SEĆAM SE BILA JE SOBA 23

                                                           Fotografija  sa  interneta

Tako već nekoliko dana nailazim na priče, vezane za broj 23, za sobu sa istim brojem, za neku davnu priču, koju sam proživela. Proživeli smo je zajedno. Kleli smo se, kako nikada nećemo biti kao drugi parovi, koji su se našli u situaciji, kao što je bila naša. Sada posle toliko godina pitam se da li je to zapravo bila „situacija“, ili klasična prolazna avantura, dvoje nezadovoljnih klinaca.

Bili smo klinci, i bili smo nezadovoljni, možda čak i nesrećni, ne sećam se više. Neko bi rekao, da je „nezadovoljstvo“ isto što i „nesreća“. Ne bih se nikako složila, sa tom konstatacijom, nije to isto. Nezadovoljni možemo biti zato što je napolju hladno, a mi još nismo kupili ništa prikladno za takvo vreme. Zatim, možemo biti nezadovoljni novom frizurom, ili bojom kose. To sve nabrojano, je prolaznog karaktera, promenljiva kategorija, vezana za trenutno stanje. Biti nesrećan, to je mnogo kompleksniji problem. To je nešto što nas razara iznutra. S početka ne primećujemo, a kad primetimo, već smo duboko nesrećni i ne samo da ne možemo sami sebi da pomognemo, već nam ne mogu pomoći ni drugi.

Problem je takođe u tome, što mislimo da će nam pomoći, ako promenimo način života, čak i partnera. Onda kada shvatimo da smo zbog ta dva bitna faktora i nesrećni, onda krenemo u potragu za načinom, da promenimo, pod broj jedan, način života. Ta promena vuče za sobom onu drugu promenu, koja će nas spasiti, i mi se nismo ni okrenuli, a promenili smo partnera. Nismo ga promenili, baš u pravom smislu reči, već smo samo postojećem partneru dodali jednog potpuno novog, veoma malo korišćenog partnera, koji je verovatno kao i mi u potrazi za promenama u svom životu, naleteo na nas same i ranjive.

Kad imaš godina, kao što ih ja sada imam, onda ti sve izgleda jednostavno. Konačno shvataš da je dva i dva zaista četiri, i ta ti činjenica ne smeta. Međutim, kada imaš troduplo manje godina, onda još uvek maštaš o tome da se u decembru probudiš, a da napolju cvetaju trešnje, ili da su dva i dva recimo devet. Imaš pravo tada, sa tim godinama da radiš, šta god ti padne na pamet. Tako sam i ja pristala da mu dam ruku, da zajedno menjamo svet, da se kunemo i gledamo u oči, dok iza leđa držimo srednji prst, preko kažiprsta, što bi značilo, da se ne kunemo iskreno.

Bez obzira na sve te male laži, na sve te sramotne situacije, mi nismo stali. Išli smo tako, kao sumanuti, kao pijani pilići, koji tumaraju po mraku bežeći od praznične trpeze. Svaki naš izlazak iz tog mraka dovodio nas je pred jedna vrata. Svaki put se auto, koji smo iznajmljivali, da nas neko ne prepozna, po kolima koje smo vozili, kada se nismo pravili da smo neko drugi. Zaustavljali smo se na parkingu jednog motela, na pola puta od Beograda, prema Zagrebu. Nije bitno, kako se motel zvao, možda po onom filmu, o izgubljenim dušama, bitno je da nas je uvek čekala soba sa istim brojem 23. Bilo je kao što obično bude simbolike u tom broju, bile su to moje godine, a njegove malo zrelije, nevažno, ipak nama jeste itekako bilo važno. Važno je bilo da nam se tu iza vrata boroja mojih godina, uvek dešavalo nešto novo. Sa partnerima koje smo već imali, novo je zauvek ostarilo, sa nemogućnošću, da se ikada više vrati na staro i postane nešto novo, a imali smo tako malo godina.

Svašta je u svoju škrinju tajni spremila naša soba 23. Kada smo se tog kišnog novembra rastali, sa željom da sve kažemo, da nemamo više sobu 23, već više naših, samo naših soba, opet smo držali ukrštene prste iza leđa. Znali smo da je taj dan bio naš kraj. Znali smo da treba prekinuti kad je najlepše, da bismo imali čega da se setimo jednoga dana, kada se budemo pravdali za sve što smo uradili. Znali smo i to da nećemo to učiniti. Nećemo se pravdati. Za život se ne treba nikome pravdati, čak ni samom sebi. Imali smo na kratko naš, samo naš život, u broju, koji ne znam tačno kojem skupu brojeva pripada, znam samo da nije deljiv sa dva, možda smo baš zbog toga dana odlučili, da više ne koračamo istim putem, da svako ode u svom autu, ja prema Beogradu, on prema Zagrebu, a kiša je i dalje kišila, kao što već kiši u novembru, ili studenom, šta je ispravno, ne sećam se više. Zapravo sećam se, ispravno smo kratko živeli iza vrata sobe 23, u nekom jeftinom motelu, kakvi su verovatno bili i naši životi, jer smo ih prodali ispod cene.

Nemojte molim vas da me tražite među redovima, među rečenicama, nema me.  Pola mene je zaista ostalo u sobi 23, menjajući sva pravila, sve zakone, sve načine, da jedan neparan broj postane deljiv sa dva, ne samo sa samim sobom, ili sa jedan. Te devojčice više nema, možda zato što trešnje zaista ne cvetaju u decembru, a u listopadu ipak kiši, i kad se kuneš, ne držiš prekrštene prste. Samo sam eto preko nje pokušala da ispričam jednu već poznatu priču. Možda još neko od vas ima istu.