OSEĆAJ POSLE

Danas sam bila na jednom mestu i posle posete tom mestu, imala sam snažan „osećaj posle“. Urednik me je poslao u bolnicu. Nije to bila bilo koja bolnica, mada ni jedna nije lepa, sasvim je svejedno koja je.

Dok sam išla prema bolnici „Dr Laza Lazarević“, prošla sam i pored onkološke klinike. Nisam se ni u tom trenutku osećala dobro. Neka čudna jeza prošla je kroz mene. Udahnula sam duboko i u sebi poželela svima koji su unutra, da što pre budu napolju. Tuga me nije prošla, shvatih nažalost, da i oni koji izađu mogu ponovo da se vrate. Za neke leka i nije bilo. S tom tugom u srcu išla sam dalje. Poželela sam čak da se okrenem i vratim, da kažem uredniku kako to nije posao za mene. Naravno odustala sam od te ideje. Mi novinari moramo biti jaki, ne možemo uvek biti u obilasku lepih mesta i pisati o veselim događajima. Život je bio ponekad surov, a mi smo bili tu da pišemo i o takvim stvarima.

Bolnica, kao bolnica. Zidovi ofarbani do pola masnom farbom. Pomislih, kako je bar boja te farbe mogla biti vedrija, ne siva, ali to ništa ne bi promenilo. Polako sam se penjala. Moj cilj je bio drugi sprat. Poželeh da se nikada ne popnem. Okretala sam glavu. Bilo bi lepo, pomislih, kada bi me sad neko pozvao i saopštio da ne moram da odradim taj mučni posao.

Konačno sam se popela do svog cilja. Ovde je sve izgledalo još ružnije. Masna farba sa ulaza mi je ovde izgledala tamnija. Sa plafona su visili komadi oguljenog zida, a ja se u sebi pomolih, da mi ne padne neki na glavu. Vrata, koja nisu ništa bolje izgledala, bila su izlepljena raznim zabranama. Pokušah da ih otvorim i uđem, ali bila su zaključana. Pogled mi se zaustavio na zvonu, koje je bespomoćno visilo na par žica. Bojažljivo sam ga pritisnula, radilo je, a ja sam poželela da mi niko ne otvori. Posle par sekundi začula sam korake. Pokušala sam da zamislim, da li će mi vrata otvoriti neka sestra.poput one iz „Kukavičijeg gnezda“. Vrata mi je otvorio muškarac, nije mi delovao prijateljski, ali ja sam se trudila da to ne vidim. Ljubazno sam se osmehnula i pokazala svoju akreditaciju. To što sam ja bila ljubazna, nije prešlo na njega. On se meni nije smešio, samo me je ispitivački posmatrao, kao da je hteo tim pogledom da mi kaže, kako ni ja nisam drugačija od ovih iza vrata, samo tako mislim.

-         Morate da sačekate, načelnica je na sastanku, ne znam kada će sastanak biti gotov.

Sve mi je rekao, očigledno nije želeo dalje da priča sa mnom, a ni ja nisam imala šta da ga pitam. Opet sam mu se osmehnula i zahvalila na informaciji. Vrata su se zatvorila, a ja sam osetila strah. To što sam tu ostala sama ni malo mi se nije sviđalo. Nažalost nije bilo izbora. Sela sam na jednu od tri spojene stolice i molila boga, da se niko ne pojavi. Bog ipak nije bio na mojoj strani. Nisam dugo ostala sama. Pojavila se prvo žena koja me je skrušeno pogledala i upitala da li dugo čekam.

-         Ne, došla sam pre par minuta.

-         Da li čekate doktorku Mirić?

-         Ne, ne čekam nikoga.-

-         Ovde svako nekoga čeka, ja čekam sina, tu je već mesec dana, i znate nikako da ga puste za vikend.

-         Ja nisam pacijent, ali ne brinite, možda ga puste ovaj vikend.

-         Možda, ja se bar nadam, a kako to niste pacijent, znate, ta doktorka Mirić, ne sviđa mi se, ona kaže, nije zadovoljna kako moj sin napreduje, a ja sam mu majka, ja mislim da ga znam najbolje, ko je ona da mi kaže tako nešto, nadam se da će ga sad pustiti za ovaj vikend.

Ućutala sam, grlo mi se steglo, i da sam htela nisam mogla ništa da kažem. Žena je skrušeno sedela pored mene, ali više ništa nije pričala. Uredno je iz male tašne izvadila maramicu i obrisala suze uz dubok uzdah. Gledala je u zid prekoputa i stiskala ručke od velike torbe, kao da se bojala da ću ja iznenada ustati i sa sobom poneti njenu torbu. Odjednom je imala potrebu da mi objasni zašto to radi.

-         Znate u ovoj torbi su nejgove stvari, bolnica je bolnica, tu češće mora da se prsvuče nego kod kuće, prošli put su mu ukrali majicu, nadam se da će ga pustiti ovaj vikend, niste mi još rekli zašto ste Vi ovde, ko Vam je u bolnici?

-         Niko, tu sam u privatnoj poseti kod doktorke Mirić.

-         Stvarno, nemojte joj reći da mi se ne sviđa, može da se naljuti, pa da mog Nikolu ne pusti kući.

Sad sam se ja zagledala u zid, nadala sam se da će žena opet ućutati. Ona jeste, ali više nismo bile same. Prilazili su nam mlađi muškarac i sredovečna žena. Pomerila sam se da bar jedno od njih može da sedne. Sela je žena. Toliko su ličili da sam shvatila da su majka i sin. Mladić je izgledao nervozno, a žena radoznalo. Imala sam utisak da odjednom želi da pita nešto i mene i moju predhodnu sagovornicu. Odlučila je da nam se obrati u množini.

-         Čekate dugo, ovde se uvek čeka, ali ne znam šta?

-         Imaju sastanak,- rekal sam nezainteresovano, misleći da je to dovoljno.

-         Kad će da završi?

-         Ne znam verujte.

Mladić je šetkao gore dole i sve vreme gledao u ženu, kao da je tražio odobrenje za ono što radi.

-         Daj mi cigaretu, - oglasio se bojažljivo.

-         Baš neću, dosta mi je više da radim ono što mi kažeš, prestani da se šetkaš i da se treseš, kako to ne možeš da se opustiš, zato ni ovaj put neće da te otpuste, držaće te ovde zauvek, ako se ne opustiš.

Mislila sam da sanjam najružniji san. Nisam mogla da verujem da neko može tako da se obraća bilo kome, kamoli svom detetu koje je bolesno. Pokušala sam da se suzdržim, bilo je teško, ali uspelo mi je. Mislila sam da neću pomoći mladiću , jer za par minuta ja ću nestati iz njegovog života, a ova žena, koju je on zvao majkom, ostaće. Poželela sam da imam neku moć, da mogu nekim čarobnim štapićem ovu spodobu da pretvorim u bundevu ili miša. Uradila sam bar nešto. Uputila sam joj pogled koji ubija, ali njoj to izgleda nije bilo od značaja, ona je i dalje govorila.

-         Znate gospođo, ne znam šta da radim s njim, ne sluša, on je dečko nesposoban, nesiguran, nema karakter...

-         Nisam mama, samo da oni mene puste danas, samo da me puste, da puste i vašeg sina gospođo, daj mi jednu cigaru, eto biću dobar.

Ustala sam i krenula, ovaj zadatak ipak nije bio za mene. Krenula sam dugim belim hodnikom. Miris hlora, koji u početku nisam osećala, sad me je gušio. Želela sam samo da što pre nestanem odavde. Posao sa doktorkom Mirić i njenim pacijentima moraće da odradi neko drugi, neko ko neće imati tako snažan „osećaj posle“. Noge su mi bile kao olovne, ruke utrnule, ja sigurno ne bih mogla o ovom mestu i događajima da napišem ni slovo. Napolju je bio sunčan dan, pogledala sam u nebo i pomolila se. Molila sam dragog Boga da pomogne Nikoli i njegovoj skrušenoj majci, da mu više niko ne krade majice. Za drugi par nisam znala šta da zatražim, možda bi bilo dovoljno da ih dragi Bog rastavi.