BAHATOST ZA SVE NOVCE

                                                              Fotografija iz "Blica"

Nekad fotografija govori više od reči. Na ovoj imamo jednu osobu, drugo ime mi ne pada na pamet, nego „osoba“. Na tom licu izraz, koji može da se tumači na više načina. Možda nekoga posmatra, možda se nečega, ili nekoga uplašila, možda ni jedno ni drugo, nego želi tom grimasom pokazati svoju moć.

Ništa od toga ne može se uzeti zdravo za gotovo. To su samo pretpostavke, a činjenice su, da je ta žena omalovažila ljudsko dostojanstvo. Srozala je i pogazila osnovno pravo svakog čoveka da živi od svog rada. Kako je postala to što jeste, to niko ne zna. Zapravo nije baš da niko ne zna, znaju oni što su je doveli, i zašto su je doveli, ali sigurno je da je nisu doveli, zato jer je stručna. Priča se po čaršiji, čak da nema ni kvalifikacije za mesto na kojem sedi. Možda ima, a možda zaista nema. Svakako pogodna je za mesto direktorke, jer takvima kao što je ona i njoj slični, lako se manipuliše. Kad je neko sposoban i kvalifikovan za neki posao, takav sigurno nikada neće postati direktor, naročito ne u današnje vreme. Nekad se to znalo, da su na takvim funkcijama bili postavljani sposobni ljudi. Prošlo ih je nekolicina takvih, sposobnih, i kroz Poštu, ali onda su počeli da ih smenjuju, da im kače razna „dela“, koje sasvim sigurno nisu učinili, i ljudi su preko noći nestajali, a na njihova mesta dolazili skorojevići, koji su sedeli u direktorskoj fotelji, dok bi njihova partija bivala na vlasti.

Dotična direktorka je postavljena na V.D. funkciju. Uvek sam želela da mi neko pojasni to „vršenje dužnosti“, ili bolje rečeno vršljanje, ali nikad nisam dobila odgovor. Izgleda da je ona „vršeći“ svoju dužnost jedino zavila Poštu u crno. Nikada ljudi više nisu radili, a bili manje plaćeni. Nikada nije bilo sporno, da nakon konačnog obračuna podele zaradu iz dobiti. Ovaj put ništa od njihove zarade, ništa od vraćanja otetog. Dok se govori o „povećanju“ plata u javnom sektoru, spominju se sve firme iz ovog sektora, osim Pošte. Zanimljivo je i to, da kada na malim ekranima gledamo neke serijale, pa čak i emisije zabavnog karaktera, ta ista Pošta, koja „nema“ novca da radnicima poveća plate i isplati ono što su zaradili, uvek zauzima počasno mesto, kao sponzor. Zanimljivo je i to da sam ja kao penzionerka Pošte, zatražila u više navrata da sponzorišu štampanje mojih knjiga, jer se uspešno bavim pisanjem istih. Isto tako je još zanimljivije da mi nikada nisu čak ni odgovorili na silne mejlove, koje sam im poslala, vezano za to. Koliko su mene učili i vaspitali, kulturno je ako vam neko nešto napiše, da mu bar odgovorite. Ona nije smatrala da bi to trebalo da bude vezano za lepo ponašanje, jer ko sam ja, da se njoj uopšte prosledi moj mejl.

Ovo što se ovih dana dešava, je konačno pravi potez. Konačno ljudi više ne mogu da gaze po svom dostojanstvu, i dopuštaju, da im neko, slobodno ću reći gori od njih, vređa inteligenciju. Konačno su odlučili ljudi, da uzmu svoj život u svoje ruke, jer je očigledno voda  odavno prelila čašu, čak se pretvorila u pravi potop dostojanstva. Ona se međutim zavukla u mišiju rupu, i ne oglašava se. Nalazi eto rešenje u tome da pravi razmeštaj, ili deli radne zadatke. Misli verovatno, ako će „veštim“ potezima da igra igru, da će tako rešiti problem. Zaboravila je, zapravo, nije zaboravila, nego nema pojma, da oni iz Novog Sada nisu upoznati sa beogradskim reonima, pa tako direktorka „džabe ste krečili“, ili loš potez ste povukli. Probaće ona sigurno još puno toga, ali se pitam, da li će ipak u jednom trenutku shvatiti, da ništa od toga ne pali. Možda će tada priznati i da ne zna posao, da je nemoćna, da je pogrešila, pa će se povući. Možda ipak ništa od pomenutog neće da se desi, jer teško je biti gore, pa pasti dole. Teško je ali nije nemoguće, možda će joj poniženi i uvređeni radnici oprostiti, ako ih pogleda u oči, i izgovori tu tešku reč „izvini“.

Sve su to pretpostavke. Život je na ulici, gde ljudi već danima i noćima pokušavaju da kažu šta ih boli i nadaju se da će ipak neko, pa i ona „velika“direktorka, da ih čuje i bar razmisli o onome što traže i što im pripada. Istina je u neisporučenim pošiljkama, koje se gomilaju. Možda je među njima i neka jako bitna. Možda je neko, nekome poslao lek, koji mu je neophodan, možda je neko nekome želeo da kaže da ga voli. Možda to njoj nije bitno, ali nekome itekako jeste. Bitno je direktorko da shvatiš, da sedenje u fotelji ne znači biti direktorka. Direktor, je kao domaćin, koji brine o porodici, o kućnom ognjištu, da se ne ugasi, brine o tome da mu porodica ne bude gladna, to znači biti direktor/ka.

Udostoji se direktorko, pa se barem obrati tim ljudima, saslušaj ih, i nađi način, kako ćeš ispuniti, ono što od tebe očekuju. Kada si umela da se kockaš, sada stani iza svojih dugova, vrati ih, jer kamatari znaju biti nemilosrdni. Glad čoveka čini jačim, gladni su rušili i mnogo jače utvrde, pa gde neće jednu direktorku, a biro pun takvih, koji čekaju. Ovo je omiljena rečenivca svih rukovodilaca. Eto došlo vreme, da i oni čuju istu.