NE IDE DALJE

                                                     Fotografija skinuta sa interneta

Vraćala sam se pre nekoliko dana iz Novog Sada. Stigla sam u Beograd, za nekih sat vremena. Zadovoljna danom, koji je polako odmicao, išla sam prema tramvajskoj stanici. Pomislim, kako bi bilo lepo, kada bi tramvaj koji se nazirao u daljini, bio baš moj broj 9. Tako i bi. Tramvaj, koji je upravo stigao, bio je baš taj broj. Pritisnem dugme, određeno za otvaranje vrata. Kročim nogom na prvi stepenik, nastavljam dalje. Vrata krenuše da se zatvaraju. Osetim neki strah, da će me priklještiti, i požurim. Na svu sreću ulazim u tramvaj, nepovređena. Bacim pogled, nema gužve, mesta koliko mi duša želi. Sednem, zadovoljno se nalaktim na prozor, uskoro stižem kući. Koliko god puta da se vozim istim putem, uvek imam želju da posmatram kroz prozor, kao da nikada ranije tuda nisam prošla. To mi pomaže da se isključim, od ostalih događnja, a takvih, ni u jednom prevozu, ne manjka. Toliko sam se isključila i prepustila sređivanju utisaka, dana provedenog u Novom Sadu, da nisam čula kako vozač obaveštava putnike: „Ne idem dalje“. Vidim ipak da se nešto dešava, da putnici hrle ka izlazu. Sreća, pa ih je malo, inače to zna da liči, na bežanje pod uzbunom. Na moju veliku žalost shvatim, da „tramvaj zvani želja“, zaista ne ide dalje. Vozač kaže, da je zastoj, a zbog čega i koga, to već ne može da nam kaže, jer ni sam ne zna.

Ustajem umorno i nevoljno. Potvrđujem u sebi činjenicu, da sve što lepo krene, većinom, loše završi. Valjda je to zbog ravnoteže u kosmosu, krenem ja da filozofiram sama sa sobom. Tako tešim sebe u ovakvim situacijama, u kojim sam nemoćna. Ovaj put, vrata su otvorena, ne moram da pritiskam dugme. Valjda se to dešava kad se prekine strujno koli, pravim se pametna, pred sobom. Pored mene još jedna putnica. Imamo isti cilj da izađemo. Odjednom, ne znam ni sama kako je to bilo moguće, dešava se isto, kao i kad sam ulazila. Vrata krenu na srednjem stepeniku da se zatvaraju. Udaraju mene i ženu, a vozač panično počinje borbu sa vratima. Dok je poput supermena, nadljudskim naporima, pokušavao da zadrži vrata, uzvikivao je:
„ Pazite, pazite, znate, ova vrata ne valjaju, ne znam zašto, ali eto ne valjaju!“

Baš čudno, pomislim, dok pomažem vozaču, oko vrata, vrata ne valjaju, a on ne zna zašto. Sigurna sam da nije došlo do ove vanredne situacije sa zastojem, koji se zove „ne idem dalje“, mi ne bismo nikad saznali, da vozač nema pojma, zašto vrata ne rade. To da ne rade, to sam shvatila na ulasku, ali da ne sekiram vozača, prećutala sam tu činjenicu. Izborismo se s vratima. Taman da kročimo nogom na ulicu, kad se naš vozač opet oglasi, sa još većom panikom u glasu:
„Pazite, molim vas, da vas nešto slučajno ne zgazi!“

Nisam želela da se upuštam u priču. Želela sam samo ne pregažena da se dočepam trotoara. Shvatila sam, razlog njegove panike. Zastoj se desio na delu ulice, gde automobili jure, pod punom brzinom. U poslednjem trenutku sam shvativši, da se nalazim gde ne treba, izbegla bliski susret sa jednim od automobila u punoj brzini. Konačno, nađoh se na trotoaru. Kada sam shvatila da sam konačno bezbedna, počinjem da se ljutim na sebe, a i na ostale putnike. Zašto, niko od nas nije postavio „uplašenom“ vozaču pitanje. Koliko puta je odbio da stane putniku van stanice? Isto tako me zanimalo koliko puta, je pobegao, dajući gas, putniku koji je trčao da stigne njegov tramvaj? Ljutnja me je ubrzo prošla. Verovatno, bih i da sam pitala, dobila odgovor: „ Ne znam, ili još bolje, e, to je nešto drugo.“

Krenula sam dalje, osmehnuvši se. Ipak je varijanta, biti pešak na trotoaru, za sada najbezbednija. Uvek ideš dalje, a ako hodaš brže, stižeš garantovano, na vreme.   

Tekst pisan prilikom jednog povratka iz Novog Sada, prošle godine. Nisam na kraju znala da li da se smejem ili plačem, što sam iz Novog Sada natenane krenula oko 18h, a u svoj stan u Beogradu ušla u 22h. Koliko se razumem u matematiku, to je cela četiri sata, isto tako mislim da put, od nekih sedamdeset i nešto kilometara, neka je i osamdeset, može da se pređe, za nekih sat ipo, sa svim gužvama na putu. Toliko o tome, koliko idemo, ili ne idemo dalje!