NOVEMBAR 98

                                                       Fotografija Bojana Boka Durman


Vremenom je shvatio da ne treba da traži od mene nemoguće,
bilo je zaista glupo rušiti harmoniju koja je vladala u našoj vezi
zbog lančića.
Ništa više, činilo se, nije moglo da nas razdvoji. To koliko
je naša veza ozbiljna, shvatila je čak i Mila. Poslednji put smo
je videli i čuli te Nove godine, kada je pozvonila na naša vrata
u pet sati ujutru. Bila je prilično pijana, grlila je jednom rukom
fl ašu šampanjca, a drugom nekog ništa manje alkolisanog
muškarca, kojeg je predstavila kao svog verenika. Mislila je da
ćemo biti ludi od sreće što je došla s nama podeliti svoju sreću i
šampanjac. Danilo joj je čak malo i surovo pokazao mesto gde
pripada i zamolio je da nas više ne uznemirava. Mnogi su kao
i Mila smatrali da sam ja njegova propast, jer sam ga izdvojila
iz društvenog života Beograda, ali on je na to samo odmahivao
rukom i smešio se osmehom koji sam obožavala i koji je govorio
da sam mu samo ja bitna i da ga nije briga za ostatak sveta.
Vreme koje smo imali za sebe, van naših obaveza, bilo je i
za njega i za mene suviše dragoceno da bi smo ga traćili sa nekim
naduvanim maminim i tatinim sinoivima i ćerkama. Polako ali
sigurno dizali smo zid oko sebe. Nismo bili nedruštveni, imali
smo par prijatelja, ali ipak smo najviše voleli kad smo sami.
Izgradili smo svoj svet, koji mi se činio nesalomljiv.

43
MARIJA ULAZI U NAŠ ŽIVOT
Moj dvadeset peti rođendan želela sam da proslavim sama
sa njim. Želja mi se nije ostvarila. Marija se potrudila da moja
želja ostane samo želja.
Danilo je rekao da izlazi i da će se vratiti za nekih sat
vremena. Nisam ga pitala ni zašto izlazi, ni kad će tačno doći
nazad. Znala sam da izlazi da bi meni kupio poklon. Sela sam
pored prozora, napolju je promicao prvi sneg. Volela sam što
sam rođena baš zimi, za moj pojam bilo je romantičnije, nego
roditi se leti, kada svi odlaze na odmor i niko ne može da ti dođe
na rođendan. Večeras nisam želala da mi neko dođe, Danilo mi
je bio dovoljan gost. Htela sam da samo s njim podelim svoju
sreću.
Zapalila sam cigaretu, bilo je još vremena da se spremim
i namestim sto. Napolju je sneg padao sve jače, prava idila,
pahulje igraju oko ulične svetiljke, vatra u peći je puckeetala.
Volela sam ove stare stanove bez centralnog grejanja. Lepotu
kaljave peći i pucketanje vatre nije moglo ništa da zameni.
Govorili su mi da nisam normalna kad uživam u tome da mi
u kupatilu bude hladno, ali zarad užitka kaljeve peći bila sam
spremna da kupatilo grejem grejalicom, ništa mi nije smetalo.
Toliko sam bila tog trenutka ušuškana u svom svetu, da nisam
čula zvono, sve dok nije postalo histerično. Trgla sam se, nisam
imala nikakvu ideju ko bi to mogao biti. Zapravo nikog nisam
ni očekivala. Danilo je imao ključ. Dok sam išla prema vratima
44
palo mi je na pamet, da je možda ipak to bio on, da je kupio
nešto što moram videti baš na vratima, jer drugačije nema
smisla.
Pogledala sam prema stolu, nisam stigla ni da ga
postavim, ali to ću začas, dok Danilo natoči aperitiv. Obući ću
se i romantična noć može da počne.
Otvorila sam vrata očekujući ogroman buket ruža, iza
kojeg će se skrivati čovek mog života.
Osmeh s lica je brzo nestao. Na vratima, umesto ruža i
Danila stajala je Marija. U naručju je držala ogromnog plišanog
medu. Istog takvog sam godinama želela da mi pokloni, kad
god me je pitala šta želim, ali mi je govorila da je vreme da
konačno odrastem i zaboravim na gluposti. Ovog trenutka
meda me nije veselio, sama sebi sam se činila suviše ozbiljnom
za njega. Moja majka očito nije delila moje mišljenje. Mislila
je verovatno, kako ja sada treba da padnem u nesvest od sreće,
kako treba da je izljubim i ostatak večeri provedem igrajući se i
grleći medveda do kojeg sam konačno došla.
– Evo ti konačno tvoj medved. Nisi me pozvala, ali ja sam
sama sebe pozvala. Jubilarni rođendani su bitni, ostali mogu i
da se preskoče, a i nema bolje prilike da se upoznam sa zetom.
Gde ti je on? Nemoj mi reći da je na nekom putu. Rekla mi je
moja prijateljica Milica, da kod tih sportista nikad ne znaš kad
će negde da nestanu.
Prosto nisam znala šta da kažem, osetila sam se nemoćno,
kao onda kada smo se prvi put sreli sa Milom. Marija kao da
nije obraćala pažnju na mene, ponašala se kao da je dobrodošao
45
gost i tražila je mesto gde će smestiti sebe i medveda. Usta
naravno nije zatvarala.
– Znaš Milica je bila jako razočarana. Sportisti joj ne
ulivaju poverenje, ali kad je čula o kome se radi, promenila je
mišljenje. Marta, hajde reci gde ti je taj Danilo?
– Slušaj me dobro, baš me briga za mišljenje neke
napaljene babe, popićemo piće i slobodna si. Možeš poneti i
medveda, mislim da sam suviše ozbiljna za takve igračke, bar si
mi ti tako rekla.
– Nemoj da si na kraj srca, pa mogu valjda da promenim
mišljenje. Uostalom izvinjavam se, nisam tako mislila, a moja
Milica nije napaljena baba, ona se samo brine za tebe.
– Majko, dobro znaš da tu Milicu znam samo iz tvoje
priče, nikad je nisam videla, a ona me voli. Molim te jednom
u životu ponašaj se normalno. Više bih volela da si mi donela
teglu džema od kajsija, da nije bilo tetka Anđe ne bih ga nikad
ni jela. Zašto nisi nikad bila takva?
– Zato što ja nisam tetka Anđa, ja imam...
– Znam, imaš pedigre, ali ja želim da imam mamu. Kad
budem htela psa, nabaviću nekog avlijanera. Oni su privrženiji
i pametniji. Danilo je otišao nešto da kupi.
Želela sam u tom trenutku da se ne vrati još dugo, bar ne
dok je ona tu. Nešto sam osećala. Nisam znala da defi nišem šta
je to „nešto”, ali sam znala da nije bilo ništa dobro.
– Vidiš, to je pravi domaćin. Imate sigurno goste. Nadam
se da vam neću smetati. Uostalom ja sam majka slavljenice.
46
– Nemamo goste, planirali smo da moj rođendan
proslavimo udvoje, što znači da ćeš ti biti suvišna. Zašto želiš
da mi pokvariš veče, nije prilika da sad upoznaješ Danila.
Obećavam, ako sad odeš uskoro ću vas upoznati. Mogla bi
recimo da napraviš neku večeru, pa da nas pozoveš. Molim te
mama.
Sama sebi sam čudno zvučala. Nikada ranije Mariju nisam
nazvala „mama”. Uvek sam je zvala imenom ili jednostavno
„majko”. Nisam želela nikakvu intimizaciju s njom. Jedino
sam želela da to tako i ostane. Prošlo je mnogo godina, ona
nije pokazala želju da bude mama po mom modelu, pa sam se
pomirila s tim. Molila sam Boga da se Danilo još ne vrati i da
se konačno rešim nezvane gošće. Bog nije baš potpuno uslišio
moje molbe, ali pošto mi je bio rođendan, ipak je bio milostiv.
Zvono na vratima se nemilosrdno oglasilo. Pretrnula sam, znala
sam da to ne može biti niko drugi nego Danilo.
Išla sam prema vratima i pitala se zašto zvoni kad ima
ključ, zašto mi je to uradio. Mogla sam i dalje da ćaskam
sama sa sobom, ali odgovori, iako sam ih imala, nisu bili bitni.
Otvorila sam vrata i naravno sudarila se sa najvećim buketom
orhideja koji je valjda trenutno postojao u gradu. Naravno iza
buketa Danilo je pevao pesmicu, koja se obično peva u takvim
prilikama. Nisam imala šta da mu zamerim, u svemu smo se
slagali, sve je dobro radio, ali da peva nije znao, ipak trudio se.
Nasmešila sam se za sebe, mogla sam da zamislim Marijin
izraz lica, dok sluša Danilov pokušaj da otpeva rođendansku
pesmicu. Došlo mi je odjednom da se smejem na sav glas.
Bio je to pun pogodak, možda će sada konačno otići, jer moja
majka je sve mogla da podnese, ali kad neko peva, a ne zna da
47
peva, to je bio zločin. Samo sam čekala da počne da mu udara
ritam, kako bi bar malo popravila utisak. Nisam više želela da
se bavim njom. Prigrlila sam najpre buket, a onda sam se bacila
na Danila i počela da ga obasipam poljupcima. Znala sam da će
i to ostaviti utisak na majku, najviše je mrzela kada ljudi javno
pokazuju svoja osećanja. Smatrala je to odlikom primitivnih
ljudi. Oca i mene nikad nije poljubila pred drugima. Mene je
kako je govorila, ljubila dok spavam, a oca mislim ni tada, jer
su posle mog rođenja počeli da spavaju u odvojenim sobama.
Mislim da je čak i Danilu bilo čudno, zašto ga toliko ljubim, ali
ja sam i dalje bukvalno visila na njemu. To je tako izgledalo kad
se ja sa svojih 160cm, nakačim na nekoga koji ima skoro 2m.
– Makice, svaki dan ću ti donositi orhideje. Nisam znao
da ih toliko voliš, ali nije to sve. Molim te zavuci ruku u moj
desni džep, ima još nešto.
– Marta, moraš mi reći gde si našla ovog gospodina? Uvek
sam maštala da tvoj otac jednom uradi ovako nešto za moj
rođendan. On nažalost nije imao te manire. Oni koji odrastaju
bez roditelja, to nikad ne nauče.
Progutala sam veliku knedlu. Želela sam da joj kažem,
kako je ona odrasla s roditeljima, pa nisam primetila da se
razbacivala poklonima i nežnošću. Ugrizla sam se za jezik,
nisam želela da Danilo pri prvom susretu shvati netrpeljivost
između mene i Marije. Pričala sam mu o ne baš dobrom odnosu
s majkom, ali mislim da nisam baš sve ispričala, uostalom danas
mi je bio rođendan i niko, pa čak ni žena koja me je rodila neće
ga pokvariti.
48
– Danilo dragi, imamo gosta, doduše...
– Doduše, nepozvanog. To je želela moja ćerka da kaže,
a ja sam smatrala da majci ne treba pozivnica da svom detetu
čestita rođendan. Shvatili ste, ja sam Marija Ilić, Martina
mama.
– Drago mi je, drago mi je i što ste došli. Marta nije
želela nikog da zove, ali za majku to ne važi, u pravu ste. Nego
da se sklonimo s vrata, sednemo i popijemo piće u čast naše
slavljenice. Dušice, hajde molim te nisi uzela poklon, dakle
desni džep, tvoja leva ruka.Jedva čekam da ti vidim lice kad
otvoriš poklon.
Danilo je inače voleo da poklanja. Uživao je u ritualu
darivanja. Najdraži praznici su mu bili Nova godina i Božić. Na
svoj rođendan je doduše uvek bio setan. Sećanje na to da nema
roditelja koji će ga zagrliti, izazivalo je tugu u njemu. Tetkina
ljubav u tom trenutku nije mogla da ga razgali. Pričali smo
često o tome, ja sam čak govorila da ne moramo slaviti ni moj
rođendan, ali on se žestoko protivio. To ga je veselilo. Pružajući
drugima lečio je svoje rane, koje su još uvek bile sveže.
Zavukla sam ruku u Danilov džep. Napipala sam kutijicu,
prsten sam već dobila, znači u kutijici je bilo nešto drugo. S
obzirom na veličinu, nešto malo. Minđuše, možda, mada šta
god da je, ja ću biti srećna. Pogledala sam Marijino lice, dok
sam odmotavala kutijicu, izraz na tom licu bio je više nego
radoznao. Očekivala je sigurno nove dijamante, zato mi je bilo
do neba drago, kada sam otvorila kutijicu i ugledala mali kamen
u obliku srca, presvučen tankim slojem pozlate. Zastao mi je
dah. Bio je to kamen koji mi je Danilo pronašao prošlog leta
na moru. Na plaži sa milion kamičaka, on je uspeo da pronađe
49
onaj u obliku srca i da ga da pozlatiti za mene. Suze su mi
krenule. Plakala sam i sada, tu pred Marićem i onda, ne znam
koje su suze bile snažnije.
Opet sam pogledala u majku. Nije morala ništa da kaže,
njeno lice je govorilo umesto nje. Bio je to grč, upitni grč, ko
normalan poklanja devojci kamen u kutijici za nakit.
Možda ni Danilo, ni ja, nismo bili normalni, ali ja sam ga
u tom trenutku volela više od sebe. Uspeo je da me fascinira, a
uspeo je i da frapira moju majku, koja je očito ostala bez teksta.
Klasičan tekst o ženinim najboljim prijateljima, dijamantima, u
ovom trenutku bio je besmislen. Bila je ipak dovoljno fi na da ne
komentariše, za nju potpuno bezvredan kamen sa plaže, ali zato
je ipak morala mene da bocne komentarom, kako sam se uvek
oduševljavala glupostima.
Danilo joj je uputio oštar pogled na njen komentar, ali
ženu poput moje majke to nije pogađalo. Nastavila je u svom
stilu.
– Znate Danilo, moj pokojni muž, Martin otac, se isto
tako radovao nekakvim prozaičnim poklonima, nikad nisam
razumela...
– Gospođo Marija, ne želim da budem grub, ali vi
očigledno ne razumete baš dobro reč „prozaičan”, za mene bi
recimo veća prozaika bila, da je u kutijici bio nekakav nakit.
Osim toga znam da Marta nije baš luda za nakitom, ali kamenu
s našeg letovanja, se silno obradovala. Sami procenite šta je tu
prozaično.
Bio je ovo još jedan poklon koji sam dobila od Danila.
Mislim da niko, nikada moju majku nije na taj način spustio na
zemlju. Uživala sam gledajući izraz njenog lica. Dobro je da je
50
sedela i da nije imala čašu u ruci, inače bi sigurno pala ili bar
ispustila čašu. Posmatrala sam je i razmišljala, kako moja majka
za svaku situaciju ima izraz lica, koji je najprikladniji. Oni koji
je nisu poznavali to nisu mogli da primete. Danilo je trenutno
spadao u te naivce koji su padali na Marijin šarm. Odjednom je
počeo da joj se izvinjava, što mi se nije dopalo.
– Marija, molim vas oprostite, malo sam preterao, ali
Martu volim i ne želim da je neko povredi.
– Pobogu, mladi čoveče, zar mislite da bih povredila
vlastitu ćerku!?
– Naravno da ne mislim tako nešto, uostalom ova diskusija
ne vodi ničemu. Marta dušo ti se presvuci, ako želiš, a ja ću
postaviti sto, Marija želite li još jedno piće?
– Želim, prijalo bi. Hajde Marta, čula si ga idi se presvuci!
Nećeš valjda u tome proslavljati rođendan.
Na krevetu u sobi stajala je haljina koju sam juče kupila.
Bordo haljina, jednostavnog kroja od mekanog vunenog žerseja
ipak će sačekati neku drugu priliku. Nisam više imala želju da
je obučem, mada sam je kupila jer je jasno pratila liniju mog
tela. Želela sam da izgledam seksi za Danila te večeri. Više
nisam imala takvih želja, jedina moja želja je bila, da ova večer
konačno završi i da Marija ode. Sedela sam i dalje, kao da nisam
čula šta su mi rekli. Pogledala sam u Danila, ali mislim da on
ovoga puta nije razumeo moj pogled. Bio je zauzet sipanjem
pića u Marijinu čašu, Ja sam znala da ako popije još jednu
čašu, ostaće do jutra i niko neće doći do reči od nje. Izvadila
je iz tašne cigarete, što je bio još jedan znak da je se nećemo
brzo rešiti. Pušila je samo u situacijama, kada je bila opuštena.


NASTAVIĆE  SE...