DŽEM OD KAJSIJA DVA NASTAVKA

                                                   Fotografija Bojana Boka Durman


mafi jaški polako, s osmehom i poljupcem za kraj. Javila sam
se, teškom mukom, ali uspela sam da progovorim i da mi glas
čak zvuči raspoloženo. Danilo je bio u pravu, baš sam ponekad
bila pravi baksuz. Odcvrkutala sam mamici poziv na druženje
u mom i Danilovom domu. Znala sam da će biti oduševljena.
Pohvalila me je u svom stilu i hladnokrvno pitala koje vino
najviše volimo, da njega donese. Rekla sam joj da ne brine,
jer sam već nabavila vino. Samo sam joj objasnila kako znam
koje ona vino voli, ne moram da pitam. Nije htela ili namerno
nije želela da komentariše moj sarkazam. Sigurna sam da je
skapirala, da nisam baš tako slatka, da se pretvaram, da izazivam
i izbacujem kandže, ali je prihvatila moju igru i to mi je bilo
sasvim dovoljno. Mislim da mi drugačije komuniciranje ne bi
odgovaralo, ovako je bilo zanimljivije. Poslale smo poljupce
jedna drugoj u želji da se što pre vidimo i uživamo u druženju.
Ušla sam u kuću, zatvorila vrata za sobom i u mlazu
povratila po skupom kineskom tepihu. Osetila sam ogromno
olakšanje. Poželela sam da sve ostavim tako, da dočekam
Danila i njegovu dragu baš kako treba, ali znala sam da to nije
najpametnija stvar.
Očistila sam tepih, koliko je bilo moguće i bacila se na
spremanje večere. Danilo je voleo srednje pečeni biftek, za svaki
slučaj malo sam ga više prepekla, dešava se. Marija je mrzela
biftek, zato nije bilo bitno kako ću ga spremiti, bitno je bilo da
spremim ono što ona ne voli. Maja i ja ćemo jesti „buđavac”,
to ne voli niko od njih dvoje. Jelovnik je bio posebno odabran
srcem za moje voljene. Bilo mi je bitno da Maja dobije ono
što voli, mada generalno mislim da nije ni bitno šta ćemo jesti,
bitna je bila atmosfera. Odlučila sam da igramo društvenu igru
istine. Nekad smo na žurkama, dok sam bila gimnazijalka to
72
igrali vrteći vlašu. Onaj na kome se fl aša zaustavi, morao je
iskreno da odgovori na postavljeno pitanje. Pitanja su obično
bila škakljiva i vezana za ljubakanje i seks, koji je u našim
godinama bio poprilično bezazlen. Seks u mojim pitanjima te
večeri biće vatren. Onaj ko ne bude bio na zadatku moraće da
gori. Želela sam upravo to za Danila i Mariju, da gore u paklu.
Nisam tada planirala da ga ubijem, mislila sam da bi to bilo
bezbolno, morali su da pate, isto ili malo više od mene. Shvatila
sam da sam preko noći postala zla, prvi put sam želela da se
osvetim. Uvek sam bila protivnik osvete, smatrala sam da su
oni koji se svete isti kao i oni koji su im naneli zlo, ali to je bilo
jače od mene. Osetila sam kako mi se usne krive u neki čudan
osmeh, imala sam osećaj kao da mi rastu rogovi i pretvaram se u
Lucifera. U Lucifera se nisam pretvorila, ali rogove sam imala,
moj verenik se pobrinuo da mi ih stavi. Mogao je doduše i da ih
pozlati, bilo bi originalno, a ja sam volela takve poklone. Ovoga
puta nije odgovorio zadatku, nije mi poklonio ništa originalno.
Možda nisam pravedna, možda ipak jeste, ko inače, ako nije
originalan tuca svoju taštu i pri tom se ponaša kao da se ništa
bitno nije promenilo. Jedino što jeste, bila je njegova neodoljiva
potreba da više nikad ne budemo sami, da je stalno poziva na
sva događanja, na kojima smo inače obožavali da budemo sami.
Život je nekim ljudima baš zanimljiv, ne znam šta bih kada bih
morala da vodim jedan sasvim običan porodični život, gde babe
služe da čuvaju unuke i kuvaju džem od kajsija.
Veče smo proveli baš kako sam planirala. Danilo i Marija
su me naizmenično prozivali zbog večere koju sam napravila.
Zadovoljno sam gledala Maju krajičkom oka, namigivala
joj i grickala „buđavac”. Uživala sam u gadljivom izrazu lica
zaljubljenog para. Svaki put kada bi Maja ili ja uzele po komadić
omiljenog sira oni su se mrštili. Bio je to praznik za moju dušu,
73
čak je i muzika koju sam puštala bila nešto na šta su se njih
dvoje ježili. Marija je komentarisala kako nikada nisam imala
smisla ni nos za dobru muziku, a Danilo se čudio odakle mi taj
disk sa tim odvratnim narodnjacima. Branila sam se time kako
mi takav način opuštanja baš paše večeras, jer sam imala grozan
dan. Rekla sam im čak i to kako sam se nosila mišlju da odemo
na neki spalav i da poludimo, ali ipak sam se odlučila za kućnu
zabavu, jer bar mogu da prilegnem ako se napijem.
– Marta, koliko ja cenim ti si već pijana i stvarno treba
da legneš...
– Dobro dušo, ja ću u krevet a ti molim te odvezi Maju i
Mariju, prvo jednu pa drugu i pazi šta radiš.
– Marta, zašto pričaš gluposti, šta ti znači taj ton?
Razumem da ti je teško zbog posla, ali ne moraš prema nama da
budeš neprijatna. Malo počinje da me nervira ta tvoja grubost
prema majci, ja bih dao sve na svetu da imam majku, a ti....
– Dao bi sve , verujem ti, hoćeš da ti je pozajmim jedan
krug, eto vozi je kući, noćas ti poklanjam mamu.
Marija je besno ustala i počela da se oblači. Samo je
prokomentarisala kako ona to ne mora da trpi i da je bolje
da više ni ne dolazi. Naravno nije zaboravila da pomene kako
sam isti otac i kako me je takvu napravila tetka Anđa. To je
bio uobičajeni monolog, ali ja sam te večeri ostala hladna kao
špricer na sve što mi je izgovorila. Pitala sam se bespomoćno u
sebi, kako može, zar nema bar malo skrupula, čak su ga i uličari
imali više od nje. Maja mi je prišla. Želela je da pođem s njom
u sobu, da mi pomogne da legnem, u stvari znala sam da se
plaši za mene, šta će se desiti ako nastavim da pričam. Nisam
74
se protivila, toliko sam bila pri sebi da je poslušam. Dok mi je
Maja pomagala da se skinem čula sam u magnovenju kako se
ulazna vrata otvaraju i s treskom zatvaraju.
– Majo, jesi čula, oni su otišli, on je beskrupulozno na
moje oči otišao s njom, Majo ubiću ga ovog časa...
– Molim te ne pričaj gluposti, hajde sad lepo da legneš,
ujutru će sve biti bolje, znaš kako uvek kažeš. Kako ćeš o tome
misliti sutra, hajde meni za ljubav, ono što nas ne ubije, to nas
ojača.
– Majo ne lupetaj, on je sad otišao s njom, tucaće je i
smejaće mi se, već čujem kako mu ona kaže, kako bolje nisam
ni zaslužila. Maaajooo niiko toooo ne zaslužujeeee, niiiiko.
Plakala sam iz sveg glasa, želela sam da me čuje ceo grad.
Želela sam da sam mogla samu sebe da objavim na naslovnoj
strani novina, ali ni to više nisam mogla. Izgubila sam verenika,
posao. Majku već odavno nisam imala, to me je najmanje bolelo.
Ipak nije moralo baš ovako da se desi. Mogli su to da rade da
ih niko ne vidi, da nikad ne saznam, shvatila sam još jednu
gadost, oni su u stvari hteli da ja saznam. Maja mi je ugurala
neku drogu u usta, ubrzo sam utonula u san, nije to bio pravi
san, bio je to bezdan u koji sam padala i plašila se. Plašila sam
se što sam sama, što mi niko nije pružio ruku, za to vreme moje
samoće. Moj Danilo je tucao moju majku možda čak i u nekom
haustoru, jer tako nešto je strastveno. Ona mu je pružila strast
koju ja nikad ne bih mogla, jer ja sam bila ledena kraljica i
baksuz. Moji snovi su bili gomila košmara, koji ja verovatno
nikada neću srediti. Ubiću skota, ali moj problem neće nestati,
nije mi bilo važno, važno je bilo da njega ne bude.
75
Zraci sunca su se stidljivo uvlačili kroz prozor. Pokušavali
su da me probude. Nisam volela buđenje na takav način. Volela
sam postepeno da otvaram oči i da ne bude puno svetlosti,
ali jutros mi je bilo svejedno. Sve što sam želela bilo je da ne
ugledam Danila ako se okrenem. Pružila sam ruku prema
njegovoj starni bila je prazna. Nije došao, mada ne znam šta
sam ja to očekivala, zašto bi došao. Bezvoljno sam ustala.
Vrtelo mi se u glavi, opet mi se povraćalo, ništa čudno, mada je
činjenica, da stalno povraćam počela da me plaši. Moram pod
tuš, ponavlajala sam u sebi, to će me svakako povratiti. Posle
toga ću spremiti sebi doručak i jaku kafu i biću kao nova. Sama
pomisao na kafu izazvala je u meni novi osećaj mučnine, jedva
sam stigla do kupatila. Kineski tepih se ovaj put izvukao, ali
ja nisam. Dva sata kasnije test koji sam naručila Maji da mi
donese, pokazao je da sam trudna.
– Marta, šta ćeš da radiš, nećeš valjda da rodiš? Molim te
malena probudi se, osvesti se, kajem se što sam ti rekla...
– Da se nisi usudila da završiš rečenicu, šta je trebalo da
me pustiš da verujem kako me skot voli, nikad ti to ne bih
oprostila, rodiću naravno, to nema veze s njim.
– Kako bre nema, ti si stvarno skrenula, on nije zaslužio
da mu rodiš dete, a ni dete nije zaslužilo takvog oca.
– Nisam ni ja zaslužila ovakvu majku, pa da li me neko
pita. Šta je bre koga briga šta je ko zaslužio. Uzmeš ono što ti
život pruža i ideš dalje.
– Znam malena, ali ipak mislim da ne treba da rodiš.
– Ti misli šta hoćeš, ja mislim ovako, ako postanem ubica
mogu jedino biti Danilov ubica, ali ne i ubica našeg deteta.
Ovo dete će imati najbolju majku na svetu, baš onakvu, kakvu
ja nisam imala.
76
– Ne možeš zbog toga roditi dete, da bi bila najbolja
majka, pa nemaš ni posao. Za dete je potreban novac, ako nisi
znala.
– Znam, posao nemam trenutno, ali ću ga naći, imam dobre
preporuke. Nisam baš nepoznata u novinarskim krugovima,
neko će me već primiti.
– Da, ali ako ubiješ Danila otići ćeš na duže u zatvor, ko
će se onda brinuti o detetu?
– Nisam još sigurna, nisam odlučila da li ću ga ubiti, a ako
to uradim ti ćeš se brinuti o detetu. Obećaj.
– Obećavam.
Bila sam joj zahvalana na odgovoru. Znala sam da je to
odvalila onako bez razmišljanja, ali svejedno bilo je to upravo
ono što sam želela da čujem.
Čula sam kako se vrata zatvaraju. Nisam registrovala kada
je Maja otišla, ali to i nije bilo bitno. Sada sam ostala sama.
Mogla sam da razmišljam do mile volje, problem je bio u tome
što odjednom nisam znala o čemu bih tačno razmišljala.Osetila
sam kako mi je lice mokro, od suza koje nisam znala odakle više
teku, mislila sam da sam ih sve potrošila.
Mislim da je to bilo kao kad ti amputiraju nogu. Nisam
ja znala kako je to, ali sam čitala, da ljudi koje to zadesi, duže
vreme osećaju kao da imaju nogu. Tako je valjda bilo i s mojim
suzama. Počela sam ozbiljno da razmišljam kako ću ako ne
poludim sigurno dobiti rak pluća. Cigarete su mi poslednjih
dana bile jedina hrana.
Ugasila sam cigaretu u strahu da će se moje predviđanje
ostvariti, ali sam već sledeći momenat palila novu i tako u
nedogled.
77
Silovala sam sebe razmišljajući o tome kako se to desilo.
Nijedan odgovor nije bio prikladan. Razmišljala sam ko je prvi
počeo, kao da je to bila najbitnija stvar, ko god da je počeo,
nije smeo. Tražila sam opravdanje za Danila, kao majka koja
pravda svoje dete koje je ponavljalo razred. Uvek je krivac bio
neko drugi. Jednog trenutka sam mislila kako bih trebela da
mu otvoreno kažem kako sve znam, a onda sam odustajala i
smatrala kako bi to bila greška. Znala sam kako bi on negirao
sve, vikao bi, proglasio bi me možda i ludom, možda to i jesam
bila. Išla sam čak toliko daleko da sam mislila kako je Maja
sve izmislila, zato što njen ljubavni život nije bio baš kako
treba. Ljubomorom sam objašnjavala njen postupak i želju
da mi saspe u lice groznu laž, po sistemu ako sam ja nesrećna,
budi i ti.
Brzo sam ipak odustajala od te ideje, bila sam sigurna
da Maja nikada ne bi uradila tako nešto. Morala sam da joj
verujem. Nju sam poznavala nekoliko godina, a Danila od
skoro. Pitala sam se samo kako da razmišljam o Mariji, pa ta
žena me je rodila, kuda je otišao ovaj svet, zar ništa nije moglo
da bude normalno.
Danilo je te noći došao kasno. Mislim da je čak počelo i
da sviće. Pravila sam se da spavam, mada sam osećala da on zna
kako sam ja budna. Bila sam mu barem na tome zahvalna što
me nije dirao i što je legao trudeći se da me ne dotakne. Gušila
sam jecaje u sebi, nisam želela da poremetim taj „mir”, molila
sam se da mi još ne pripadne muka, ali moja beba je bila mirna.
Razmišljanje o tom malom biću umirilo me je, konačno sam
ipak utonula u san.
Probudila sam se kasno popodne. Danila nije bilo, ne
znam zašto ali i dalje sam rukom proveravala njegovu stranu
i nije mi bilo prijatno da osetim prazno mesto. Nije to ni bilo
78
prazno mesto, to je bila praznina u mom srcu, velika crna rupa.
Telefon je naravno bio na podu, pao je od silne zvonjave. Pitala
sam se kako sam mogla toliko da spavam, ali danima nisam ,
pa bio je red. Možda bih trebela i nešto da pojedem. Ipak moja
beba nije mogla živeti od kafa, cigara i votki. To sam ovih dana
pila umesto vode. Proverila sam pozive. Skoro svi su bili Majini,
ali najviše me je privukao poziv urednice. Maji sam samo poslala
poruku da sam dobro i da ću se javiti kasnije. Urednica mi je
bila u ovom ternutku važnija. Celo moje telo je drhtalo dok sam
okretala broj, možda želi da se vratim na posao. Posao mi je,
zaključila sam, u ovom trenutku bio najvažniji.
– Dobar dan, Marta ovde. Vidim da ste me tražili, da
nisam nešto zaboravila?
– Ne nisi ništa zaboravila, nego imam jedan posao za
tebe...
– Pooo...saaaoo, pa zar nisam dobila otkaz!?
– Jesi i ne nudim ti posao kod mene, nego u „Dnevnom
Listu”. Jedna novinarka im je otišla na porodiljsko, pa sam se
setila tebe. Marta, ja nisam zla veštica, ti si dobar novinar i
mislim da zaslužuješ drugu šansu. Dođi kasnije do mene, reći
ću ti kome da se javiš.
Mislila sam da se sve vrti oko mene. Nisam mogla da
se radujem na vest o poslu, a nisam smela da dozvolim ni da
ona primeti da se ne radujem. Morala sam dobiti taj posao po
cenu života, ako ništa drugo uštedeću neku paru, dok svima ne
postane jasno da ću i ja uskoro na porodiljski. Shvatila sam da
nisam prekinula vezu. Čula sam urednicin glas kako me doziva
i poslednjim delićem snage uspela sam da joj odgovorim, da
79
ću kod nje biti najkasnije za sat. Izgledalo je kao da mi je neko
nakačio krila. Spremila sam se brzinski i odjurila do redakcije,
pri tome sam se par puta jako uštinula, da proverim da li je to
bio san ili java. Srećom eto desilo mi se nešto lepo. Znala sam
da ne mogu samo ružne stvari da se dešavaju, moralo je posle
kiše ipak zasijati sunce.
Urednica me je primila kao da se ništa i nije dogodilo.
Kad malo bolje razmislim pa i nije. Nije ona žena bila kriva
što sam ja imala probleme, koje ni sama nisam znala kako da
rešim, pa nisam mogla da očekujem da me razume. Možda sam
trebala sve da joj ispričam odjednom sam imala poriv da ovoj
ženi kažem svoju muku.
Odustala sam. Shvatila sam koliko bi to bilo glupo.
Možda nisam odustala samo zbog glupe situacije, mislim da
sam se potajno plašila, kako bi od mene zahtevala da napišem
članak ili roman u nastavcima, sa ogromnim naslovom: „Majka
u zagrljaju mog verenika”. Stresla sam se setivši se ponovo
svega. Primetila je, ali me kulturno ništa nije pitala. Cenila
sam njenu poslovnost i diskreciju. Ukratko mi je objasnila da
ću za „Dnevni List” pisati kolumne, usputno je provukla, kako
misli da boljeg kolumnistu taj list nikad nije imao. Moja velika
želja se ostvarila, od kako sam se zaposlila priželjkivala sam da
pišem kolumne, ali mesto je već bilo popunjeno. Kolega je bio
novinar pred penzijom pa je urednica smatrala da je nehumano
da njegovo mesto prepusti nekome ko je juče počeo da radi.
Slagala sam se s tim i bila joj neizmerno zahvalna na tome što
je mislila na mene. Bila sam joj zahvalna na još nečem, nije
mislila samo na mene, rekla je da će Maja ići sa mnom u paketu.
Rekla je i to kako ne može ipak dve dobre novinarke ostaviti na
ulici zato što im u poslednje vreme nije sve potaman.
80
Dodala je da se nada kako ćemo opravdati njeno poverenje.
Kao čokoladna glazura usledila je ponuda da dva puta nedeljno
pišem i za njene novine. Urednik „Dnevnog Lista” se složio, pa
je želela da zna da li se i ja slažem. Ponovo sam pomislila kako
sve ovo sanjam i kako ću se uskoro probuditi u stanu koji je
bio pun mirisa dima i alkohola, kao privatni detektiv koji već
dugo nije imao slučaj. Sve je ipak bila istina i ja sam opet imala
osmeh na licu. Shvatila sam da se u životu ipak sve događa
s razlogom, čak i one najgore stvari se dogode da bi ustupile
mesto nečem dobrom.
Odlučila sam da posetim frizera. Odlazak kod frizera
je još uvek bio prvi na mojoj listi utešnih nagrada, ako sam
izgubila verenika, ne moram i svoj izgled. Upalilo je. Kratka
kosa, za koju nikad nisam imala hrabrosti, bila je pun pogodak.
Išla sam ulicom i znala kako privlačim poglede oba pola, što
mi je uvek bilo važno. Nikad mi nije bilo važno da se dopadam
samo muškarcima, jer žene su u komplimentima, bile škrtije
ali iskrenije. Podelila sam radost i sa Majom, kao što sam i
mislila i ona je bila van sebe od sreće. Želela je da to proslavimo
večerom u nekom dobrom restoranu, da pijemo dobro vino i
smejemo se. Ipak duže vreme to nismo radile. Rekla mi je da će
rezervisati sto u „Kafani”. Tako se zvao naš omiljeni restoran,
tamo sam često odlazila i sa Danilom.
Pomisao na njega, za čudo ovoga puta nije izazvala u
meni gađenje. Držeći ruku na stomaku, poželela sam da pređem
preko svega, da mu oprostim i da više nikad ne mislim o tome.
Marija je ipak bila neizbežna u celoj priči, nisam bila sigurna
da bih i njoj mogla da oprostim. Ipak mnogo više boli kada te
povredi majka nego verenik.
Nisam ni primetila da sam stigla do kuće, činilo se da me
81
neka nevidljiva ruka gura. Možda sam tog momenta trebala
da se okrenem i odem, bilo gde, ali ja sam ipak ušla u zgradu i
došla do stana. Vrata stana bila su otključana. Ne mogu ni sada
sebi da objasnim zašto se bar tada nisam okrenula i otišla. Ušla
sam polako, očito nisam želela da me Danilo čuje, zašto, nisam
mogla da objasnim. Roletne su bile spuštene, tamo negde u
daljini titralo je slabo svetlo. Bilo je očito da je negde gorela
sveća. Deo gde je bila kuhinja bio je odvojen od dnevne i spavaće
sobe zastakljenom terasom. Bila je to naša mala staklena bašta,
tako smo je zvali. Moglo se tu sedeti ili stajati da te niko ne vidi,
ako to nisi želeo. Nisam želela da me bilo ko vidi. Sakrila sam
se iza fi ladendrona koji je bio naslonjen na stakleni zid. Odatle
sam imala pregled. Bila sam im zahvalna, ili sam možda trebala
da budem ljuta zato što nisu zatvorili vrata sobe. Sigurno nisu
očekivali nikoga, pogotovo ne mene, ili jednostavno nisu mislili
o tome, bili su prepušteni svojim bezobrazlucima i strastima.
Mislim da sam na trenutak prestala da dišem. Plašila sam
se da ću se odati nekim nesmotrenim pokretom. Tako nešto
nisam želela, želela sam samo da umrem. Prizor koji sam videla
bio je gori od bilo kog horora. Priznajem da sam te scene gledala
u nekom erotskom fi lmu dopale bi mi se. Nisam baš mogla da
se odlučim, ko bi mi se više dopao, ona ili on. Voleli su se, u
stvari nisu se voleli samo su se vrhunski tucali. Pomislila sam
kako sa mnom nikada nije radio takve stvari. Verovatno sam
bila suviše neiskusna za njegov ukus i potrebe, nisam mogla ni
u najbezobraznijim maštanjima da mu ponudim ono što mu je
Marija nudila.
Danilo je ležao, bio je potpuno odeven. Sa mnom se uvek
svlačio posle par sekundi i sve je nekako brzo išlo, kao da smo
seks upražnjavali zbog obaveze. Ovo je očigledno bilo nešto
82
mnogo kompleksnije. Marija je bila preko njega. Odmeravala
ga je kao lavica svoj plen. Bili su u položaju u kojem me niko
od njih nije mogao videti.
On je ležao popreko na krevetu, noge su mu bile okrenute
prema meni. Ona mi je bila okrenuta leđima. Znala sam da me
ne bi primetili, čak i kada bih legla pored njih. Svako normalan
bi se okrenuo i pobegao glavom bez obzira, ja nisam. Očigledno
mi mozak u tom trenutku uopšte nije bio u funkciji.
Marija je za razliku od njega bila malo oskudnije odevena.
Imala je na sebi crvene čipkaste gaćice i isti takav halter, na koji
su bile prikačene crne mrežaste čarape. Crni korset bez bretela
do struka, bio je savršeno uklopljen u celu sliku.
Jednom sam se slično obukla. Danilo me je učtivo zamolio
da to više ne radim. Rekao je da mu je dosta jeftinih manekenki,
koje misle da će ga tako osvojiti. Sviđala mu se moja čednost,
pa je želeo da takva i ostanem. Malo sam se glupo osećala tog
trenutka, a onda sam bila ponosna na sebe, što mu se sviđam,
jer se razlikujem od drugih, jer nisam lutkica iz Trsta. Tako su i
naše dede verovatno pravile potomstvo sa svojim izabranicama,
našim bakama. Sobe su im sigurno bile u potpunom mraku dok
su bake stidljivo zadizale svoje fl anelske spavaćice, sa čipkicom
oko kragnice i rukava. Nisu ni bivale svesne šta im se desilo dok
posle devet meseci nisu rađale zdrave rumene bebe. Mnoge su
i umrle, a da ih muževi nikada nisu videli gole.
Zažmurila sam na kratko. To je bio moj način da prekinem
misli. Nisam želela da nešto propustim dok razmišljam o seksu
svojih dedova i baka.
Marija je njihala kukovima u ritmu neke bluz pesme, koju
je Danilo verovatno nabavio po njenom izboru. Inače bluz je
slušao samo kad je morao, zbog mene. Zvuke saksofona povre83
meno su prekidali njegovi prigušeni uzdasi i neki erotski tekst,
koji mi baš nije bio sasvim razumljiv. Samo sam povremeno
uspela da čujem kako je molio da ga uzme, da ga proguta, da ga
stavi u svoju pičku, najlepšu na svetu.
Progutala sam pljuvačku, mada teško, jer usta su mi bila
potpuno suva. Marija mu je hrapavim, maznim glasom govorila
da se strpi, da želi da ga muči, da ga dovede do ludila. Jedno
je bilo sigurno, mene je uspela da dovede do ludila, bila sam u
polulebdećem stanju.Takav osećaj sam imala u ružnim snovima,
kada su mi noge bile olovne, a jurilo me strašno čudovište.
Poslednjim delićem snage trudila sam se da se vratim u
stvarnost. Uplašila sam se da ću nešto propustiti. Stavila sam
ruku na usta i otvorila oči koliko je god bilo moguće.
Marija je bila među njegovim butinama. Glava joj je
bila prislonjena na njegovo međunožje. Nisam baš najbolje
mogla da vidim šta tačno radi, ali sam shvatila jer se Danilo
potrudio da mi prepriča. Shvatila sam da zubima pokušava da
otvori rajsfešlus na njegovim farmerkama. Danilo je stenjao.
Euforično je molio da to već jednom uradi, da otvori šlic, jer će
njegov nabrekli kurac sam da izleti i uleti pravo u njena usta, a
onda će se spustiti među njene noge u njenu pičkicu i jebaće je
do besvesti, do smrti. Moram priznati da mi se dopalo to „do
smrti”, kao da je znao da će se to i dogoditi, pre ili kasnije.
Nije ga slušala. Igrala se i dalje u ritmu muzike. Bilo bi mi
čudno da nije pratila ritam, čak joj je i u ovakvim situacijama to
bilo od važnosti. Sve je moralo da bude savršeno, jer inače to ne
bi bila Marija, dama sa pedigreom.
Pedigre joj je sada bio itekako važan, jer sve bolje kučke
su ga imale, ona je očito bila jedna od njih.
84
Nije mogao da izdrži. Odjednom je prekinuo tu njenu
sporu igru. Divlje je okrenuo u položaj u kojem je do malopre
bio. Jednom potezom joj je otkopčao korset. Morala sam da
priznam Marija se za svoje godine držala fantastično. Mnoge
mlađe bi joj pozavidele. Imala je lepe čvrste grudi, uvek joj je
to bilo važno, zato me nikada nije ni dojila. Koža joj je blještala
u polumraku sobe, da nije bila ono što jeste, s divljenjem bih
konstatovala kako razlika u godinama nije bitna i da izgleda
fantastično. Plamen sveće koji je podrhtavao i koju sam ja kupila
za proslavu naše godišnjice poznanstva, savršeno je obasjavao
njeno telo. Izgledalo je kao da je obavijeno svilom ili satenskim
pokrivačem. Mekana koža i čvrste butine sve više su palili
mužjaka iznad nje. Nije čak uspeo ni da skine farmerke, toliko
je bio napaljen, Verovatno se plašio da će prekinuti čaroliju, ako
krene da se skida. Samo je jednim pokretom ruke otkopčao već
napola otkopčan šlic i uz uzvik; sada ću ti ga staviti, gurnuo
svoj kurac u pičku žene koja me je rodila. Više nisam mogla,
povraćala sam po sebi, oko sebe, nisam se plašila kako će me
čuti, jer toliko su bili zaneseni sobom, da ništa drugo nije bilo
važno.
Kada više nisam imala šta da povratim, čula sam kako su
oboje ispustili glas koji je označio da je njihov vrhunac postignut
i da su oboje doživeli orgazam, kakav Danilo i ja nikad nismo
doživeli.
Par sekundi ništa se nije čulo, osim njihovog ujednačenog
disanja i upaljača. Značilo je da Danilo pali cigaretu. To mu je
bilo najslađe posle svega, jedino je to bilo isto kao sa mnom.
On je prvi progovorio, a ja sam se ponvo pretvorila u jedno
veliko uvo. Po inerciji sam zavukla ruku u tašnu. Napipala sam
mobilni i bila zahvalna što nije zvonio. Pretrnula sam kad sam
shvatila da je to moglo sve da pokvari ili možda spreči. Nije više
85
bilo bitno, pritisnula sam dugme za gašenje, jer nisam želelela
da propustim nastavak.
– Marija, nemaš pojma koliko sam srećan s tobom, nikada
ranije nisam osetio ništa slično, Marta ti nije ni do kolena, da
se tako dobro tuca kao ti, možda bih ipak ostao s njom, mlađa
je...
– Misliš da si duhovit, ako si bezobrazan? Ne pitaš da li
bih ja ostala s tobom. Još moraš utakmica dečko da odigraš, da
bi mi se približio.
– Pa to bar nije problem, tek sam na početku karijere.
Koliko golova još moram ubaciti u tvoju mrežu iz četverca ili
iz igre, samo reci.
– Sad si već duhovitiji, ili se praviš blesav, reci mi šta ćemo
da radimo?
– Da se tucamo opet i opet, ne želim nikad da stanem.
– Danilo, ozbiljna sam.
– Ozbiljan sam i ja. Znaš kad nam dosadi tucanje, onda
ćemo lepo sve da kažemo Marti, ja posle ovoga ne mogu....
– Šta ne možeš? Nemoj ništa da joj govoriš, nisam ja neki
moralista, ali mislim da ona to ne bi preživela.
– Čini ti se, svako čudo za tri dana, pa nisam ja robot da
radim ono što drugi žele, mislio sam da je volim, ali ja volim
tebe.
– Ti i ja ne volimo nikoga, zato smo i dobar par, Marta je
kao njen otac naivna budala, koja misli da decu donose rode.
– Ma nemoj, a šta ti misliš? Dođi pokazaću ti ja ko
donosi decu, hajde igraj se malo s njim, napraviću ti jednu malu
bebu...
86
– Slušaj me budalo balava, ne zanosi se, da se nisi usudio
čak ni u šali to više da kažeš. S tobom i ako ostanem biće to
samo zbog seksa. Moram priznati da imaš divan kurac. Sad ću
ti ga posisati. Poslaću te na nebo. Nikad ti ga sigurno niko nije
tako popušio.
Nije ona njemu popušila nego je on divlje raširio njene
noge. Lizao je kao da mu je to poslednje u životu. Prelazio je
jezikom preko njene kože, bradavica, zadržavao se na pupku
i spuštao se među njene butine. Srce je tako snažno počelo
da mi lupa da sam mislila da će ga i oni čuti, mada kako je
izgledalo, oni nisu bili svesni ničega što se nije ticalo njih i
njihove razuzdane igre.
Činilo mi se da će to trajati u nedogled, ali Marija je u
jednom trenutku skočila. Ništa nije rekla, samo je krenula da
se oblači. Danilo je cvilio kao kuče, molio je da ne prekida, da
ga ne ostavlja, da je i dalje napaljen, ali ona kao da je bila gluva
na njegove molitve. To je bila Marija. Sve je moglo, dok ona
to želi, kad ona više ne želi, nije bilo sile koja bi je naterala da
zbog nekog drugog uradi bilo šta. Ona se nije obazirala na moje
molitve, pomislila sam, pa sigurno neće ni na Danilove. On je
očito bio njena igračka, a njemu je odgovarala igra koju mu je
ponudila.
Više čini se nisam ni disala. Osećala sam samo slani ukus
u ustima. Bio je od mojih suza. Više nisam osećala ni mučninu,
sve što sam mogla da izbacim izbacila sam. Ruke su mi po
inerciji stajale na stomaku. Valjda sam tako želela da zaštitim
to malo nevino biće kome smo Danilo i ja podarili život.
Odlučila sam čim Marija ode da ubijem skota. Odšunjala sam
se do kuhinje i pronašla najveći nož. On je meni dao život, koji
87
raste u meni, a ja ću njemu da ga oduzmem, jer nije zaslužio ni
njega, ni nas.
Vratila sam se na mesto na kojem sam do sada bila
svedokinja najgnusnije prevare. Želela sam još malo da sačekam.
Marije više nije bilo, a Danilo je bio okrenut leđima. Telo mu
je podrhtavalo, zaključila sam da je drkao svoj napaljeni kurac i
poželela da mu ga odsečem kao trofej.
Više puta sam ga molila i navodila u našem jadnom
seksu, da me poliže. Odbijao je, govoreći, kako mu to ne prija i
kako nikada to nije uradio. Naš seks jeste zapravo bio jadan, u
poređenju s ovim kojem sam prisustvola, sve što smo nas dvoje
proživeli, bilo je jadno.
Smirio se, disao je ujednačeno, zaspao je. Kucnula sam
u staklo koje nas je delilo, nije se pomerio, uskoro će sve biti
gotovo i ja ću postati ubica.
Prilazila sam polako odmerenim koracima. Verovatno
sam htela da sebi dam šansu da se predomislim, ali nisam to
uradila. Stajala sam iznad kreveta i poželela da se probudi, pre
nego ga izbodem, da mu vidim lice, pogled, da osetim kako
se plaši. Nije se desilo ništa od toga. Seks sa Marijom ga je
očigledno iscrpio, spavao je snom pravednika, savest ga sigurno
nije grizla, jer je nije ni imao. Više nisam bila svesna, sve je u
meni umrlo.
Zamahnula sam rukom, zažmurila i osetila kako se nož
zario. Nisam znala gde, ali više nije ni bilo važno, zamahivala
sam mahnito ili sam to samo želela. Ne znam tačno koliko
puta, ali kad sam prestala i pogledala prizor nije bio prijatan.
Kada bi takvu scenu ugledala u nekom fi lmu, okretala bih glavu.
Otvorila sam oči i smešila se. Osetila sam zapravo, kako mi se
usta krive u nešto što se zvalo osmeh.
88
Bilo je gotovo. Nisam imala nikakav osećaj, to me je
uplašilo. To je značilo da sam se pretvorila u monstruma. Tog
trenutka čak nisam mislila ni na dete. Hladnokrvno sam bacila
nož na pod i krenula prema kupatilu. Vratila sam se samo na
trenutak da proverim da li je zaista mrtav. Bio je mrtav, a za
nekoliko sati postaće i ladan. Istuširala sam se, presvukla i otišla.
Nisam se čak ni okrenula.
Podigla sam pogled prema Mariću. Očekivala sam izraz
ljutnje ili gađenja.
Lice mu je bilo bez izraza, možda se naziralo nekakvo
sažaljenje, ali samo u tragovima. Zapalila sam ne znam više
koju cigaretu i upitno ga pogledala. Nisam imala snage da
progovorim, niti bilo šta pitam. Činilo se da ni on nema pitanja.
Gužvao je neki papir u ruci, kao da je mislio, ako ga zgužva da
će nestati moje priče i mog priznanja.
Mučnu tišinu prekinulo je kucanje na vratima. Marić kao
da ga nije čuo, sedeo je nepomično i buljio ispred sebe. Kucanje
je bilo uporno. Najzad je ustao i krenuo prema vratima, a ja
sam se još više šćućurila i uvukla u sebe. Htela sam da ga tim
pokretom zamolim da ne otvara vrata. Mislila sam ako ih otvori,
da će na nas skočiti čudovište i progutati nas.
Bila sam sigurna u njega i odjednom me više i nije bilo
strah. Osetila sam da će me zaštitititi od bilo koga, ko je bio iza
tih vrata. Rukama sam pritisnula oba uha, valjda sam htela da
ništa ne znam i ništa ne čujem. Ipak nisam mogla da izbegnem,
ko god da je bio na vratima, bio je veoma glasan.
– Pobogu Mariću, da li si normalan, mislili smo da se
nešto desilo!?
– Šta je moglo da se desi, ja sam veliki, znam da se branim.
89
Uostalom ova dama uopšte nije opasna, ali mi je trebalo malo
više vremena da je nagovorim na priču. Molim te reci svima
da je sva u redu i ne želim da nas niko smeta, nismo još gotovi,
ako nemaš više pitanja, slobodan si.
– Neka žena te traži, kaže da se zove Marija Ilić i da je
majka Marte Ilić, tako se zove devojka kojoj uzimaš izjavu, zar
ne?
– Aleksiću, mnogo pitaš. Gospođi reci da ide kući, dok
ne ispitam svedoka do kraja niko je ne može videti. Tako reci i
ostalima, koji pitaju. Zamoli Smiljku da nam donese dve kafe.
Zatvorio je vrata, okrenuo ključ i meni je laknulo. Opet
sam bila sigurna. Nikada nikome toliko nisam verovala kao
inspektoru Mariću u ovom trenutku. Ćuteći je otišao do prozora
i širom ga otvorio. Miris kiše je bio kao osveživač. Duboko sam
udahnula, možda će ovo biti poslednji miris kiše, pre nego me
osude na doživotnu robiju. Želela sam da mi što duže ostane
miris kiše i slobode. Želela sam još nešto, ali to nisam čak ni
sebi smela da priznam. Mislim da je ipak bilo suludo poželeti
da se potucam s policajcem kome sam noćas priznala ubistvo.
Htela sam da mu uhvatim pogled, da iz njega pročitam šta on
želi, možda i on želi isto. Mislim da nije baš bio ravnodušan.
Sasvim sam sigurno znala da nije prema svima kojima je uzimao
izjavu, bio ovakav kao prema meni.
Kao da je čitao moje misli, tog trenutka se okrenuo. Izraz
njegovog lica bio je umoran i neodređen. Priznajem, koliko god
sam profesionalno znala da čitam ljude, Marić je za mene bio
zagonetka. Zbog toga što nisam mogla da ga pročitam i zbog
mnogih drugih atributa, želela sam sve jače da me divlje voli, jer
tu priliku više sigurno nećemo imati.
90
Ipak on je imao prečih stvari. Prišao je vratima, na kojima
je ovoga puta bila Smiljka. Samo ih je odškrinuo i uzeo kafu,
koju je donela. Nije reagovao ni na njeno pitanje da li je umoran
i da li je devojka od sinoć i dalje sa njim. Zatvorio je vrata. Sa
mirisom tople jutarnje kafe ostali smo ponovo sami, sami i naši,
osećala sam to. Samo na trenutak poželela sam da je ipak pustio
Smiljku unutra. Htela sam da me ta žena pogleda i da mi ulije
nadu, da će možda nekim čudom sve da bude dobro.
Ništa se slično nije desilo. Tišina je i dalje bila nepodnošljiva
i nemilosrdna. Poželela sam da imam još nešto da mu ispričam,
samo da prekinem tišinu, ali nisam. Odjednom desilo se čudo.
Sobom je odjeknuo njegov glas, koji i nije bio nešto najlepše što
sam u životu čula.
– Zaaaaaaaaašto, ne mogu da verujem u ovo što sam čuo,
zašššššštoooooo si to uradila?
– Glupo pitanje i ko ti daje pravo da urlaš na mene, isti
si kao i drugi.
– Molim te da ućutiš, sam sam sebi dao sva prava. Vikaću,
radiću šta god poželim, ako si ti mogla bezdušno nekoga da
izbodeš nožem, mogu i ja da vičem, zato što si sebi uništila
život.
– Nisam, uništila bih ga da nisam to uradila, mislim da
želim da se potucam s tobom, ovde na podu...
– Ćuti, preeeekini, nisi pri sebi, na podu bi se tucala...?
– Imaš li neku bolju ideju, možda je sto bolji od poda?
Odjednom sam osetila strah. Prvi put od kad je Marić bio
pored mene ja sam se plašila. Drhtala sam kao prutić na košavi,
mojoj beogradskoj košavi.

NASTAVIĆE  SE...