PONOVO SREĆNA

Bože kakav tužan dan, em ponedeljak, em kišovit i hladan. Nema šta, sve nevolje na jednom mestu. Verovatno je veći deo ljudskog roda srećan, što više nije vrućina, jer bože moj, ko je još video da u avgustu treba da bude vrućina. Ceo dan se razvlačim po kući i ništa mi se ne radi. To što mi se ne radi, ni po jada, nego mi se plače, kad pogledam kroz prozor i vidim sivilo. Izašla da prošetam kuče, i ono se trese. Nije ni bio oduševljen što ide napolje. Pokušavam da čitam knjigu, kad i u njoj glavni junak u nekoj minus fazi. Zamislite pisca, koji ima problem sa belinom papira. To je strašno. Nisam do sada imala taj problem. Nekad mi se čini da ništa neću napisati, ali samo dok ne krenem, onda sve ide samo od sebe. Nižu se slova, bez problema. Ipak dok sam čitala o njegovom problemu, nije mi baš bilo svejedno. Upitala sam se, zbog čega sam baš danas uzela tu knjigu da čitam, danas, na ovaj smorni i tužni dan. Pisac napisao svoj prvi roman, on postao bestseler, zaradio silne pare. Godinu dana nije mogao da živi mirno od obožavatelja, novinara i ostale ekipe, koja ide uz slavu. Onda odjednom svetla počeše da se gase. Više ga skoro niko nije prepoznavao na ulici, niko ga nije zvao da gostuje u emisijama, u udarnom terminu. Iz skoro svih knjižara sklonili velike plakate, sa njegovom slikom, novac na računu se topio, a on nije imao ni jednu ideju šta to novo da napiše, da povrati stare dane. Ono što ga je najviše pogađalo, je to što su mu svakodnevno prilazili ljudi, s pitanjem:

„Kad će nova knjiga“?

Pisac se bezazleno smeškao umesto odgovora, skrivao pogled od ljudi, i u prolazu odmahivao rukom. Onda je i to prestalo. Više ga niko ništa nije pitao. Jedino je još njegov agent zvao, sa istim, mada malo više naglašenim pitanjem, na koje je već navikao. Zanimalo ga je kada će biti gotov novi roman. Nije ga dakle zanimalo, kada će početi da ga piše, već kada će ga završiti.

Svake večeri je nepogrešivo sedao za svoj  radni sto. Probao je čak da sedne u svoju omiljenu fotelju, sa računarom na kolenima. Mislio je da će mu možda tako doći neka ideja, bar jedno malo seme, koje će pasti, na „plodno tlo“, i krenuće mu. Ništa se nije od toga, što je on mislio, dogodilo. Imao je utisak da je neko uzeo, najjače sredstvo za čišćenje i očistio, baš taj deo njegovog mozga, kojim je on stvarao. Belina je ispred njega bila neumoljiva. Prisećao se, kako je kod pisanja svog prvenca, sve bilo mnogo lakše. Tada je onako neobavezno seo, recimo u januaru, a roman je već u aprilu bio u knjižarama i postao bestseler. Ovoga puta, se ništa slično nije desilo. Verovatno će se njegova karijera završiti s tim jednim jedinim romanom, i on će pasti u zaborav. Na trenutak mu je palo na pamet da nastavi priču, tamo gde je stao, ali je ubrzo shvatio da za tako nešto nema prostora. Napravio je vrlo jasan kraj, nije bilo prostora za nastavak priče. Najgore od svega je bilo, što je iz nekih poruka čitalaca shvatio, da oni žele novu zamršenu triler priču, a on je kao pravi rasipnik potrošio sve ideje u prvom romanu.

Posle skoro mesec dana neprospavanih noći i praznih dana, njegov problem „belog papira“, je nestao. Odjednom je posle prvog gutljaja kafe, negde oko pet ujutru, seo za mašinu i napisao prvu rečenicu:

„...Biće ovo još jedno vrelo jutro u našem gradu, što i nije tako neobično za avgust mesec... Dragi slušaoci, želimo vam prijatan dan, ukoliko i vi niste jedni od onih, koji u avgustu priželjkuju sneg... U jednom stanu, pronađeno je telo muškarca... To su bile jutarnje vesti...“

Udario se lagano rukom po čelu. Kako se toga ranije nije setio. To se nedavno dogodilo u njegovom komšiluku. Biće to početak jednog novog i sigurno isto tako uspešnog romana, kao što je bio i njegov prvenac. Pisac više nije bio bolstan, prošla ga je bolest „belog papira“. Plakati sa njegovom slikom ponovo će se vratiti u knjižare, ljudi će ga zaustavljati, biće gost u emisijaam, u udarnom terminu, novac će ponovo biti na njegovom računu. Na trenutak se samo zapitao, da li je zbog toga postao pisac, ili je imao neki drugi razlog. Možda jeste, možda nije, a možda će baš zbog tog nekog razloga i sledeći put oboleti od bolesti, koja bar jedanput napadne svakog pisca.

Više nisam tužna, baš me briga što je ponedeljak, što je hladno i kišovito, a avgust je. Baš me briga, ja ne želim ništa od svega, što je pisac iz moje priče želeo. Možda sam zbog toga ponovo srećna.