PLAČEM

                                                              Fotografija sa interneta

                                           

Trenutno sam u stanju samo to da radim, da plačem. Možda nije u redu, da javno rasipam svoje emocije, ali trenutno ni po tom pitanju ne mogu sebi da pomognem. Suze se jednostavno slivaju i ja ne mogu da ih zaustavim. Možda je to dobro. Kažu da je zdravo plakati. Osim natečenih kapaka, slinavog nosa, i brda maramica, koje mi jedine pomažu, da bar saniram sve, ja ne vidim baš neku naročitu pomoć.

Nema pomoći, kapiram, ali onda se nameću druga pitanja. Prvo i najvažnije, pitam sebe, šta to nije u redu sa mnom? Okrenem se malo oko sebe, i shvatim, da neki ljudi dobijaju, na ovaj ili onaj način, kad nešto traže. Šta god sam ja od nekog tražila, odgovor je bio negativan. Naravno, kad ja nekome nudim pomoć, onda to niko ne odbija. Doduše ja baš nisam u prilici da nekome budem sponzor nekog projekta, ali recimo mogu da operem prozore, sudove, da ispeglam veš, napravim neko zanimljivo jelo, i svi to oberučke prihvate. Dive mi se ljudi, ne mogu da grešim dušu, ali na tome sve ostaje. Dive mi se i kad nešto napišem, ali kad pokucam na vrata nekih privrednika, možda je prikladniji nasziv od „biznismen“, e onda se svi nešto češkaju, zamuckuju, gledaju sa strane, i prelaze na drugu temu.

Možemo pričati, kapiram ja iz cuga, pametnica sam, o politici, o vremenu, o modi, ali nikako o ulaganju u neki kulturni projekat. Zapravo, neće ljudi, ili ja ne umem da tražim, nemam pojma, gde je „kvaka“. Kad malo bolje razmislim, kada bih nekome ponudila recimo projekat „razne pite“, „rad po kućama“, ni to ih ne bi zanimalo, jeli bi oni, ali da ih ništa ne košta. Tako isto je i sa „hranom za dušu“, ako ona uopšte postoji, ili su je svima amputirali, a nisu im javili, da je više nemaju. Svi bi da idu u pozorište, da gledaju, da se dive, aplaudiraju, ali niko neće ništa da uloži, osim kupljene karte. Oni koji bi mogli da budu finansijeri, oni često čak ni kartu ne kupe, nego im neko pokloni, a oni se onda baškare po prvim redovima i ni cvet glumcima ne daju, kad se zavesa spusti.

Šta se sve ovo bilo koga tiče. Kad razmislim, nikoga ne zanima, da li sam ja napisala dobru knjigu, koja može da se ekranizuje, što da ulaže, kada na lageru ima brdo materjala tog tipa, pogodnog za bezbrojno repriziranje. Šta se koga tiče, da li sam napisala neki dobar dramski tekst, koji može dobro da se odigra u pozorištu, jer tako kažu oni koji se razumeju. Nažalost oni stručni jesu, ali para nemaju. Nikoga se ništa ne tiče, od onih koji mogu da pomogu. Jednostavno do takvih ne možeš ni da dođeš, čuvaju ih kao bele medvede. Sekretarice i čuvari odlučuju, da li si ti za njih interesantan i tome shodneo te ne puštaju. Ne možeš ni jednu jedinu mrvu da pokupiš, da barem pokušaš, da te bar sasluša neko.

Papir trpi sve. To je moj konačni zaključak. Pisaću ja i dalje. Knjige, one doduše stoje na polici, čuvaju istinu, za neke nove i nove generacije. Po tom pitanju iza mene nešto ostaje, na tome sam zahvalna kosmosu, što me je uzeo pod svoje okrilje, što mi nije oduzeo dušu. Tu su i verni moji čitaoci. Hvala njima, što čine da se radujem. Tu su i tekstovi po datotekama, po drvenim šamlicama, baš oni, koji kao jako vrede i sviđaju se onima, koji su merodavni, da to kažu, ali ne nalaze put do onih sa lovom, koja je ključni problem, pa će oni, ti moji tekstovi, ostati da skupljaju prašinu i rastužuju me, kad god ih pogledam. Kad god ih pogledam, čuću i ono što su mi govorili, kako su odlični, kako od toga može dobra predstava da ispadne, ali... „Ali“ je nešto što stalno lebdi u vazduhu, na koja god vrata pokucam. Kažu čak i to, kako se više isplati raditi predstave po tekstovima mrtvih autora. Prosto da poželim čak i da umrem, možda onda moji tekstovi budu na ceni. Meni u tom slučaju, niko ništa ne mora da plati. Ušteda, nema šta.

Dobra strana priče i ovog mog rasipanja duše, okolo, naokolo, je što eto više ne plačem. Prošlo me. Izbaciš tako tugu, podeliš je s ostatkom sveta, i svi zadovoljni, plakanje jednog autora ne iziskuje potrebu za sponzorisanjem. Više ne plačem, tuga ostaje na papiru, a ko želi da čita, to nešto, što ja kao imam da kažem, neka samo izvoli, besplatno je! Za takve situacije ne trebaju sponzori, jer to da li ja plačem ili ne, nikoga ni ne zanima, a i zašto bi. Ima toliko važnijih stvari od ove moje. Sa sponzorom ili bez njega, ja ću, kako stvari stoje i dalje pisati, jer to mi pomaže da ipak moje suze niko ne vidi, jer to nije ni najmanje higijenski, a ni kulturno. Videće ipak, mali broj čitalaca, koji će eventualno pročitati ovo na mom blogu. Zahvalna!