Zaista je bilo davno. Reći ću samo pre oko pola veka. Zvuči daleko, a i jeste, a meni se čini, kao da je juče bilo. Često smo ga slušali na žurkama, punio je prostor, svojim dubokim promuklim glasom. Kišna noć u Džordžiji, ostala je za mene večni hit, sećanje na neke prve poljupce, plesove, divna druženja. Nije bilo splavova, ni klubova, kafane su radile do jedanaest uveče, ali zato smo se najlepše na svetu družili, na tim davnim žurkama, davnih šezdesetih. Nije nam nikad trebalo mnogo, da se dogovorimo. Svaki put kod nekog drugog, i svaki put isto dobro, a ipak drugačije. Ono što je bilo obavezno na tim žurkama, bili su sendviči, mali šareni, zvali smo ih "rođendanski". Naravno da se nisu žurke pravile, samo kada je nekome rođendan. Izmišljali smo razne povode, dešavalo se da bezazleno slažemo roditelje, da idemo na nečiji rođendan, jer je to imalo veću težinu za njih, i bilo je od uticaja, da nam dozvole da idemo. Kad bi smo samo rekli da idemo na žurku, bilo im je čudno, i propitivali su nas, odakle sad žurka, a nikom nije rođendan. Dešavalo se i to da neko ima roditelja, sa jako dobrim pamćenjem, pa kad idemo na neki "rođendan" više puta, njima čudno, nekad bismo čak završavali u kazni, umesto na žurki, jer smo lagali. Sad mi sve to izgleda smešno, tada nije, jer je bila najveća kazna, da nas roditelji ne puste na žurku, sad ih naravno razumem, bili su zabrinuti. Možda je reč "zabrinuti", malo teška, jer tada zaista nije bilo razloga za brigu, bilo je mirno vreme, sigurno. Mogao si da prespavaš na klupi u parku, niko te ne bi dirao. Razlika drastična, u odnosu na ovo sada vreme. Ne kažem da ovo ne valja, svako vreme je lepo za sebe, ali je, potpisujem, na tim našim žurkama bilo mnogo više romantike. Pilo se, ne kažem da nije, doživeli sam na nijima, kao i drugi, svoja "prva pijanstva", uglavnom, pijući neka slatka pića, od kojih mi je muka i dan, danas. Kruškovac je bio moderan liker u to doba, ali od njega tako boli glava "dan posle", da ga ja ne pijem ni sada, posle toliko godina. Iskreno ne znam ni da li više postoji da se kupi.
Vratila bih se na sendviče. To su bili pravi rituali, počev od kupovine, svega potrebnog, pa do pravljenja. Žurke bi počinjale oko osam sati, a mi smo se okupljali nekoliko sati ranije, da sve pripremimo. Danas, koliko znam na žurkama se ništa ne jede, samo se pije. Nas su roditelji savetovali da uvek moramo i da jedemo, da nas piće ne bi uhvatilo. Takođe su nam savetovali da nikad ne mešamo pića, ako već pijemo. Danas su ta pravila smešna. Kapiram da im je baš to fora da se napiju, jer ako se nisu napili, kao da nisu ni bili na žurki. Naravno nismo se svi okupljali ranije da pravimo sendviče, samo oni, kojim ta aktivnost nije padala teško. Prećutno smo imali neki dogovor, o podeli poslova. Oni koji su pravili sendviče, nisu morali kasnije da raspremaju stan. Uvek smo to radili, nikad se nije desilo da odemo sa žurke, a da ostavimo nered u stanu, u kojem smo bili. Negde smo čak imali i nadzor roditelja, koji nisu hteli, da nas ostave same, dok su neki roditelji bili savremeniji i ostavljali su nam prazan stan, na poverenje. To "na poverenje", zaista je bilo tako, trudili smo se da ga ne izgubimo. Ono što se ni danas nije promenilo, što je zapravo jedino ostalo isto, to je prigušeno svetlo. Nisam sigurna, kad razmišljam o tome, da je tama bila isključivo zbog romantike. Mislim da je u mraku bilo lakše prići devojci, koja ti je do juče bila drugarica, ili je poljubiti. Mrak je bio zbog naše stidljivosti, ali sve je to imalo svoju čaroliju.
Dešavalo se da se ceo dan, čak i više dana pripremamo za neki "važan" susret, na nekoj žurki, a onda celu večer presedimo u ćošku tužni, jer nam "on" nije prišao, ili je prišao nekoj drugoj, ili nam je prišao, a mi smo ga iz pristojnosti, ili stida odbili. Postoje neke žurke, koje smo želeli da što pre zaboravimo, jer ništa na njima nije bilo kako smo planirali. Ipak postoje i one, koje pamtimo i posle pola veka. Takva jedna je bila kod mojih drugara u ulici, koja se pominje u svim mojim romanima, Simina 15. Imali su veliki salonski stan i često smo se okupljali kod njih. Meni je to bila kao druga kuća. Bila je žurka povodom završetka škole. Sendviči su bili gotovi, atmosfera se zagrejavala, a sve što se više približavalo osam, kada će svi doći, moje je srce jače kucalo. Trebao je da dođe on. Nije bio iz naše škole, bio je stariji od nas, a ja sam ga upoznala na kursu engleskog. Engleski nikad nisam besprekorno naučila, a ni on nikad nije bio moj dečko. Te večeri u Siminoj 15, odigrali smo jednom samo. Ispostavilo se da su sve devojke te večeri čekale, da ih on pozove da igraju. Neke nisu dočekale, nisu imale sreće kao ja. On je svirao gitaru, i soba je bila puna njegovog glasa, povremeno je uputio po neki osmeh, ali nikom konkretno. Imala sam utisak da nam na fini način daje do znanja da smo mi klinke za njega. Nema veze, ništa se nije dogodilo, ali možda ipak jeste. Dogodilo se, jer je to žurka, koju pamtim i o kojoj razmišljam, kad se sećam nekih davnih žurki. Kišna noć u Džordžiji, sa mirisom vreline, prisutna je u mojim mislima, kao filigranska šara, na nekom medaljonu, u kojem držimo svoje uspomene.
Коментари
Постави коментар