ODRAZ U OGLEDALU

Lepo je i pohvalno kada možete da stanete pred ogledalo i proćaskate sami sa sobom.

Nažalost, većina to ne može da uradi. Neki bi želeli ali im neki đavo iznutra ne dozvoljava. Žao mi je takvih. Takvi često nemaju odgovor na mnoga pitanja, a često ih ne postavljaju sebi. Pitanja koja ih muče stalno su upućena drugima. Pitaju se najčešće; zašto ih ljudi izbegavaju ili ostavljaju posle izvesnog vremena.

Poznavala sam u svom životu mnogo takvih. Stalno su o sebi govorili u superlativu. Pitala sam se, slušajući ih, da li su svesni svojih reči. Ubrzo sam shvatala da oni sebe ne čuju. Bili su u stanju da pričaju satima o nekom drugom. Kritikovali su njihove postupke, govoreći, kako oni tako nešto nikad ne bi uradili. Povremeno, ali samo onako usput bi se pitali zašto su često sami, ali ubrzo isto tako dolazili do zaključka, kako im niko i ne treba.

Tačno, bolno i istinito, bili su dovoljni sami sebi.

Poznavala sam u svom životu izvesnu Veru Veličković. Odrasle smo zajedno. Zajedno išle u razred, stanovale ulaz do ulaza. Priča koju ću ispričati počinje u prošlom vremenu, tako će i završiti. Vera i ja odnedavno više nismo drugarice. Ona je tako htela.

Kao što rekoh dugo smo delile sve što se moglo podeliti. Sada međutim kad razmislim, nismo ništa delile. Vera je uvek uzimala šta je želela, ali na neki sebi svojstven način. Uvek je izgledalo kao da sam ja htela da baš bude onako kako je ona želela.

Život nas je u nekom trenutku rastavio. Otišle smo svaka na svoju stranu, ali ne zauvek.

Kada nas je ponovo spojio, svaka je imala svoju priču. Svoju priču sam iskreno podelila sa njom. Smatrala sam da će joj moje iskustvo koje sam imala u nekim situacijama pomoći da lakše prebrodi krize u koje je često upadala.

Gubitak roditelja svakome teško padne, naročito onima koji ostanu potpuno sami. Želela sam da Veri svojim prisustvom, koliko-toliko nadoknadim tu prazninu. Izgleda da mi nije polazilo za rukom. Vera je stalno bila nezadovoljna. Povukla se u sebe, nije izlazila, vadeći se na bolest. Pokušala sam da joj objasnim kako nije ona najbolesnija, kako se i teži bolesnici bore, ali sve je bilo uzalud. Nekad mi se čak činilo da me mrzi zato što sam drugačija od nje i imam vedriji pogled na život.

Imala je nekolicinu prijatelja, koji su se svakim danom sve više osipali zbog Verine mrzovolje. Kada bih je upitala za neke koje više nisam viđala, besno bi odgovarala kako joj i ne trebaju, jer nemaju razumevanja za nju.

Ćutala sam na te komentare. Nisam imala snage da joj kažem, kako je sama kriva.

Jednoga dana mi je otvorila dušu. Dok je pričala o svojoj tajnoj vezi sa mnogo godina mlađim muškarcem, prvi put joj je lice bilo bez ironičnog osmeha, bez zlobe.

Možda je to uticalo da joj ne kažem kako će iz te veze izaći povređena, ali ko sam ja da joj to kažem. Ona to ionako ne bi shvatila. Možda bi čak pomislila, kako joj to govorim jer sam ljubomorna.

Naravno da njena veza nije bila ni malo opuštajuća. Na moje pokušaje da joj objasnim, kako ipak zaslužuje bolje, reagovala je tako što je prestala da mi priča o njemu. Komentar jedne hrabrije prijateljice, kako je on samo koristi, kometarisala je na način koji je sama želela. Želela je da veruje kako ljudi treba da se bave sobom i svojim životom, čak je dugogodišnju prijateljicu nazvala ružnim imenom.

Ćutala sam i puštala je da se prazni na taj način. Dozvolila sam joj da svu svoju negativnu energiju i frustracije prenese meni. Svaki put sam posle druženja s njom dolazila kući jako iscrpljena. Ljudi oko mene, moja porodica, počeli su da primećuju i da me savetuje da se oslobodim takvog prijateljstva. Nisam imala snage, stalno sam nalazila opravdanja za nju, a ona me je sve više stiskala svojim kandžama. Prelazila sam čak i preko uvreda koje su bile upućene mojoj porodici. Opravdavala sam je time što je bolesna i sama.

Pošto u svetu oko nas sve ima svoj razlog zašto se događa, tako se i meni namestila spasonosna situacija.

Otišla sam da posetim Veru neposredno posle njenog rođendana. Naravno ona ga ne slavi, jer nema novca a ni volje za druženje. Nisam ni ja baš bila pri novcu, ali sam joj kupila poklon za koji sam imala mogućnosti, a i dopala mi se ta haljina. Verovala sam da će se i njoj dopasti. Zaboravila sam na trenutak kako sam više puta bila prisutna njenim neprijatnim komentarima. Nije se ustručavala da kaže ljudima u lice kako joj se njihov poklon ne sviđa. Ono što im nije govorila, ali je komentarisala kada smo bile same, je cena poklona i kako je verovatno kupljen kod Kineza.

Izraz lica koji je imala kada je ugledala haljinu, nikad neću zaboraviti. Na tom iskrivljenom licu, bilo je svega, gađenja, besa, samo ne radosti, što joj je prijateljica kupila poklon. Komentar je bio još gori:

„ Ti si mene s ovim poklonom uvredila“.

Moj izraz lica je verovatno bio najpre zapanjen a zatim tužan. Borila sam se sa suzama. Nisam joj htela priuštiti to zadovoljstvo da zaplačem, nije zaslužila moje suze.

Samo sam se okrenulaa i krenula prema vratima. Ostavila sam Veru da razmisli. Sigurna sam da nije to uradila. Nije se ni pogledala u ogledalo, jer da jeste saznala bi mnogo.

Saznala bi da mladić koji dolazi na ručkove, partiju seksa i zatim odlazi svojoj porodici, sigurno nije s njom zato što je voli. Tako nešto ona sebi nikad neće priznati, dozvoliće mu da radi to i dalje, a ljudi koji su je zaista voleli sve više će postajati deo njene prošlosti. Žao mi je ljudi poput Vere Veličković, zato što imaju lošu komunikaciju sa sopstvenim bićem.