SPUSTILA SE ZAVESA

                                                           Fotografija sa interneta

Završila se predstava, spustila se zavesa. Pozorište, zvano Sajam. Tako sam ga baš krstila, jer pozorište je deo mog bića, baš kao i Sajam i sve što ide uz njega. Neki ga nazivaju „vašar“. Priznajem i ja ga ponekad tako nazovem. Zapravo, ja dodam tu jedan „začin“, da „zamiriše“, i nazovem ga „vašar kulture“. Onda mi bude krivo. Imam utisak kao da sam ga uvredila, kao da više ne želi sa mnom da komunicira, jer sam ga tako nazvala.

Ugrizem se tako za jezik, izvinim mu se u sebi, i nadenem mu ime „pozorište“. To je pravi naziv. Svi smo tamo tih dana, na jednoj velikoj pozornici. Svi imamo svoje uloge, svi želimo nešto da kažemo. Ono što je najlepše, niko nam ne brani. Svako pozicioniran na svojoj sceni, nudi, razmenjuje, potpisuje, galami, ili mudro ćuti, ali svi znamo šta nam je činiti. Nema tu ni scenarista, ni režisera, ni šaptača. Svi znamo tekst. Tekst smo smestili u unutrašnjost svog bića, u svoje srce, i ne zamuckujemo, dok ga izgovaramo.

Publika, za razliku od one u klasičnom, da ne kažem „pravom“ pozorištu, ne miruje. Ponekad, samo ponekad, se zaustavi, pogleda, istražuje, i ako joj u pravom trenutku, mi sa scene, ne ponudimo nešto, ona odlaze dalje. To nešto, to su naša dela. To je naše stvaralaštvo, koje smo namenski, ili slučajno stvorili, i odlučili da baš tu na sajamskoj sceni ugleda svetlost dana.

Od nas zavisi, da li ćemo uspeti. Niko tu ne može da nam pomogne, bar ne naročito. Sami smo, i suočeni sa publikom, koja je „gladna“, došla da nahrani svoju dušu, „hranom“, koju smo im mi „skuvali“. Taj osećaj, sigurno ni sada, kao ni do sada neću u potpunosti uspeti da opišem. Ponekad mi se čini da sam „devojčica sa šibicama“, da su moje knjige, moje „šibice“ i da u sebi govorim, ali ne izgovaram „kupite moje šibice“, onda se osmehnem i glasno izgovorim „obradujte sebe jednom lepom knjigom“, pa nastavim „ja sam autorka, mogu vam napisati posvetu“. Trenutak koji usledi je nešto posebno, i opet ga ne mogu opisati, ali ću barem pokušati. To je trenutak sreće, kao kad napravite tortu, kojoj se svi dive, ali ovo nije nešto takvo, ovo sa knjigom je nešto što me ispunjava srećom. Torta i ona najuspešnija, se pojede, takve uspešne, čak mnogo brže, nego one koje ne uspeju, čija se glazura nije baš stegla, a ovo sa knjigom traje, traje, dok trajem i ja, zapravo, da se ne ograničavam, lepše zvuči, „ovo sa knjigom traje“.

Ono najlepše tek sledi, posle malo prepričavanja, objašnjavanja, zašto baš takav naslov, i još mnogo sličnih pitanja. Kada im sve objasnim, kratka pauza, kao u pozorištu. O je „dramski momenat“, kada ne znate, da li je glumac zaboravio tekst, ili želi malo da nas drži u neizvesnosti. Onda odjednom kažu, kao da su ceo život čekali baš mene i moju knjigu „pa dobro, zašto da ne, ako autor kaže da treba da je kupim, kupiću“. To je trenutak opet neke posebne sreće. Ruka mi drhti, dok potpisujem, ponekad imam utisak, da sam zaboravila da pišem, da ću progutati neko slovo, ali sve to brzo prođe „ s ljubavlju“ „ ime posvećenom“, „potpis“, osmeh i mnogo razmenjenih srdačnih reči, sa već uobičajenim „dođite opet sledeće godine“ „dođite, biću opet sa istom ulogom na istom mestu“. Režiseru se dopada, kako sam je do sada igrala. Ipak zavesa mora u jednom trenutku da se spusti. Tako je to u svim pozorištima. Na trenutak smo svi zbog toga tužni, ali znamo, da ćemo se i sledeće godine naći na istom mestu, na istoj „sceni“. Otkriću vam jednu tajnu. Uvek sam tužna, kada se spusti zavesa, uvek mi u uglu oka zacakli suza, otkotrlja se, možda mi želi pokazati novi put, kojim ću krenuti, posle spuštene zavese. Ipak se sve nastavlja, spuštena zavesa, ne znači nikako kraj, ona je nagoveštaj jednog novog početka. 

Fotografija Bojana Durman