugo mesto, pa ću opet nazad kad dođe vreme. Gleda me dete, i iz očiju mu vidim da mi ništa ne veruje. Odjednom ustaje i grli me. Morao je da ustane, jer sam ja čučala pored njega, pa da budemo isti po visini:

- Teta Mira, nemoj ić, ni plakat, nemoj, ja ću ti bit mnogo tužan!

Okrećem glavu u stranu i čvrsto grlim dete. Stegla sam mog malenog prijatelja, koji ne želi da ja odem, a poznaje me svega nekoliko godina. Onaj ko me poznaje mnogo više, nije ni reč rekao, mirno je posmatrao kako se pakujem. Mirno je rekao našem detetu, da ako ode sa mnom, više ne mora da se vraća, jer neće imati gde, jer on je više ne želi, zato što je tom odlukom da ode sa mnom odabrala svoj put. Ne znam, i dan danas se pitam, koju je drugu odluku mogla da donese, tada petnaestogodišnja devojčica, nego da ode sa majkom.

Završila sam s pakovanjem, spakovala uspomene i ostatke svog života, oprostila se s dragim ljudima, i otišla, nazad u svoj rodni grad. Antin pogled i suze u tim plavim očima, nikada nisam zaboravila. Ovo je bio onaj setni deo priče, a fotografija na frhu, govori, da se Ante i ja nismo tada poslednji put ni sreli ni videli. Poraslo dete, oženio se ove godine u maju. Divni su bili on i njegova Luce, što nisu zaboravili da na spisak gostiju stave i mene, teta Miru, koju je kao maleni dečak tešio. Plakala sam i toga dana, ali to su bile one suze radosnice, one s kojima sam želela da kažem, koliko mi znači što me nisu zaboravili.

Ova priča ima i drugi deo. Želela sam da spojim sve lepe stvari u gradu, koji od detinstva nisam prestala da volim. Split volim kao da sam se rodila u nejmu, i skoro sve lepe trenutke, mog života u Dalmaciji vezujem za njega. U ovom gradu sam stekla mnogo prijatelja. Nisu me zaboravili, nije moglo ništa da nas razdvoji. Boli me kad čujem i pročitam kako ljudi bez ikakvog osnova, čak i oni koji ni ne znaju gde je Split, jer ih ne zanima, ružno govore o njemu, i njegovim stanovnicima. U Beogradu sam rođena, volim ga svim srcem, ali sam u njemu mnogo toga ružnog doživela, od ljudi, koji čak i nisu iz Beograda. Pisala sam u jednom prethodnom blogu, da sam slala mnoge ponude bibliotekama po Srbiji, ali odgovorili su mi samo Rijeka, i ove godine Split. Ne znam kako bi to objasnili oni, koji imaju ružan stav prema Splitu. Ne znam i ne zanima, me, znam samo da ću ja uvek isticati gostoljubivost ova dva grada.

Poslala sam ponudu GK Marko Marulić u Splitu, i zamolila ih, ako je moguće, da mi organizuju promociju, na kojoj bih predstavila svoja dva poslednja romana. Poslala sam termin, koji bi mi odgovarao, jer ću zbog svadbe u tom periodu biti tamo. Prihvatili su i odmah odgovorili. Organizovali su sjajnu promociju, čak je izašao i članak o meni u Slobodnoj Dalmaciji. Prostor biblioteke je bio opremljen tehnikom, koja mi je bila neophodna, da bih prikazala kratki film o Dorćolu, i približila publici, kraj koji je zastupljen kao mesto događaja, u svim mojim romanima.

Ono što mi je bilo najdraže od svega je publika, koja je u velikom broju posetila moju promociju, i na kojoj su bili svi moji prijatelji. Ono što sam toga dana zaboravila da im kažem, jer sam bila jako uzbuđena, je to da sam presrećna što su došli da me podrže. Dok sam živela tamo uvek su znali da kažu, kako ih ja uvek okupljam i organizujem druženja, tako sam ih eto i sada okupila, posle toliko godina. Jedna meni draga prijateljica mi je rekla, kako sam se vratila, na velika vrata i kako je s uživanjem pročitala sve moje romane. Pitali su me mnogo toga, i sa kojim bih delom Splita, mogla da uporedim Dorćol, i gde crpim inspiraciju za svoje romane. Na kraju su mi svi poželeli da nastavim sa pisanjem, jer misle da to odlično radim, i da im opet dođem. Zaboravila sam i to da im kažem, da su oni ostali zauvek u mom srcu, da sam u mislima uvek sa njima, i da ih volim, ali mislim da oni to znaju, jer me dobro poznaju, i znaju da u mom srcu ima mesta, za ljude dobrog srca.

 Završiću s pričom. Nema tu još puno toga da se kaže. Nije bitno, da li neke prijatelje viđam svaki dan, da li ih viđam jednom godišnje, da li me mnogi ne viđaju, jer nikad nemaju vremena, mada su tu blizu, u istom gradu, bitno je da znamo da postojimo. Bitno je da sam mogla da zagrlim mog Antišu, i da mu pokažem, koliko mi znači, što sam na taj veliki dan pored njega. Bitno je i da je GK Marko Marulić prepoznala moje potencijale, i imala poverenje u mene, Srbijo, a ti, zašto ti nisi?