PAPUČE ZA NAPOLJE

Bilo je davno, ovo o čemu ću pisati. Sreća pa toga više nema. Možda jeste, a možda i nije. Skloni smo da žalimo za stvarima, kojih više nema. Ljudski je. Nije se još sasvim iskorenio taj mentalitet, ali nema bar papuča, uredno ili neuredno razbacanih ispred vrata. Skoro pa na svakom spratu bilo koje beogradske zgrade. Bilo ih je, raznih. Uglavnom su bile stare, pohabane, zaboravljene. Nisu više bile za odlazak u varoš, ali za po dvorištu, ili do obližnje bakalnice, ili odlazak kod komšinice na kafu, itekako su služile. Imala sam uvek čudne porive, prolazeći pored tih zapravo nedužnih i odbačenih papuča, da ih uklonim. Imala sam i razne ideje, jedna od njih je bila, da ih zavrlajčim kroz prozor haustora, što dalje, da ih niko više ne pronađe. Od te ideje sam brzo odustajala, jer ne bi bilo lepo, da pravim vašarište na ulici, sa svim tim silnim papučama. Zamislite recimo zgradu od najmanje pet spratova, kakva je moja bila. Na svakom spratu po tri stana. Nisam baš dobra s matematikom, ali dva para papuča puta tri, to je šest, onda sve to puta pet, to bi bilo trideset papuča, na ulici. Dobra vest bi bila, što ipak nisu stajale ispred svakih vrata, ali takvi su bili u manjini.

Moram da priznam da sam se izborila da ih ispred mojih vrata ne bude. Imala sam pomoć. Otac i ja smo se izborili. U dogovoru s njim, naizmenično smo bacali kevine papuče, dok i sama nije shvatila da mora da popusti, i zaboravi, na tu naviku iz rodnog kraja. Bunila se, moram da priznam. Imala je mnogo argumenata, ali mi smo joj za svaki objasnili, da je nedovoljno jak, i da je naš argument, da je krajnje nekulturno držati ružne papuče ispred vrata, mnogo jači. Jedan od njenih bio je, da se klice i ostala gamad unose na obući, a naš da su papuče ružne, i da ne pristaju tu ispred vrata. Kada nas i pored svega nije poslušala, usledio bi onaj poslednji adut "bacanje kroz prozor". To samo tako kažem. Naravno da nismo to uradili. Bacili ih jesmo, ali ne kroz prozor, nego u kantu, kad ona ne vidi. Uspela sam tako da ubedim i komšinicine sinove, da objasne svojoj majci, da u Beogradu niko ne prezuva obuću nekoliko puta, od ulaska u kuću. Tako smo naš sprat očistili od ružnih "papuča za napolje".

Ipak moja keva i komšinica nisu se tako lako predavale. Nisu više insistirale na "modnom detalju", ispred vrata, ali su ga zato premestile u predsoblje. Pored vrata, kad uđeš u predsoblje, čekale su te razne, opet ružne, i kao da su molile "obuj nas, da nas ne bace". Počela sam sebe da hvatam, kako sažalivo posmatram te odbačene stare papuče, i razmišljam, kako ni njima nije lako. Nekad su verovatno bile lepe, nove, šarene, plišane, mekane, a sada su izlizane i niko ih više neće. Niko, osim moje keve o njima više ne vodi računa. Ona ih uredno svaki dan, kad obriše sve podove u kući izbriše, sa donje strane, do sijanja. Nije smela na njima da se nađe ni jedna mrljica, ni mrvica, mogao si sa nima u krevet, koliko su bile čiste. Verovatno, razmišljam sada posle toliko godina, zato su joj i bile zahvalne, te stare odbačene "papuče za napoolje".

Nema već odavno ni oca ni majke. Nema nikog iz te stare zgrade u Dušanovoj 55. Svako se odselio u neki drugi svet, ili kraj. Nema stanovnika sa petog sprata. Sve neki novi ljudi, a nema više ni "papuča za napolje". Priznajem, setno se sećam tih dana. Setno se sećam i majke, kada ih obuje, onako "doterane", i kako su joj lepe noge bile u tim starim tatinim čarapama, uglavnom bez lastiša, i još starijim "papučama za napolje". Sećam se svega i lepo mi je, nekad i zaplačem, a nekad poželim, da se opet vratim u to neko vreme, da su svi na svom mestu, pa i stare "papuče za napolje". Postoji još nešto o čemu razmišljam. Odakle li mojoj kevi sve "one", bila je skromna, i nije često sebi kupovala stvari, a imala je jedino njih mnogo, bezbroj ružnih, pohabanih, "papuča za napolje". Možda ih je ipak sakupljala, kad smo ih otac i ja bacali. Kako god, njoj su lepo stajale.