DŽEM, DŽEM, PA JOŠ OD KAJSIJA

                                                  Fotografija Bojana Boka Durman


Prijatan ženski glas me je obavestio da se popnem na prvi
sprat. Vrata su bila odškrinuta. Očekivali su me, a meni su noge
odjednom tako klecale, da sam mislila da su zašrafl jene i da je
ispao šraf, a sa njim će otpasti i moje noge i ja neću moći da se
pokrenem.
Setila sam se kako mi je Vanja u besu rekao, da uvek
zabijam glavu u pesak kad je gusto. To što je rekao bila je velika
istina, sada sam poželela da se ispred mene stvori veliko bure s
peskom i da ja duboko zaronim u njega.
Ugrizla sam donju usnu. To sam uvek radila kad je bilo
gusto. U školi kad nisam znala lekciju, mislila sam da ću sve
promeniti ako izgrizem usne do krvi. Jednom mi je pomoglo.
Usne su mi zaista prokrvarile, a profesorka matematike me je
u panici poslala kući. Nije čak shvatila da nisam znala ni jedan
zadatak od zadatih. Svi zadaci koje sam ispisala na tabli imali
su pogrešno rešenje. Sreća pa je dečko iz razreda bio zaljubljen
u mene, obrisao je tablu dok se profesorka bavila sa mnom.
Morala sam priznati da sam u životu imala više sreće nego
pameti, uvek sam se izvlačila.
Opet sam osetila neprjatne žmarce, koji su mi išli niz leđa.
Neprijatnost je bila opravdana. Upravo sam sada bila ovde, da
rešim jednu neprijatnu situaciju u koju sam se uvalila i iz koje
su pokušavali da me iščupaju. Koliko sam ja sama davala od
sebe da pomognem i njima i sebi u to nisam bila sigurna i zbog
toga sam imala veliku grižu savesti.
Kancelarija se nalazila u jednom od onih salonskih
stanova, koji su bili veoma pogodni za takve stvari, ne toliko
za život, koliko za kancelarije i poslovne prostore. Svi koji su
na Dorćolu imali po neki takav stan, ako ga nisu koristili za
sebe i svoj posao izdavali su ga i živeli prilično opušteno od
123
ubiranja rente. Pomislila sam sa tugom i gorčinom na Danilov
stan. Pitala sam se, kome li će pripasti, pa on nije imao nikoga.
Nisam se razumela u te stvari, možda će ga država uzeti i
prodati na licitaciji, a možda će neko nešto izmanipulisati kako
bi došao do stana u Strahinjića Bana. Ne znam ni sama zašto
sam sada mislila o tome. Mene ne bi trebalo da zanima šta
će biti s njim. Zaključila sam da se ne osećam prijatno i kako što
pre trebe da obavim šta treba i da pobegnem što dalje odavde.
Glas sekretarice prekinuo je moje misli i bila sam joj u tom
trenutku veoma zahvalna zbog toga.
– Gospođo Ilić, sačekaćete par minuta, imali smo
iznenadnog klijenta. Nadam se da to neće biti problem?
– Naravno da neće, inače sam gospođica, ako nemate
ništa protiv.
– Nemam, zašto bih, ali sam mislila zbog...
– Zbog mog stanja? Zar niste čuli za samohrane majke?
– Još jednom izvinite.
– Nema problema, molila bih ako mi možete doneti čašu
vode.
– Odmah gospođice.
Bila je zbunjena dok je odlazila. Cela situacija mi je
bila smešna. Moram priznati da me sve to opustilo. Bila sam
spremna da čujem šta mi advokat ima reći. Jedan deo mene je
ipak strepeo. Par minuta kasnije sedela sam udobno zavaljena u
crvenoj kožnoj fotelji. Cela kancelarija je bila u crveno zelenoj
kombinaciji sa puno saksija. Imala sam osećaj da se nalazim
u nekoj staklenoj bašti, a ne u advokatskoj kancelariji. Prijao
124
mi je taj opuštajući neuobičajeni nameštaj. Svaki delić mog
tela bio je konačno opušten i miran. Osetila sam, kako će me
ovaj sredovečni gospodin veselog lica štititi i kada to bude
bilo nemoguće. Izgledao je kao da za njega takve situacije ne
postoje.
Nisam znala da li je sa mojom majkom imao čisto
prijateljski odnos ili nešto više, ali sam znala da je moja majka
imala savršen ukus, šta god da joj je bio, bio je dobar izbor.
– Marta, oprosti molim te što si me čekala, iskrslo je
nešto, što sam morao da završim. Da li te je sekretarica ponudila
pićem?
– Jeste gospodine, voda je pravo piće za mene u ovom
trenutku, inače, nema veze što sam malo čekala, pomoglo je da
se opustim.
– Pobogu dete, pa nisi kod zubara, pa da se opuštaš.
Molim te za još jednu stvar, ja sam za teber čika Dušan, kakav
gospodin.
– Dugo poznajete moju majku?
– Pa ako se to može reći da je dugo, poznajemo se još iz
gimnazije. Bila je najlepša devojka u celoj školi. Ličiš na nju.
– Pa ne bih baš rekla, više ličim na tatu, u stvari najviše
ličim na moju tetku Anđu, ona me je odgojila.
– Marija me je upozorila na neke stvari, ako ne želiš ne
moramo o tome, ali zanimalo bi me zašto si toliko ogorčena na
nju?
– Mene zanima koliko Vi znate, očigledno ne puno, kad
mi postavljate takvo pitanje.
– Znam sve.
125
– Onda ste me razočarali, ali nažalost zbog toga ne mogu
ustati i otići, jer ste mi potrebni. Bez Vas ne mogu. Molim Vas
samo da ubuduće dobro razmislite pre nego što mi postavite
pitanje.
– Zvuči kao fraza, ali moram da ti kažem da smo svi mi
napravili nekada nešto čega se stidimo.
– Šta i Vi ste spavali sa svojom snajom, ako je imate?
Nastao je tajac. Znala sam da sam preterala, ali reči nisam
mogla da vratim. Bila sam grozna, ogorčena jadnica, ali to je
bilo jače od mene. Možda ću se jednoga dana smejati na sve
to. Možda će psihijatar kod kojeg sam nameravala da odem,
mahnuti čarobnim štapićem i sve ružno će nestati. Hiljadu
„možda”, motalo se po mojoj glavi i ja nisam bila sigurna da
li će ikada to „možda” prerasti u „sigurno”. Gledala sam u pod,
vrhovi mojih čizama nisu bili baš najzanimljiviji, ali su u ovom
trenutku bili spasonosni. Molila sam se da on prvi progovori,
da razbije ovu groznu tišinu, ali samo sam čula kako se šetka
gore-dole, verovatno s rukama na leđima. Nisam imala hrabrosti
da ga pogledam ni ispod oka. To je valjda trajalo deset,
dvanaest, hiljadu sati, nisam više obraćala pažnju, ali kada sam
konačno čula njegov glas, želela sam da poletim od sreće. Ne
pamtim šta me je poslednjih godina, ne dana tako usrećilo,
kao tog trenutka glas Dušana Kastratovića.
– Marta, ja ću se stvarno praviti, tako sam odlučio, da
ovo nisam čuo. Moraš da mi veruješ i moraš znati da sam na
tvojoj strani, tvojoj i Marijinoj. Biću iskren sa tobom do kraja.
U Mariju sam zaljubljen od kad znam za sebe, ali ne možemo
uveko dobiti ono što želimo. Tvoj otac je bio šarmatniji, osvojio
je njeno srce...
126
– Zaista ne znam kako bi bilo da joj nije osvojio srce?
– Marta, preteruješ. Molim te da potisneš tu negativnu
energiju . Samo pozitivni ljudi uspevaju.
– Pokušaću, a Vi je toliko volite, da ćete za nju i lagati.
Iskreno, zar se ne bojite?
– Ne bojim se i neću lagati. Marija je rekla istinu.
– Dragi moj Dušane, zar mislite da sam veverica, svi
znamo da sam ja ubila Danila.
– Nisi, upamti i utuvi to u tu svoju lepu tvrdu glavu.
Onesvestila si se. Dok si bila u nesvesti, Marija se vratila ubila
ga i otišla. Kad si se osvestila sve je bilo gotovo. Bila si naravno
u šoku i zbog onoga što si videla pre a i zbog beživotnog Danila
koji je ležao u krvi. Jasno mi je da je sve što se dogodilo užasno,
ali život nas ne pita kakav scenario da nam napiše i da li nam se
dopada uloga koju smo dobili.
– Tako jednostavno, ali zašto ja onda sebe svake noći u
snu vidim s nožem kako bodem Danilovo telo?
– Zato što si još uvek u šoku, zato što si to želela da uradiš
ali nisi uspela, onesvestila si se. Ponekad neke stvari mislimo da
smo uradili, a nismo. Veruj mi bilo je ovako kako ti kažem.
– Vi niste bili tamo, kako znate da je tako bilo?
– Marija mi je sve ispričala.
– Aha, a Vi joj verujete. Zašto Dušane?
– Pa recimo zato što je volim i zato što govori istinu i
zato što su forenzičari potvrdili vreme smrti, koje se poklapa
sa Marijinom pričom, otisci na nožu su njeni i još nešto veoma
važno. Marija nije osoba koja će bez veze narednih deset godina
sedeti u zatvoru.
– Zar je nećete osloboditi?
127
– Trudiću se, ali ubistvo s predumišljajem je težak zločin.
Pokušaćemo da se vadimo na stanje šoka, zbog Danilovih pretnji.
Možda je čak, ako pristane, proglasimo i neuračunljivom.
– To možda i neće biti laž, jer niko ko se tuca sa svojim
budućim zetom u ćerkinom krevetu nije baš uračunljiv. Bravo,
mislim da će to biti jedina istina u celom slučaju, Marijina
neuračunljivost.
– Zaista bi mogla malo manje da je osuđuješ. Marta, ne
smemo napraviti ni jedan pogrešan korak, ako to uradimo svi
smo gotovi.
– Zašto smo gotovi, ako je to sve tačno kako kažete,
nemamo se čega plašiti. Mislim Dušane da ste ipak u pravu,
počinjem sve polako da razumem. Moja majka zaslužuje
divljenje. Pokušaću da imam više razumevanja i zahvalnosti.
– Ironija ti neće pomoći, inače, osim ovoga, imaš li koji
drugi problem?
Nisam mogla da verujem da mi je postavio to pitanje.
Znam da advokati baš ne spadaju u neke romantike, ni preterano
osećajne ljude, ali ovo je bilo suviše i za jednog advokata. Najteže
mi je od svega padalo, što sam morala da se suzdržavam, a
najrađe bih ustala i otišla, i nikada se ne bih vraćala. Tuga me
je celu obuzela. Bio je to onaj osećaj, kada posle glamurozne
Nove godine nastupi januar u kome smo svi depresivni, a on se
otegao i nikako da prođe. Bila sam tužna zbog toga što me je
Vanja napustio, što očigledno to misli ozbiljno, jer inače bi se
vratio, bila sam tužna zato što živim. Počela sam da razmišljam
kako je možda Danilo u svemu najbolje prošao.
Tačno je da ga nema i da je prekinut jedan mladi život,
ali s obzirom, da taj njegov život nije vredeo ni lule duvana,
128
onda je prošao odlično. Ovako nije bar morao nikome ništa
da objašnjava. Verovatno bi mu bilo gore da je živ i da mora
da me pogleda u oči. Verovatno sam potpuno bila zaokupljena
analizom svog takozvanog života pa nisam obratila pažnju kako
mi se Kastratović uneo u lice, da me nije prodrmao za ramena,
ne bih ga ni primetila.
– Marta, osvesti se, nešto sam te pitao, nisi mi
odgovorila.
– Kakav odgovor Dušane očekujete? Znate li da me je
Marić napustio?
– Iskreno nisam ni znao da ste u vezi, sad je sve mnogo
jasnije.
– Kako to mislite jasnije, ja sam tek sada zbunjena, bio mi
je ogromna podrška, od prvog dana.
– Mislim da nisi smela da se igraš vatrom. Veza sa
inspektorom kojem je dodeljen slučaj i koji je prvi sa tobom
razgovarao, a onda smislio priču, kako nije zapisao ništa od
onoga što si mu rekla, nije baš dobro, zar ne?
– Zašto se derete na mene. Imate razumevanja za moju
majku, a na mene se derete. Neće moći Kastratoviću. Zašto
moja veza sa Marićem nije dobra, a sve ostalo jeste?
– Zato što su ga skinuli sa slučaja. To sam saznao pre
nego si došla. Šta misliš zbog čega su to uradili?
– Valjda oni znaju, ja ne moram.
– Sada si zbilja preterala. Molim te prestani da se sa
mnom igraš mačke i miša. Ovo nije igra. Slučaj su dodelili
nekom drugom. Mislim da se zove Janko Vasić. Nije ni bitno
kako se zove. Bitno je da sam saznao kako je sitničav i kako
ispituje slučaj do najsitnijih detalja.
129
– Neka ispituje, ako je sve ispravno, nemamo se čega
plašiti. Dušane, ja sada zaista moram da idem. Imam zakazan
termin kod psihijatra. Toliko se dobro osećam, da sam morala
sebi da zakažem razgovor. Malo ćaskanje sa stručnjakom nije
na odmet. Doviđenja, javite se ako me budete trebali.
Brzo, najbrže, što sam mogla, ustala sam i gotovo izletela
iz kancelarije. Boje kojima je oplemenio ovu prostoriju u
nekoj drugoj situaciji bi mi sigurno odgovarale, ovako mi je
sve izgledalo sumorno. Želela sam samo da što pre nestanem,
da ostanem sama i da se isplačem. Ivan Marić. Moj voljeni
insprktor Vanja, verovatno nikada ne bi preuzeo moj slučaj, da
je one večeri znao šta će se desiti. Želela sam da sada negde,
trčeći besciljno po kiši, naletim na njega i opet sam želela samo
jedno, kao i uvek kada sam imala napade panike.
Pred očima mi je bilo njegovo snažno telo, koje podrhtava
pod mojim. Osećala sam njegov miris, pomešan miris, znoja,
duvana i parfema. Činilo mi se da je zapravo tu, stoji ispred
mene. Onda smo pobegli u prvi haustor, strgnuo je sa mene
odeću i stavio svoj nabrekli kurac u moju pičku. Opet je sve
bilo tako stvarno, nisam mogla da se suzdržim. Zaista sam
uletela u neki haustor, sroljala se na pod, zavukla ruku u svoje
satenske gaćice i dovela sebe do vrhunca, urlajući Vanjino ime.
Odjednom je sve prestalo. Bilo mi je hladno. Drhtala sam tu u
nekom dorćolskom haustoru i plakala, tiho bez glasa. Osetila
sam nečije ruke na sebi, čula sam glasove, ali sve je ipak bilo
prilično nejasno. Bila sam ipak svesna. Dovoljno svesna da se
stidim sebe.
Moja šminka je verovatno bila razmazana, odeća izgužvana,
a moja ruka i dalje se nalazila u mojim gaćicama. Sedela sam
130
tako raskrečenih nogu na hladnim pločicama haustora, koje su
izgledale prilično čisto, bar nešto. Ne bih podnela da sam to
uradila na nekakvom prljavom podu. Iznad mene bilo je dvoje
ili troje ljudi. Neka žena me je držala za ramena. Nije me držala,
nego me je drmala i vikala je. Nisam znala šta su ti ljudi hteli
od mene. Možda su ipak hteli da saznaju, šta u takvom stanju
radim u njihovom haustoru. Čula sam i kako optužuju jedni
druge, zbog toga što niko od njih nije poduzeo ništa po pitanju
pokvarenog interfona, da je on radio, ja sigurno ne bih bila tu.
Rekla sam već, sve u životu što se dešava, dešava se s razlogom
i to dobrim. U daljini se čula sirena. Postala sam svesna. Ovi
ljudi su zvali policiju, verovatno i hitnu pomoć. Sigurno će me
za par minuta obući u onu košulju, koja se vezuje na leđima i
odvesti tamo gde pripadam. Gubila sam razum, dostojanstvo
sam već odavno izgubila. Nešto me je ipak brinulo, razmišljala
sam kako će se moja beba ipak roditi iza nekakvih rešetaka. Nije
bilo bitno gde su, bitno je da su rešetke. Ruka, ona slobodna,
bila mi je na stomaku. Sigurno sam htela da joj pošaljem poruku
da sam tu i da se ne plaši. Još jedna misao mi je proletela. Pitala
sam se šta će biti, ako me samo odvedu u policiju i ako slučaj
opet dodele inspektoru Mariću. Lice mi se valjda potpuno
nesvesno iskrivilo u grimasu, koja je trebala biti osmeh, ako
nam je suđeno, eto opet ćemo se družiti cele noći. Više mi nije
bilo žao što sam bila tu, nije me bilo ni sramota. Ove ljude
verovatno više nikada neću videti u životu, ali Vanju bih mogla
da vidim, odvešće me moja luda glava još jednom do njega.
Ljudi su i dalje nešto mrmljali. Mislim da su hteli da saznaju
moje ime, ali ja im ni po koju cenu to neću reći. To će biti moja
tajna. Jedini kojem ću reći ime i kome ću pričati cele noći biće
inspektor Marić. Opet ćemo piti votku, žicati jedno od drugog
cigare, ja ću pričati, on će me slušati, a na kraju ćemo se ludo
131
tucati na uglancanom drvenom podu policijske stanice u ulici
Majke Jevrosime. Ceo moj život vrteo se po Dorćolu, sve je bilo
poput dvojke koja je kružila.
Konačno glasovi više nisu bili tako blizu. Upravo su ispred
svoje zgrade objašnjavali nekome kako su pronašli u svom
haustoru devojku, koja je sedela raskrečena na podu sa rukama
tamo gde ne treba i vrištala. Devojka sam bila ja. Zaboravili su
da objasne kako sam vrištala, ne zato što sam luda, već zato što
sam doživela orgazam, to ih je valjda bilo sramota da kažu, pa
su prećutali.
Nisu morali ništa da kažu. Uskoro su bili oko mene neki
novi ljudi, koji su valjda sve razumeli, to im je bio posao. Nisam
se opirala. Oni su me dizali i ja sam poslušno ustajala, doduše
polako, ali sarađivala sam. To će mi biti sigurno olakšavajuća
okolnost. Vrata na kolima hitne pomoći zatvorila su se i ja
sam ostala pored jedne nepoznate žene, koja je verovatno bila
doktorka, ili sestra. Nekako nisam nikada po izgledu mogla da
odredim ko je ko i čime se bavi. To je bila specijalnost moje
majke, ona je po očima znala da li je neko lekar, muzičar ili
čistač. Divna sposobnost, ne znam zašto i mene nije naučila
kako se to radi, možda bi mi bilo lakše u životu. Rešila sam da
ja svoje dete svakako naučim kako će raspoznavati ljude oko
sebe. Žena pored mene me je privukla sebi. Mrmljala je nešto
nerazumljivo. Valjda je tim mrmljanjem htela da me smiri, da
mi da do znanja kako sam na sigurnom i kako se nemam čega
plašiti. Nisam se plašila, bila sam čak i mirna. Nisam se više ni
stidela, po boji kola i po boji mantila, shvatila sam da me ipak
ne voze u policiju. Tamo gde su me vozili biću na sigurnom.
Nikoga nisam poznavala i bilo me je baš briga šta će ko misliti.
Psihijatar kod kojeg sam imala zakazan termin preživeće, moj
132
nedolazak. Ovakvih kao ja bio je pun grad. Nije bilo straha da
će ostati bez posla, neko drugi će već uskočiti u moj termin.
Žena pored mene konačno je prestala da mrmlja, konačno me
je pitala nešto što sam razumela.
– Koliko si trudna?
– Kako znate da sam trudna, pa stomak mi se još ne
vidi?
– Recimo da znam iz iskustva.
– Tri meseca, ali zašto je to bitno?
– Zato. Zar ne misliš da će sve ovo štetiti bebi? Mogu ti
je i oduzeti kad rodiš, ako rodiš...
– Kako, ako rodim, da li ste svesni šta pričate, ne želim
više da pričam sa Vama.
– Mislim da baš nemaš nekog izbora. Pričaćemo kad te
smestimo.
– Želim da idem kući, ne želim da me smestite bilo gde.
– Moraćeš da želiš, u ovakvom stanju moraš biti
hospitalizovana.
– Vodite me u ludnicu?
– Ne, vodimo te u bolnicu. Hoćeš li sada da mi kažeš kako
se zoveš ili kad stignemo. Imaš li nekoga? Koga da obavestimo.
Muža pretpostavljam nemaš.
– Interesantno, pa sve znate. Kad ste tako pametni, kako
onda ne znate moje ime.
– Mogu da pogodim, recimo zoveš se Sanja?
– Zar Vam ličim na nekog ko se tako zove? Zar nemate ni
malo mašte, ma ko ste Vi zapravo? Zašto s Vama razgovaram?

NASTAVIĆE  SE...

                                                 

Fotografija Bojana Boka Durman