SRPSKO "BRE" NA SPLITSKI NAČIN

                                                           Fotografija Snežana Vulašinović

                                           

Meni je uvijek malo papira da kažem sve što želim reći...Meni je malo ovaj život da kažem sve što mi na srcu leži...

Meni je malo jedan dan da budem Gost ovog grada...Zato...da mi se ne dogodi amnezija...HVALA TI BEOGRADE UNAPRIJED ( kopirano sa Fb profila Pietre Fon Tillen ).

                                        Fotografija  Snežana  Vukašinović

Ovim rečima nas je večeras u biblioteci Bojić pozdravila splitska pesnikinja Pietra Fon Tillen, ili Dijana Podrug. Pretpostavljam da je jasno, da su i Pietra i Dijana smeštene u liku jedne žene. Ne znam ni koja je od njih prava, iskreno mislim posle svega što sam čula večeras, da su obe na svoj način istinite, jedna drugoj služe valjda da bi jedna drugu zaštitile od surovog sveta, koji ih okružuje. Jedna je dama, koja poznaje obe, jednostavno rekla da Pietru ceni, a Dijanu obožava. Verovatno je to i tačno, jer sam i sama u dva sata, koliko je trajalo druženje zaključila, kako se iza pseudonima pesimistične Pietre krije jedna sasvim obična, nežna, a snažna Dijana, koja iz mnoštva razloga, i šibanja života, ne želi da se potpuno otvori, i pokaže koliko je ranjiva, a onda nesvesno, ili svesno, nisam sigurna, prospe i poslednji delić svoje duše po tastaturi, ili papiru, i ogoli sebe, bez ostatka.

                                    

                                          Fotografija  Snežana  Vukašinović

„Kazalište mrtve žene u živoj pesmi“, je njena prva zbirka, zbog koje se kaže pesnikinja oseća potpuno ostvareno i srećno, možda po prvi put u svom životu.

Zbirka nije samo njen prvenac, već i prvenac IK CNP&P, te izdavača Milorada Novakovića. Izdavač je kratko predstavio sebe i autorku, u nekoliko rečenica, a jedna je bila dovoljna, da shvatimo, kako su oboje uživali u ovoj saradnji, jer nije teško raditi sa dobrim „štofom“, onda se obično iskroji dobro „odelo“.

Dva sata neposrednosti, tako dobro prepoznatljivog dalmatinskog, posebno splitskog šarma, koji ova predivna mlada žena, nosi u svakom delu svog, kako kaže, a ja se s tim ne slažem, pesimističkog bića. Sve sam u njoj večeras videla, i patnju, i bol, zbog nekih preživljenih stvari, zbog kojih je možda i postala pesnik sa tako snažnim porukama kroz svoje pesme, samo ne taj pesimizam. Naprotiv, kroz stihove, koji su možda i pisani crnim mastilom, ona nam šalje optimističnu poruku, da se sve može preživeti i preboleti, ukoliko pronađemo, put, kojim ćemo krenuti.

Svoju tugu, zbog nerazumevanja, zbog prepreka na koje je nailazila, ona pretače u stihove, plete od njih najlepšu odoru, spavaćicu, u koju će obući svoj „kćer tugu“, koja je začeta u njoj veštačkom oplodnjom, kao što i mnogo toga živi u nama, bez imalo prirodne tvari, i ne možemo od toga da pobegnemo.

                                       Fotografija  Snežana  Vukašinović

„Kako te nije sram jebat me u mozak bez oružja“, pita pesnikinja u jednoj svojoj pesmi, tim prepoznatljivim splitskim dijalektom i gorkim humorom, gde nam ništa ne liči na psovku, a ipak to jeste. Poručuje nam, da nije znala, kako se postaje pesnik, te da nas neki događaji okrenu, a neke smrt oživi.

Ono što sam na kraju poželela, je da nikako ne ostane na ovome, da nastavi, da svoju dušu pretače u pesme, jer to sjajno radi, i što me je posebno oduševilo, što bez imalo patetike, pokušava da nam je otvori, i kaže, koliko je puta ta njena duša bila zgažena i ranjena, a ona je ipak imala snage da o tome peva, priznajući javno da dok piše svaki put doživi jedan orgazam, koji dugo traje, i koji joj daje snage, da bude i Pietra i Dijana u isto vreme!

Evala vam obema, da završim po spliski, kao što je ona nas pozdravila, sa „dobro veče bre Beograde!

Veče su uveličali, sjani gitaristi Nikola i Goran, pretočivši snagu poezije u note.