VRATIĆE SE JEDNOG DANA

                                      

Volim da se vozim tramvajem. Ima nešto posebno u toj gvozdenoj diližansi. Taj ujednačeni zvuk, može da uspava, a kada zadremamo onda i sanjamo. Ipak ja sam uvek budna, budna ali sanjam otvorenih očiju, ili samo posmatram ljude oko sebe. Ne smeta mi ni kada ih je puno, ni kada ih ima samo nekoliko u onim noćnim vožnjama, kada je većina njih već negde stigla.

Volim dok se tramvaj kotrlja, niz neku beogradsku padinu, da gledam i ono što se napolju dešava. Zgrade, kuće, drvorede, svo to šarenilo koje je jesen prosula okolo, dok setno razmišljm o letu, koje je otišlo. Iz svih tih mojih misli trgne me jedan gotovo dečji glas. Nisam nepristojna, ali okrećem glavu u pravcu, odakle dolazi glas. Nedaleko od mene devojka, ili devojčica, zapravo ni jedno ni drugo, tek je ostavila lutke, a već je daleko od kuće. Shvatam to iz njenog razgovora, ni ne trudi se da bude tiha. Vidno srećna što priča s majkom, ali opet ne želi da mi okolo pomislimo, kako ona ne može sama, kako bi da se rasplače, što mama sad nije pored nje. Traži izgovore da prekine razgovor, ali ne prekida ga. Pita za braću, za prve komšije, za psa Žućka i mačka Mrkog. Pita za tatu, da li puno radi, i deli majci savete, da mu ne dozvoli da se previše zamara. Valjda joj majka kaže da ne brine za njih, već da se čuva, da nikako ne zaspi pored otvorenog prozora, da nosi šal koji joj je isplela, da je čuva od hladne beogradske zime. Pita je valjda majka i kako joj je u domu, a ona samo kratko kaže „dobro“. Imam utisak u jednom trenutku da će se rasplakati, da joj nedostaje mamina hrana i kolači. Kaže da ima još malo one lenje pite, da joj sutra dolaze gosti iz komšijskog bloka. Onda tišina, pogledam je, a ona sakriva pogled. Mislim da joj sada svi oko nje smetamo, da bi najrađe bila sama, pa da može da se isplače, za sve ono što je ostavila tamo kod kuće, i za sve dane koji je čekaju ovde u tuđem svetu. Pogledala me je još jednom, a onda prekinula vezu, kratko se pozdravila s majkom i nastavila da gleda kroz prozor. Okrenula je glavu prema prozoru, čak je lagano naslonila nos na staklo. Htela sam da joj kažem, da to ne radi, da je staklo prljavo. Nisam naravno ništa rekla. Ko sam ja da se mešam u njen novi tek započeti život na asfaltu velegrada. Pustila sam je da odboluje i ovu dečju bolest. Protiv takve ne postoji vakcina. Pokušala sam da zamislim ovog uplašenog devojčurka za nekoliko godina. Bila sam sigurna da će sve ispite položiti sa visokim ocenama. Ta deca imaju cilj. Nisu poput razmažene gradske dece, koji su ušuškani i ne moraju da se bore za svoje mesto pod suncem. Ta deca znaju da se njihovi roditelji mnogo čega odriču, da bi se oni školovali. Znaju, da njihova braća i sestre možda danas jedu pasulj, da bi njima majka poslala lenju pitu, od opalih jabuka u dvorištu. Ta lenja pita im donosi miris rodnog mesta, miris oca, majke, tople kuće, dok se zimi smrzavaju po hladnim iznamljenim sobama. Ta deca će kada završe, naravno u roku, otići, ali neće se vratiti tamo odakle su došli. Otići će negde u dalek beli svet, gde će opet biti stranci, ali ovoga puta, imaće pune džepove. Tamo negde u „belom svetu“, njihov trud će neko umeti da ceni, a oni će pokušati da vrate, bar delić onoga što su roditelji u njih uložili. Biće opet daleko jedni od drugih. Da li će se vratiti jednog dana? Da li će puni džepovi moći da im vrate sreću, koju su imali, dok nisu imali ništa, ali su imali jedni druge. Možda to nikad neće saznati. Sišla sam na svojoj stanici i ostavila devojčicu, da pripijenog nosa na prljavom staklu, sanja o nekom boljem životu, željna maminih kolača i mirisnih jabuka, razbacanih po dvorištu.