NOVEMBAR 98

                                                         Fotografija Bojana Boka Durman


Očigledno u ovom trenutku to je i bila. Danilo nije primetio
da se nisam ni pomerila, nisam čak imala ni želju da postavim
sto. Sve što sam za večeras planirala, od garderobe pa do hrane,
palo je u vodu. Dolazak nezvanog gosta sve je promenio. Setila
sam se „Uspavane lepotice”. Možda ćemo i mi biti ukleti posle
ove posete, možda će Marija baciti svoje čini i mi ćemo zaspati
stogodišnji san.
– Marta, ti nisi čula svog dečka, idi se presvuci! Pogledaj
nas dvoje kako smo elegantni za tvoj rođendan,
– Ja se sasvim dobro osećam, zar ne misliš da je malo
nepristojno u tuđoj kući, na tuđem rođendanu nametati svoja
pravila ponašanja!?
Nisam želela to da kažem. Danilo me je čudno pogledao.
Kao da je hteo da me pita; kako to razgovaram sa majkom,
ali nije ništa pitao. Bila sam mu zahvalna. Dovoljno mi je bilo
loše, nisam imala snage da još odgovaram i pravdam sebe i svoj
odnos sa majkom. U svom stilu, Danilo je pustio neku laganu
muziku i počeo sa postavljanjem stola. Opet je uradio nešto
što ja nisam želela. Želela sam da pusti neku pank muziku, jer
bi time možda naterao Mariju da ode. On je baš pustio neke
klasične obrade starih šlagera, koje je ona obožavala. Za nju je
postojala samo klasična muzika, tako je i sve što je bilo obrađeno
u tom stilu pozdravljala. Delovala je krajnje opušteno, kao da
smo mi došli kod nje i kao da se proslavljao njen rođendan.
Misli koje su mi se rojile u glavi, bile su vezane za moje
detinjstvo i svađe mojih roditelja, baš oko mog rođendana.
Otac nije slavio ništa drugo, ali moj rođendan, za njega je bio i
slava i Nova godina i Božić. Uvek je to trajalo više dana. Marija
52
je naravno kao i uvek kontrirala, jer da otac nije želeo slaviti
moj rođendan, ona bi ga sigurno slavila bar tri dana. Ovako je
to smatrala besmislenim skupom rođaka i prijatelja, koji samo
žele da se najedu i napiju. Htela sam da je podsetim na to, ali
nekim čudom nisam. Ćutala sam i to je bilo dovoljno, znala sam
da ne voli one koji ne pokazuju baš ništa od onoga šta osećaju.
Osetila sam prvi put te večeri zadovoljstvo, eto ni ona sad nije
pokazala koliko me mrzi u ovom trenutku i koliko bi najrađe
želela da me nikad nije ni rodila. Nas dve smo bile dva sveta.
Ostatak večeri bio je opušteniji nego što sam mislila.
Danilo je bio zaslužan za atmosferu. Vešto je balansirao između
nas dve i pokušavao da ugasi varnice, koje su mogle izazvati
pravi vatromet. Marija je ostala skoro do jutra. Pokušala sam
da joj dam do znanja da nam se spava i da bi trebala otići,
ali ona kao da nije marila za ono što ja želim. Nije mi bilo
čudno, što ne mari za mene, ali Danila je tek upoznala. Mogla
je bar prema njemu biti obzirnija. Oko dva, posle insistiranja
da duvam svećice, oduvala sam ih i otišla da legnem. Danilo i
Marija ostali su da ćaskaju kao da se znaju od pelena. Razlika
u godinama nije bila bitna. Primetila sam da se u mnogim
životnim stavovima slažu. Pitala sam se u jednom trenutku,
kako se onda ja sa njim tako dobro slažem, a sa majkom ne.
Odgovor sebi nisam dala, jednostavno nije postojao.
Pomislila sam samo kako je Danilo povlađivao majci, da ne bi bio
nepristojan. Bila sam dovoljno nepristojna za oboje. Zadovoljila
sam se tim objašnjenjem situacije. Možda ipak nisam trebala.
Trebalo je da ostanem do kraja sa njima, da pratim svaki njihov
pokret, mada to verovatno ništa ne bi promenilo.
Posle te večeri, Marija je postala sastavni deo našeg života.
Sama je sebe pozvala na nedeljni ručak, pa je to postala tradicija.
Mi naprosto nismo mogli da ručamo nedeljom bez nje.
53
Osnovna moja greška je bila ta, što nisam sasekla to u
korenu, što nisam Danilu ispričala sve o našem lošem odnosu.
Trebala sam joj dati do znanja da je ne želim u našem domu.
Uvela nam je čak i naviku da subotom igramo remi sa
njom i njenom prijateljicom Milicom. Milica je bila poslušno
kučence, skakala je na svaki Marijin mig. Klimala je glavom,
baš kao kuče na zadnjem sedištu automobila. Koliko god sam se
ja trudila da budem odbojna i neprijatna, one su češće dolazile.
Danilo mi je jednom prilikom čak zamerio kako sam postala
baksuz. Rekao mi je da me takvu ne poznaje, da se čak počeo
pitati u koga se zaljubio, te kako je tako divna žena kao Marija
mogla roditi takvog baksuza.
Cele te noći sam plakala u našem krevetu, okrenuta
leđima. Danilo je spavao snom pravednika i nije mu padalo
napamet da me uteši. Jutro sam započela s podočnjacima do
poda. Svi u redakciji su prokomentarisali moj izgled, a ja sam se
vadila na migrenu. To je bio moj glavni adut, kad nisam želela
da drugi znaju zašto sam plakala. Urednica me je čak pozvala u
kancelariju. Htela je da joj ispričam šta me muči. Meni naravno
nije padalo napamet da jednoj polupoznatoj ženi iznosim svoje
probleme, koje ni sama nisam znala kako da rešim, ni gde da
ih svrstam. Nisam želela sebi da priznam, kako je moj odnos
sa Danilom bivao sve lošiji. Zabijala sam glavu sve dublje u
pesak.
Grad je bio okupan prolećnim suncem. Nisam baš nešto
bila luda za prelaznim periodima. Proleće i jesen bih rado
preskočila. Volela sam nešto konkretno, ili jaku vrućinu ili jaku
zimu. Moram ipak priznati da mi je u odnosu na jesen proleće
bilo puno draže, jer posle njega je dolazilo leto, moje ipak
najdraže godišnje doba. Bio je jedan od onih dana koje sam
želela da prespavam, ali sam umesto kreveta odabrala šetnju.
54
Kad god nisam znala šta ću sa sobom, odlazila sam u
šetnju. Najviše sam volela da od Kneza idem do hrama, Obišla
bih tada dvorište u kome je živela tetka Anđa. Nije to više bilo
ono dvorište u kojem sam se igrala. Došli su neki čudni ljudi,
porušili pola dvorišta, sagradili neke šibice od zgrada, jer nešto
veće nije moglo tu ni da stane. Po meni nije ni moralo, ali ja
se tu nisam pitala. Tetka Anđa je želela u nekom periodu mog
života da me usvoji. Razlog koji je rekla, bio je prihvatljiv, sad
bar mislim tako. Tetka je živela u državnom stanu, pošto nije
imala dece, nije bilo ni naslednika. Posle njene smrti stan bi
država dobila nazad, zato je ona želela da me usvoji, da bih
ja imala pravo na njega. Naravno moj otac nije hteo ni da
čuje za tako nešto. Objasnio je svojoj sestri da ne želi trgovati
svojim detetetom. Možda je ipak trebao, mnogi su zarad dobra
svoje dece i nerešenih imovinskih situacija, upravo trgovali
najmilijima. Dvorište u Dubljanskoj broj 7, za mene je, bez
obzira na sve, dan danas ostalo posebno. Šetajući nisam mogla
da ga zaobiđem, pa čak iako me put nije vodio tamo, ja sam se
nekako uvek na kraju tu pronalazila.
Danas je bio neki ludi dan. Odlazak u šetnju, obilazak
dvorišta, ništa nije moglo da me smiri. Nisam ni primetila, da
sam došla do redakcije. Imala sam slobodan dan, ali ja sam
se ipak našla tu. Razmišljala sam da li da se popnem, ako to
uradim, sigurno će mi pronaći neki posao. Možda to i nije bilo
loše, možda mi je posao trebao. Pitala sam se, šta mi je, zašto
se osećam loše. Niko mi nije ništa ružno uradio, Danilo je bio
na putu, igrali su utakmicu u Italiji, znači nisam mogla ni sa
njim da se posvađam. Misao o svađi je učinila da se još lošije
osećam. Shvatila sam da smo se nas dvoje u poslednje vreme
često svađali. Mirili smo se mi vrlo brzo posle tih svađa, ali ja
nisam navikla na takve stavri. Od dana kada smo započeli da se
55
viđamo, mi se nikad nismo posvađali. Neki naši prijatelji su to
smatrali nenormalnim, svi parovi se svađaju, ali eto mi nismo
bili kao svi parovi.
Nisam želela da idem liftom. Polako sam se popela do
svoje kancelarije. Mislila sam ako polako idem da će i moji
problemi nestati, ali koji su to bili problemi. Redakcija je kao
i uvek bila puna ljudi. Svako je imao neki razlog da baš u tom
trenutku bude tu. Urednica se uvek ljutila, uvek je pitala, da li
smo mi novinari ili kancelarijski moljci. Mesto nam je bilo na
terenu, smatrala je ona, a ja sam se moram priznati slagala sa
njom. Zbog tog terena sam i obožavala svoj posao, jer nisam
mogla da zamislim da sve vreme provedem u kancelariji i
slušam dosadne priče.
Toliko su svi bili zaokupljeni nekim poslom, da niko skoro
nije ni primetio da sam ušla. Tek kad sam zalupila vratima svoje
kancelarije videla sam kroz staklo da su svi okrenuli glavu. Sela
sam nezainteresovano za svoj sto i isto tako nesvesno počela da
prevrćem po papirima i porukama. Bio je običaj da ostavljamo
poruke, ako se nešto desilo, dok je neko drugi bio na slobodnom
danu ili terenu. Pogled mi se zaustavio na poruci: „Javi se hitno
Maji”!
Nekako, kao da se to mene ne tiče gledala sam u poruku,
ali nisam imala želju da se bilo kome javljam. Pomislila sam,
ako je toliko hitno, zvaće ona mene. Možda me je i zvala.
Zavukla sam ruku u torbu i za divno čudo odmah napipala
mobilni. Nisam celog dana gledala ni poruke, ni propuštene
pozive, moglo je negde i goreti ali mene nije zanimalo. Shvatila
sam i to da mi nije nedostajo ni Danilov poziv. Kada sam ušla u
listu propuštenih poziva, Danilovog nije bilo, nije bilo ni jedne
njegove poruke. Nekada mi je slao poruke kad ode da kupi
56
cigare. Nekad je bilo nekad, što bih ja kao neka baba razmišljala
na taj načun. Poruka koja je opet privukla moju pažnju, nije to
bila jedna poruka, nego sto jedna: „Javi mi se moram s tobom
da razgovaram, važno je.” Sve poruke bile su od Maje.
Ovaj put nisam mogla da ih zanemarim. Kada mi neko
pošalje toliko pruka, sve hitne, pa ne mogu baš da se pravim
luda. Nisam mogla da objasnim sebi zašto mi je ruka drhtala
dok sam birala broj i to ne samo ruka, drhtala sam cela. Telefon
je zvonio, ali nije bilo odgovora. Taman sam htela prekinuti, kad
sam začula pospani Majin glas. Pokajala sam se, nisam volela da
budim ljude, ni oni mene, ali sad nije bilo povratka.
– Majo, oprosti, čujem po glasu da si spavala, želiš da te
zovem kasnije, ako možeš nastavi da spavaš.
– Ma ne, taman sam i trebala da se probudim, imam
intervju sa piscem onog romana „Napušteni”, gde si ti? Ceo
dan te jurim.
– To sam shvatila. Pravo da ti kažem ne znam baš tačno
gde sam. Mislim na psihičko stanje. Svratila sam do redakcije
i našla poruku.
– Gde si sada, još u redakciji?
– Aha, reci gde gori?
– Ne mogu Marta, ne preko telefona, da li si kod kuće
večeras, kad obavim intervju dolazim.
– Ok, čekam te, sama sam Danilo je na putu.
Nastao je tajac s druge strane, ali u tom trenutku nisam
pridavala važnost. Veza se prekinula, naglo. Mislila sam da je
prekid na liniji. Pošto smo se sve dogovorile, nisam imala potrebe
57
da je ponovo zovem. Pregledala sam još neku poštu, koja je
stigla na moj sto i krenula. Mahnula sam ostalima, dobacila da
žurim i da se vidimo. Bili su suviše okupirani svojim poslovima,
pa se nisu puno bavili time, zašto sam tako naglo došla i otišla.
Napolju se osećao miris lipe. To je bio jedini jak razlog
da ipak volim ovo kasno proleće. Miris lipe je bio snažan poput
najjačeg adrenalina, nigde tako nije mirisalo u kasno proleće, na
pragu leta, kao u mom Beogradu.
Ovaj grad je imao nešto posebno u sebi. Pružao je ruke
svima, baš kako kaže pesma. Zauzvrat, nije tražio ništa. Mnogi
koji su se u njega doselili, to su bukvalno shvatali, pa mu nisu
ništa ni dali, osim svojih loših navika. Moj grad je i to stoički
podnosio, prihvatao je i te takve. Svako je u njemu imao svoje
mesto. Ova vrsta sentimentalnosti me je hvatala kad god sam
osetila miris lipa, to je bio osećaj koji se nije dao prepričati i
koji nisam želela da delim. Sada sam uhvatila sebe, dok sam
pričala, kako upravo Mariću prepričavam taj osećaj i delim ga
sa njim. Bila je to privilegija. Ne znam da li sam uspela u tome
da mu prenesem kako sam se osećala dok lipe cvetaju, ali sam
znala da mu je bilo drago, što to delim sa njim. Pažljivo me
je slušao. Osetila sam, znala sam da on zna da sam sa njim
podelila neki poseban osećaj.
Na putu do kuće kupila sam neke grickalice, buđavi sir i
fl ašu crnog vina. Danilo nije voleo buđavi sir, pa sam iskoristila
priliku da ga sada jedem dok ga nema. Kad nešto nije voleo,
bio je čudan. Nije želeo da to što ne voli bude čak ni na stolu.
Znala sam da Maja voli, pa je ovo bila jedinstvena prilika da se
prepustimo uživanju. Nisam ni sanjala da će ta noć biti početak
mog kraja.
58
Maja je došla kasno. S vrata je počela da se izvinjava.
Imala je milion razloga, ali Maja je uvek kasnila, jednostavno
nisam mogla da zamislim da ona negde dođe na vreme. Bila je
zadovoljna, intervju je protekao u najboljem redu. To je bila još
jedna, ali dobra Majina osobina, ona je uvek bila zadovoljna,
čak i kad za to nije bilo posebnog razloga ona se trudila da ga
nađe. Crne misli nisu bile nikad deo ove vesele devojke. Bilo je
lepo imati je za prijateljicu. Nas dve smo u isto vreme došle u
redakciju i odmah smo bile upućene jedna na drugu. Stalno je
veselo ponavljala, kako je „osećaj za fi ling”, nikad nije izneverio
i kako je znala da ćemo se nas dve slagati.
Smestila se u fotelju, u kojoj je uvek sedela kad je dolazila.
Dok je palila cigaretu, naravno tražila je nešto da popije, jer
ne može da „puši na suvo”. Bila je zadovoljna izborom vina,
a još kad sam na sto stavila grickalice i buđavac, bila je van
sebe. Pripadala je onima koji i dušom i telom uživaju u životu
i onome što on nosi. Stalno je govorila kako nema sto života i
kako ovaj jedan želi proživeti baš kako treba.
Kada sam upoznala Danila, ona je jedina bila sumnjičava.
Govorila je kako je glupo vezati se tako mlada, još je gluplje
udavati se za prvog dobrog frajera koji naiđe. Muškarci su kao
paloma maramice, potrošiš i baciš. Kad je to Maja govorila,
nije mi smetalo, ali kada je to govorila moja majka, onda sam
dobijala napad ludila. Bilo je to po principu, nije važno šta ti
kažu, nego ko ti kaže.
Maja je odlomila veliko parče sira i s uživanjem ga žvakala.
Ne znam zašto, ali sve vreme sam imala utisak da sa svim tim
radnjama želi da odloži nešto što je neprijatno. Volela bih sada
kad se setim, da je ceo trougao sira stavila usta, da ga što duže
žvaće, samo da mi nije rekla ono što jeste.
59
– Majo, molim te više sažvaći taj sir i reci mi šta je to
toliko važno!
– Gde ti je Danilo?
– U Italiji, zašto, da li je to bilo hitno, da me pitaš gde
je on, ili je to nešto strogo poverljivo, pa ne možeš pred njim?
Uostalom i da je tu, znaš da ispred njega nemam tajni.
– Ti možda i nemaš, ali...
– Šta želiš reći, da on ima tajni ispred mene.
– Ne znam Marta kako bih to tačno nazvala, ali da ti radi
iza leđa radi.
– Slušaj, danas nisam baš raspoložena da se igram mačke
i miša, reci o čemu se radi, ili ćuti zauvek!
– Nije u Italiji, videla sam ga noćas na jednom splavu.
Skoro da sam se zadavila sa gutljajem vina,koji sam
upravo popila. Imala sam neki osećaj da se oko mene steže
obruč, da me neka nevidljiva ruka davi. Prvo sam mislila da
nisam dobro čula. Po Majinom izrazu lica, greške ipak nije
bilo, dobro sam čula. Narogušila sam se. Prvo što sam uradila
popljuvala sam Maju. To je valjda uobičajena reakcija svih koji
iznenada saznaju neku ružnu vest ili im umre draga osoba. Sada
kada razmislim, mislim da je bolje bilo da je Danilo Petrović
poginuo u avionskoj nesreći, dok se vraćao iz Italije, nego što
uopšte u nju nije ni otišao. Nisam mogla da verujem da preko
puta mene sedi moja najbolja drugarica i da mi govori takve
gadosti. Čula sam sebe kako vrištim, kako joj svašta govorim.
Rekla sam joj čak i to da je ljubomorna na mene, da je uvek bila,
zato što ja imam frajera kakav je Danilo, a ona nema nikoga.
Maja je ćutala i buljila u mene. Bilo bi mi draže da je i ona
60
na mene vrištala, ali nije, samo je palila cigaretu za cigaretom.
Nije mi čak rekla ni da se smirim. Bila sam joj na neko način
zahvalna. Nisam mogla da se smirim, morala sam sve to da
izbacim iz sebe. Maja kao da je nešto čekala, pa me je zato
pustila da se praznim. Naravno čekala je da izbacim prvu turu
iz sebe, jer ona je imala još nešto da mi kaže. Odjednom u
sobi je nastala tišina. Jedini zvuk proizvodili su naši upaljači.
Naizmenično smo palile cigarete, nekad i u isto vreme. Ja sam
prva progovorila. Znala sam da nešto pričam, ali šta sam pričala,
to nisam imala pojma, kao da nisam čula sebe.
– Nisam to od tebe očekivala. Kako možeš, pa mi smo
najbolje prijateljice? Volela sam te kao sestru, za mene si
mrtva.
– Znam da ti je sada teško, ali moraš biti jaka. Patetično
zvuči, ali ovaj put nije tako. Zaista moraš imati svu snagu ovog
sveta da podneseš još jednu vest.
– Nemoj mi reći da ima još, bilo mi je muka, znala sam
da sledi neki horor. Molim te Majo, hajde sad, nas dve se kao
budimo i shvatamo da smo samo ružno sanjale.
– Nažalost, ne mogu da te pratim u toj igri. Nije san Marta.
Znaš šta je još gore od toga, što ne postoji nikakav uvijeni način
da ti to saopštim.
– Ja ni ne želim da čujem, dosta si mi rekla.
– Pazi ovako, na tom splavu nije bio sam, dama u njegovom
društvu veoma ti je bliska, radi se o tetka Mariji.
Ovo je već bio pravi horor. Držala sam ruke na ušima.
Nisam želela da čujem, ali ipak odzvanjale su mi u ušima Majine
reči, teeeeeeetkaaaaaa Maaaaariiiiiijjjjjaaaaaaaa. Čula sam i kad
je...

NASTAVIĆE  SE...