DŽEM, DŽEM, JOŠ MALO...

                                                        Fotografija Bojana Boka Durman


povredila. Povredile smo se međusobno, to sam svakim
danom sve više shvatala. Sve što sam više bila svesna te činjenice,
bilo mi je lakše da gledam majku drugim očima i da budem
blizu dana kada će sve ružno ostati iza nas.
112
Sve u životu ima razlog zašto se događa. Naravno kada
nam se događaju lepe stvari o tom ne razmišljamo.
Kada nam se dogodi nešto ružno nesrećni smo. Pitamo
se; zašto se to dogodilo baš nama? Kada prođe neko vreme,
shvatimo da nam se posle ružnog događaja, desilo niz lepih i da
je baš taj, koji nije trebao da se desi nama, zaslužan za to.
Vanja je postao deo mog života. Zajedno smo brojali
dane. Beba je trebala da se rodi početkom juna. Suđenje je bilo
zakazano istog tog meseca.
Svaki put kada bih pomislila na suđenje, strepela sam.
Vanja je govorio da nemam čega da se plašim, Kastratović je
bio odličan, to mi je stalno ponavljao. Znala sam da je u pravu,
ali osećaj strepnje je bio jači. Kazna je bila neminovna, ali želela
sam da ipak ne ostane u zatvoru do kraja života.
Kada sam na saslušanju uspela da uhvatim njen pogled,
shvatala sam koliko joj je teško. Taj pogled više nije bio bistar,
nekada je svet posmatrala zavodnički. Sada je valjda shvatala
kako je taj zavodnički pogled bio zaslužan za sve što se desilo,
pa ga je zamenila drugim, potpuno praznim, beživotnim.
Danima sam posle saslušanja bila ćutljiva, čak ni Vanjino
prisustvo nije moglo da me oraspoloži. Znao je kako se osećam
i samo je bio tu, bez pitanja, bez komentara, delili smo svoju
tišinu.
Klonili smo se ljudi, jer svi su bili znatiželjni.
Kada je moja urednica saznala šta se dogodilo, nazvala
je telefonom Maju. Bila sam joj veoma zahvalna, što mi se nije
direktno obratila. Pažljivo je skoro mesec dana preko Maje
kontaktirala sa mnom, a onda se odvažila i došla.
Bila sam u isto vreme srećna i posramljena kada sam
otvorila vrata i ugledala je. Nisam znala šta da kažem, čak sam
113
pomišljala da zalupim vrata i nestanem. Očigledno je i sama
osetila moj strah. Stajale smo neko vreme tako i gledale se, a
onda smo se zagrlile, tako snažno da sam mislila da ćemo se
podaviti. Plakale smo i smejale se naizmenično, dok je konačno
nisam pozvala da uđe. Želela sam da je upoznam sa Vanjom,
ali sam ipak bila srećna što je toga dana bio dežuran ceo dan.
Morala sam sa njom da podelim sve događaje, prošle, sadašnje
i buduće.
Pila je već petu čašu vina i slušala me bez daha. Više
nisam pila nikakav alkohol. Ona votka koju sam do dna popila
sa Vanjom one noći u stanici umalo mi je došla glave, zarekla
sam se da više neću piti, bar dok se beba ne rodi.
Na kraju moje priče nastala je tišina. Mislila sam da će
urednica ustati i otići. Imala sam utisak da sam je razljutila, da
me više nikada neće pogledati. Ništa se od toga nije dogodilo.
Želela sam da nestanem. Ustala sam i krenula, osetila sam kako
me je čvrsto uhvatila za ruku, to me je dodatno uplašilo.
– Marta, kuda si pošla, molim te sedi, da li si svesna svoje
priče?
– Svesna sam urednice, ali nisam ja želela da se sve to
desi, eto jednostavno moralo je.
– Naravno da je moralo, pitam se kako si uopšte normalna,
a da samo znaš šta sam sve govorila ne znajući gde si nestala,
bila sam jako besna.
– Mogu misliti.
– Ne možeš, taj bes se ne može opisati. Ljudi su počeli da
izmišljaju poslove van redakcije, samo da su što dalje od mene,
odlazili su i na bolovanje, bilo je nemoguće trpeti me.
114
– Znači da više niste ljuti, kad ste došli?
– Jesam i nisam. Naravno ljuta sam zato što su sve novine
pre objavile vest o svemu od nas, ali sad kad znam šta si sve
proživela ne ljutim se naravno. Mislim i da si mi se te noći
javila i ispričala šta se desilo, zaštitila bih te, ne bih objavila ni
jednu reč. Ti si Marta moja najbolja novinarka, ne mogu te
izgubiti, ali...
– Samo sam čekala to „ali”, da čujem šta se od mene
očekuje?
– Očekujem knjigu, roman pun strasti i sočnih situacija.
Ubistvo iz strasti, zamisli koji će to tiraž imati.
– Šalite se.
– Ne, ne šalim se, ozbiljna sam.
– Ne mislite valjda da ću pisati javno o svemu i to pre
suđenja. Jednog dana kad prođe mnogo godina i kad se sve
zaboravi, možda ću to uraditi, ali sada nikako. Ugrozila bih sve.
– Marta, smiri se i prestani da peniš. Naravno da nisam
mislila da pišeš otvoreno o svemu. Imena ćeš izmisliti, možeš
izmisliti i mesto radnje. Sve neka izgleda kao plod mašte.
Mislim da je ova priča sama po sebi nestvarna, tako da niko
neće posumnjati.
– Mislite, pa ceo Beograd još uvek bruji o tome. Suđenje se
iščekuje kao što penzioneri čekaju penziju, jer u džepu nemaju
ni kinte, a vi kažete da niko neće prepoznati priču. Molim vas
da zaboravite da ste bili kod mene, a ako objavite jednu jedinu
reč, kunem se, tužiću vas.
Delovala je uplašeno. Nije se plašila toga da ću joj nauditi,
plašila se da mi je svojim predlogom ugrozila stanje, da će mi
pozliti i da ću izgubiti bebu. Popila sam gutljaj vode i zapalila
115
cigaretu. Pušenje sam smanjila, ali ovo je bila posebna situacija,
da nisam povukla dim, mislim da bih se onesvestila. Ponovo
sam bila srećna zato što Vanja nije bio kod kuće, jer mislim da
bi reagovao burnije od mene. Stalno je bio zabrinut za mene
i bebu. Smatrao je da sam dugo bila pod stresom i da ga se
trebam kloniti, koliko je to bilo moguće. Izgleda da je stres ipak
bio deo mog života, stalno me pratio
Ostala je sa mnom dok nije bila sigurna da sam se smirila.
Poput deteta, stalno je ponavljala jednu rečenicu, kako mi više
nikada neće pomenuti knjigu. Posle je dodala, kao za sebe, kako
ću možda sama poželeti sve da stavim na papir, kad se porodim
i kad prođe suđenje. Nisam mogla da se ne nasmejem na njenu
upornost. Razumela sam je, to je novinarski izazov, ja bih isto
postupila na njenom mestu. Stvari su krenule da se razvijaju
nekim drugim tokom. Verovatno da je ostalo kako je bilo na
početku, bez razmišljanja bih joj poklonila svoju priču i sva
prava na nju.
Vanja i ona su se upoznali u prolazu. Taman se vratio kad
se ona spremala da krene. Srdačno mu se nasmešila, mogla je
i to samo kad je želela. Oblačeći kaput namignula mi je. To je
značilo da sam odabrala pravog. Obećala je da će ponovo doći i
da će se bolje upoznati, ali to je bilo samo obećanje u prolazu.
Znala sam da više neće dolaziti. Koliko je god bila uporna u
ostvarenju ciljeva, bila je još više obzirna i poštovala privatnost
kod ljudi do kojih joj je stalo.
Vanja je bio nekako ćutljiv, sela sam pored njega a jedino
što sam čula u tom trenutku bilo je njegovo srce, koje je snažno
lupalo. Osetila sam teskobu. Nešto me je stezalo, kao da neka
nevidljiva ruka dolazi po svoje.
Kažu kako vreme sve leči. Meni se činilo kako je vreme
116
učinilo svoje, ali oboje smo znali da to ne ide tako. Proći će
još puno vremena dok se kockice ponovo ne slože i dok ja
ne zaboravim kako smo se Vanja i ja upoznali. Oboje smo
izbegavali da pominjemo taj naš prvi susret. Mnogi parovi su
se najrađe sećali svog prvog susreta, mi smo naš pamtili po zlu
i po dobrom seksu.
Morala sam sebi da priznam da posle te noći i dana koji
je usledio nikada opet nismo imali tako divlji seks. Tešila sam
se da je to zbog moje trudnoće, ali trudnoća s tim nije imala
veze. Noć mi je bila najgora. Često sam sanjala kako sam u
kuhinji, pripremam večeru, ne znam za koga, ali u ruci sam
držala ogroman nož. Vrata kuhinje su bila odškrinuta i stalno
sam čula majku, koja me doziva i govori kako taj nož nije oštar
i kako treba da uzmem drugi oštriji. Budila bih se sva u suzama
i znoju. Vanja bi me obavezno grlio, onda sam ja ustajala svlačila
se samo za njega i terala ga da mi svašta radi. Posle takvog
divljeg seksa plakala bih satima i molila ga da mi oprosti,
da zaboravi sve ružne reči koje sam izgovarala i da me nikad
ne napušta.
Stalno sam ponavljala isto. S početka se nisam baš najbolje
ni sećala šta sam sve tražila od njega i šta sam govorila.
Kasnije sam se sećala svega. Sve se svodilo na moju molbu
da mi stavi kurac u pičku, da mi sisa bradavice i da me tuca
do besvesti. Koliko god mi je prvi put to sve bilo posebno i
drugačije, sada sam bila zabrinuta. Shvatila sam da je sve to
posledica mog lošeg psihičkog stanja. Volela sam Vanju, ali
osećaja da sa njim treba da upražnjavam divlji i prljavi seks koji
će me dovesti do vrhunca, nisam mogla da se oslobodim.
Danilo i Marija su to radili na taj način, pa sam valjda
mislila da me je zbog toga prevario sa njom jer ja to nisam
117
mogla da mu pružim. Seks sa mnom bio je monoton, zato je
potražio strast na drugoj strani. Danilo je to platio glavom, a
ja ću celog života plaćati time što ću sa čovekom kojeg volim
raditi gadarije. Počela sam svakim danom sve više naš seks da
doživljavam kao nešto prljavo. Odlazila bih u kupatilo posle
svega i dugo stajala ispod tuša. Kupala sam se u suzama i vodi,
pokušavajući da sperem sve ružno sa sebe i da se konačno
opustim. Nekad mi je ta reč „opuštanje” zvonila u ušima, nikako
nisam mogla da je ućutkam. Poželela sam više puta da nožem
odrežem uši da više ništa ne čujem. Nož je svakako postao deo
mojih svakodnevnih misli, ali kada bih trebala nešto zaista da
isečem, nisam mogla da ga dotaknem.
– Marta, mislim da bi bilo dobro da posetimo nekog
stručnjaka, očito da sami više ne možemo da se borimo.
– Misliš da počinjem da ludim, možda si u pravu.
– Ne dušo, ne mislim da ludiš, ali imala si veliki stres i još
si pod njim. Kada te boli zub ideš kod zubara, zašto onda ne bi
otišla kod psihijatra, kada te boli duša.
– Znala sam da će to početi da ti smeta, na kraju ćeš me
zamrzeti.
– Molim te da ne pričaš gluposti, nikada te neću mrzeti,
samo želim da ti pomognem.
– Tako mi nećeš pomoći. Shvati, ne mogu otići kod nekog
nepoznatog i ispričati mu kako sam ubila svog verenika i kako
je moja majka preuzela krivicu, a kako si ti zažmurio na oba
oka, zato što me voliš.
– Marta, polako, smiri se, moraš to da uradiš dok još nije
kasno. Bolje je pričati nekom nepoznatom i izbaciti svu bol iz
118
sebe, nego pući kao cvrčak. Uostalom i ja sam ti bio nepoznat,
pa si mi sve ispričala.
– Možda si trebao tada da me uhapsiš, možda bi sve bilo
drugačije.
– Bilo bi svakako, ne bi sad bili ovde. Možda nikad ne bi
postali ovako bliski, a tvoje dete bi se rodilo iza rešetaka, ako
tako želiš, ako će te to spasiti idi sad odmah i predaj se. Obori
Marijinu priču. Samo da znaš onda ću i ja s tobom u zatvor.
– Zašto ti, pa ti nisi nikoga ubio!?
– Nisam, ali sam se slučajno zaljubio u ubicu i podržao
priču advokata tvoje majke, koja je preuzela tvoj zločin. Iskreno,
ona i jeste zločinka, da nije uradila ono što jeste...
– Prestani je nazivati zločinkom!
– Moram, tako mi je lakše, uostalom to je istina.
Više nisam želela da sedim. Morala sam da budem sama.
Znala sam da Vanja govori istinu, ali mnogo je bolelo. Celog
dana sam bila napeta i osećala da će se nešto ružno desiti.
Poseta urednice bila je naporna, ali razgovor sa Vanjom
me je potpuno dotukao. Razmišljala sam čak i o tome da mu
kažem kako bi trebao da se odseli i da me zaboravi. Pomisao
na to da bih mogla ostati bez jedinog bića koje me iskreno i
stvarno voli nije bila ni najmanje prijatna. Činilo mi se da ću
ostati bez daha. Nešto me je stezalo u grudima. Beba je bila
čudno nemirna a ja sam se sve više plašila. Više nisam verovala
da će mi sutra svanuti novi dan i da će sve biti dobro.
Želela sam i nisam želela u isto vreme da je Vanja pošao za
mnom i da me je zagrlio. Uvek je to radio, večeras ne. Shvatila
119
sam da je i on koliko god me voleo, polako gubio strpljenje.
Igrala sam se njegovim strpljenjem. Obično stradaju oni koji
to najmanje zaslužuju
Celu noć sam bila budna. Tako šćućurena u mraku,
osluškivala sam da li će Vanja ipak doći. Nije došao. Ustala sam.
Odlučila sam da odem i pokrijem ga. Kauč na kojem sam ga
ostavila bio je prazan. Možda je otišao da se istušira. Tišina je
bila neprijatna i neumoljiva, bar da sam čula šuštanje vode, bilo
bi mi lakše. Situacija je bila više nego jasna. Vanja je otišao, bez
reči, bez pozdrava. Verovatno je mislio da je tako bolje za oboje,
ali prevario se, ništa gore od toga nije mogao da mi uradi. Krenula
sam da uzmem mobilni, da mu se javim, ali sam odustala. Nisam
morala okrenuti broj da bi mi hladni glas automata izgovorio
rečenicu „mobilni korisnik je trenutno nedostupan, pokušajte
kasnije”. Kasnije nije postojalo, postajalo je samo sada i samoća
koja je bila u tome „sada“. Sutra, prekosutra više nije bilo važno
za mene. Pitala sam se samo kako ću bez Vanje da izdržim sve
što me čekalo.
Poslednjim delićem snage prisilila sam sebe da popijem
toplo mleko. Morala sam zbog bebe. Ovakvi stresovi nisu bili za
moje stanje. Pomislila sam da pozovem Maju, ali sam se setila
da je ona na putu i da se vraća tek za dva dana. S tim mislima
sam konačno zaspala. Sanjala sam opet isti san, ali nije bilo
Vanje da zadovolji moje potrebe. Masturbirala sam i smirila
se, ponovo sam zaspala, više ništa nisam sanjala, valjda je umor
bio jači.
Bilo je skoro tri sata kada sam se konačno probudila.
Imala sam nekoliko propuštenih poziva. Bili su od advokata
Kastratovića. Vanja me nije zvao nijednom. Tražila sam ga u
stanici, rekli su da ne radi. Naravno da nije radio, pa juče je bio
dežuran. Jedanput mi je rekao u nekom razgovoru da ako želi
120
da se sakrije, onda se sakrije tako da ga niko živi ne može naći.
Ponekad čak ni sam sebe ne može da pronađe.
Osetila sam mučninu i vrtoglavicu, ali sam imala toliko
snage da se nasmešim njegovoj duhovitosti. Snažan bol mi je
razarao grudi. Nije to bila prava bol, bila je to samo prava tuga.
Ostala sam bez Vanje, zbog svoje tvrdoglavosti. Čovek nije
mislio ništa loše, samo je hteo da me zaštiti.
Odlučila sam čvrsto da ću potražiti pomoć psihijatra. Po
svaku cenu morala sam vratiti Vanju.
Morala sam prvo nazvati Kastratovića. Zvao me je toliko
puta, sigurno je imao razloga za to. Valjda se nije ništa loše
desilo. Valjda majka nije odlučila da odustane od želje da svu
krivicu preuzme na sebe. Možda joj je dosadilo da se žrtvuje i
izigrava brižnu majku. Stidela sam se svojih misli. Nisam smela
biti tako surova, to mi se neće vratiti dobrim. Morala sam ceniti
njenu žrtvu. Nisam volela tu reč „žrtva”, u životu ili nešto uradiš,
ili ne, ali kako god odlučiš odlučio si samostalno, znači to nije
„žrtva”. Žrtvovanjem sam smatrala jedino ako nešto radimo
jer tako drugi žele. Možda ću ja napraviti „žrtvu” za Vanju, zato
što ću otići kod psihijatra. Neću, to nije nikakvo žrtvovanje,
to ću uraditi zbog sebe. Bože koliko sam bila razmažena i
nepravedna, ponela sam se kao trogodišnje dete, pa i ono bi
zrelije postupilo.
121
ODLAZAK KASTRATOVIĆU
BUĐENJE U BOLNICI
Kancelarija Kastratović nalazila se u Dobračinoj ulici.
Odlazak na Dorćol još uvek je bio bolan za mene. Dugo sam
izbegavala da odem, ali nisam mogla i dalje to raditi. Čovek
mora da se suoči sa stvarnošću kako god okreneš. Pošto sam
bila u stanju da uradim sve što sam uradila, morala sam sada bar
da odem do advokata. Pomislila sam kako bi i ovo mogao biti
deo terapije i način da pobedim sve svoje strahove.
Sve vreme dok sam se spremala razmišljala sam o Vanji.
Nije se javio, što je značilo da je veoma ljut. Uhvatila me je
neka čudna panika. Neki čudni žmarci hodali su mojim telom
i izazivali užasan osećaj nelagodnosti. Razmišljala sam kako je
to moguće, da sam ga toliko iznervirala da je odlučio da me
ostavi. Nisam imala odgovor, što me je dodatno plašilo. Uvek
sam imala odgovor na sve, ali ovoga puta, sve se svodilo na
jedno; Vanja je zaista otišao.
Toliko sam bila zaokupljena svojim mislima, da nisam
ni primetila da sam stigla ispred advokatske kancelarije. Veliki
natpis na žutoj metalnoj ploči „Kastratović sin”, probudio me je,
trgao iz razmišljanja. Bila sam na neki način srećna što sam sada
morala da prekinem da razmišljm, bavim se svojim problemom
i pozvonim na interfon.

NASTAVIĆE  SE...