ONA I ON

                                                         Fotografija skinuta sa interneta

Ona se rodila, kao jedna od njih mnogo. Na prvi pogled nije bilo na njoj ništa čudno. Ličila je na ostale, na tri brata i dve sestre. Ipak nije bila ko oni. ONA je bila slepa. Nisu to odmh primetili. Ispočetka su je voleli. Bila im je kao nova igračka, koje baš i nisu imali u izobilju, jer su bili jako siromašni. Otac je radio na nekoj građevini, i jednom nedeljno, kupovao hranu, koja bi već posle dva dana bila pojedena. Toliko gladnih usta, a samo dve ruke, očeve, donose hleb, koga nikad nije bilo dosta.

Majka je nebitna u celoj priči. Bitna je utoliko, što je svakih jedanaest, do dvanaest meseci, na svet donosila, još jedna gladna usta. Ona i otac nisu imali druge zabave. Nisu se družili sa prijateljima. To malo vremena koje su provodili zajedno, provodili su u istom, ležećem položaju. Nisu imali plodne zemlje, koja bi rađala plodove, od kojih bi se prehranili. Majka je bila umesto zemlje, ali njeni plodovi, koje je rađala, samo su bili gladni, i služili, da beda u njihovoj trošnoj kući, bude još veća.

Jednoga dana, neko od dece je primetio, da ONA, nije kao ONI. ONA, nije videla svet, već je na njega donešena slepa. Bog je hteo, da bar neko od njih ne vidi svu tu bedu, ne oseti sav taj sumorni život. Niko ih nije pitao hoće li da se rode, hoće li biti gladni, bosi i goli. Samo ih je majka rodila, a život je bio jedini dar, koji su dobili. ONA je još po nečemu bila drugačija. Uvek je imala osmeh na licu. Ostali su smatrali, da joj i ne pada teško, da se smeje, kad ne vidi, koliko im je život težak. Nije zapravo bio težak, bio je grozan. Ništa nisu mogli da promene. Od njih se jedino očekivalo da prežive.

Kada im je neko jednoga dana, najnormalnije, kao da im saopštava, da je napolju hladan kišni dan, saopštio, da je otac nesrećnim slučajem stradao, nisu se mnogo iznenadili. Izgledali su svi, i majka među njima, kao da su tako nešto i očekivali. Nisu možda baš očekivali, da će ih otac napustiti, jer on je ipak donosio hleb. Mislili su, svako za onog drugog brata ili sestru, da će baš oni otići na neko tamo „bolje“ mesto, među anđele, a ostali će imati zalogaj hleba više. Neko vreme su sedeli, okupljeni oko stola, naravno praznog, a onda im je majka rekla, da se raziđu, ona će od tog trenutka umesto oca donositi hleb.

Ćutali su, pogotovo je ćutala ONA, još uvek nije govorila, mada joj bilo gotovo pet godina. Nikoga nije bilo briga što ONA ćuti, valjda je i po tome drugačija, rekao je jednoga dana najstariji brat. Dok su tako sedeli i ćutali, a kiša upadala kroz razbijeno staklo i kvasila pod njihove trošne kuće, majka je ustala i otišla. Vratila se posle nekoliko sati sa hlebom i još nečim. Bilo je mleka, nekoliko komada mesa i puno krompira.

Ćutali su kao i kad je otišla. Niko je nije pitao gde je bila, ni odakle sva ta hrana. Onda je jednoga dana došao neki čovek i popravio prozor. Drugi je došao sledećeg dana. Dovukao je drva i neki stari šporet. Svaki dan, je doalzio neko drugi, i donosio razne stvari. Više nisu bili toliko gladni. Oni što su dolazili, odlagali bi ono što donesu, tamo gde bi im majka pokazala, neki su davali i novac, a onda su zajedno sa njom odlazili u šupu u dvorištu. Svi su bili zadovoljni. Svi, samo ONA nije. ONA se iskradala za majkom i svim tim ljudima. Vraćala bi se držeći majku za suknju. Nije mogla da im ispriča šta je videla, jer ONA nije ni videla ni govorila, a verovatno nije ni čula, jer je uvek sedela u svom ćošku, ne obraćajući pažnju na ostale, koji su jeli donešenu hranu. Ona nije jela. Ponekad bi se približila majci, hvatala je za suknju, kao da je htela da joj kaže, da ne ide. Majka bi je samo odgurnula i opet odlazila u staru šupu. ONA je leta te godine, napustila ovdašnji svet. Preselila se kod oca. Možda i nije, jer nije za nju baš mnogo mario, kad se rodila, bila je drugačija. Bilo je sramota.

Bio je vreo dan, kad su je braća pokopala ispod starog oraha u dvorištu. Već posle samo nekoliko dana, svi su zaboravili na nju. Majka je i dalje odlazila u šupu. Rodila je još troje gladnih usta posle nje. Jedno od to troje, ovaj put dečak, bio je isti, kao ONA. Nije video, ni čuo, a ni govorio. Da jeste, možda bi znao da kaže, zašto se majka jedne noći nije vratila iz šupe. Bilo mu je tada sedam godina. Sedeo je u istom onom ćošku kuće, u kojem je sedela i ONA. Isto se poput nje tresao. Napolju je bio vruć dan i nije imao razloga da se trese. Suze su mu tekle. Nekoliko dana nije napuštao to ćoše. Ostao je u njemu i kada su došli neki ljudi u uniformama. Odveli su ih sve na razna mesta. Ćutao je, jer nije umeo da kaže, a imao je šta i želeo je. Ostali su isto ćutali i mirno odlazili. Oni nisu nikad imali šta da kažu, važno im je bilo da prežive. Tako će i nastaviti da žive. Neće ih biti briga gde je majka. Možda su i znali, ali opet ih nije bilo briga. Samo su ONA i ON, jer su drugačiji, plakali i da su mogli, samo bi oni odneli cveće, na mesto, na kojem je majka konačno našla svoj mir.