Džem od kajsija, novi nastavak

                                                    Fotografija Bojana Boka Durman

je rekla da sam sa tom ženom veoma bliska. Naravno da to
nije bila ta Marija, ja sam sa njom bila u svakakvom odnosu,
samo ne u bliskom. Maja je to znala, pa da, pogrešila je, ali
koja je verovatnoća da spominje „tetka Mariju”, pa ne poznaje
ona stotinu takvih, a i ja zajedno s njom. Tek sada je nastao
tajac. Više nisam mogla ni da pogledam Maju. Tako smo sedele
skoro jedan sat, nijedna nije progovarala. Maja je onda ustala i
krenula prema meni. Osetila sam šta želi, želela je da me zagrli,
da me teši, ali ja nisam trebala njeno sažaljenje.
Sve što sam želela u ovom trenutku bilo je da ostanem
sama. Htela sam da Maja nestane, da sa njom nestanu i njene
prljave priče. Danilo mi je lepo govorio, kako su ljudi pokvareni,
neiskreni i kako treba da budemo što više upućeni jedno na drugo.
Samo mi je jednom rekao da bih trebala da imam bolji odnos
sa majkom, kako ona ipak nije tako loša, kako je ja doživljavam
i kako me voli. Taj gad je pričao s njom o meni. Ne, ipak ne
mogu to reći, to ipak nije istina, nije moj Danilo gad, gadura je
Maja. Zamišljala sam kako će sutra kad se pojavim u redakciji
svi s podsmehom da me gledaju, da se gurkaju, verovatno je
svima ispričala. Osetila sam njene ruke na sebi i stresla se kao
mačka koja je upravo pokisla. Maja nije odustala, zagrlila me je
čvrsto, tako nekako, da mi je taj zagrljaj čak i prijao. Više nisam
želela da ga se oslobodim. Drhtala sam i jecala u isto vreme,
ali u Majinu priču nisam htela da poverujem. Toliko sam bila
okupirana sama sobom da mi nije palo napamet da pozovem
Danila. Kad smo se sinoć čuli rekao je da je umoran, da je
utakmica bila iscrpljujuća i da ide odmah u krevet. Sve je imalo
smisla, ali ja nisam ni mogla ni htela u taj smisao da verujem,
ne želim. Zamolila sam Maju da ode, da ode zauvek, da mi se
više nikada ne javi. Nije se bunila, hvala joj zbog toga, samo je
bez reči pokupila svoje stvari i nestala. Nisam je čak ni ispratila.
62
Čula sam kad su se vrata za njom zatvorila. Buljila sam u jednu
tačku na zidu. Ulično svetlo ispod prozora pravilo je senke po
zidu. Danilo i ja smo voleli da posmatramo igru senki. Više
puta sam uzimala telefon, htela sam da ga pozovem, ali nisam.
Jednom sam čak pustila da zazvoni, ali sam prekinula. Valjda
sam podsvesno poželela da će me pozvati, kada vidi moj broj,
ali nije me pozvao. Verovatno je bio na treningu ili utakmici, pa
nije čuo telefon. Javiće se kad bude mogao, donela sam odluku
da mu verujem, jer kome ću ako ne njemu, on mi je bio sve.
Odlučila sam da s Majom prekinem svaki kontakt.
Bila sam toliko iscrpljena i očajna u isto vreme, da nisam
čula telefon. Čula sam u stvari neki zvuk, ali kao negde u daljini,
kao da ja u stvari i nisam bila tu gde jesam. Razne misli su mi
prolazile i slike zajedno s njima, ređale su se ispred očiju, ali ja
sam uporno sebe ubeđivala da Maja laže, da želi da nas posvađa,
da je ljubomorna na moju sreću. Čudno je to kako smo skloni
da pravdamo one koje volimo, čak i kad rade najgore stvari. Isto
tako imamo neodoljivu potrebu da mrzimo ljude koji žele da
nam otvore oči.
Telefon je i dalje uporno zvonio i vibrirao, tako da se na
kraju našao na podu.
Više, i da sam bila gluva nisam mogla da ga ignorišem.
Pružila sam ruku, uzela telefon, ali nisam imala snage da stisnem
zelenu slušalicu. Upornna zvonjava me je ipak naterala, uradila
sam.
Pustila sam da prvo progovori onaj ko je želeo da me
čuje, jer ja nisam želela nikoga. Glas koji me je do pre par sati
smirivao, koji je bio melem za moju dušu, sada mi je zvučao
potpuno strano. Bio je to Danilo. Gutala sam knedlu za
knedlom, kao da ću s tim dobiti na vremenu. Pustila sam da
63
priča, dok sam ja nečujno plakala..Najmanje sam želela da on
primeti da nešto nije u redu. Primetio je da ćutim, znala sam i
to, da on zna da plačem. Suviše me je dobro poznavao i osećao,
čak i na neviđeno, znao je eto da nisam sva svoja. Imala sam
opravdanje. Rekla sam da mi nedostaje i da sam imala težak
dan, da jedva čekam da se vrati, jer ću ako se odmah ne vrati i
zagrli me, potrošiti sve suze. Rekao je da dolazi sutra, a ja sam
ostala bez teksta i prekinula vezu. Nisam mu čak rekla ni da ga
volim, obično sam tom rečenicom završavala naše razgovore.
Isključila sam telefon, više nisam imala snage. Plašila sam se da
će ponovo pozvati i tražiti da čuje rečenicu na koju je navikao.
Nisam imala običaj da pijem lekove za smirenje, ali večeras sam
to morala da uradim, jer inače nikada ne bih zaspala, ko zna,
možda bih se i ubila. Sutra je bio novi dan. Sutra ću shvatiti
kako je sve ovo bio jedan ružan san. Nažalost, jutro koje je
svanulo, činilo mi se gore od večeri. Otvorila sam prozor i
podigla roletnu, ali nisam čak znala ni kakvo je vreme napolju.
Kakvo god da je bilo, meni je bilo hladno i dalje sam drhtala, a
u stomaku sam imala kuglu i to užarenu.
Uključila sam telefon, koji je istog časa zazvonio.
Pogledala sam ekran, a soba je počela da se okreće oko mene.
Pisalo je „mama”. Mislim da sam je jedino u imeniku krstila
tim blagorodnim nazivom. Pogrešila sam, nije ona zaslužila
da je ubeležim pod tim imenom. Greške su sastavni deo naših
života, ali uvek kada ih mi napravimo, pitamo se zašto „baš ja”.
Nažalost, odgovor na to pitanje nikad nisam dobila. Opet sam
ga isključila, ali sam pre toga nazvala urednicu i rekla joj da
imam stomačni virus. Nisam mogla zamisliti da danas odem na
posao, makar i na kratko, da tamo vidim Maju i da se pravdam
ostalima, zašto loše izgledam. Posle razgovora sa urednicom,
ponovo sam spustila roletnu, popila još jednu pilulicu i sklupčala
64
se nazad u krevet. Kad god sam imala problem pokušavala sam
da ga rešim time što ću spavati plus, minus beskonačno. Mislila
sam da će mi to pomoći i ovaj put, ali izgleda da mi pomoći
nije bilo.
Ne znam koliko sam dugo spavala. Probudilo me je
zveckanje i okretanje ključa. Danilo je bio na vratima, a ja sam
želela da ako je moguće izađem kroz prozor. Zaključila sam
kako će biti najbolje da se pravim da spavam. Znala sam da
to neće proći, jer prvo što će uraditi, uvućiće se pored mene u
krevet i početi da me ljubi. Jeza je prošla celim mojim telom,
pomisao da će me ljubiti i grliti izazivala je u meni gađenje.
Na trenurak sam se pitala, zašto se tako osećam, zašto, ako
mislim da je Maja lagala, da Danilo to nije učinio. Taj trenutak
je kratko trajao. Shvatila sam s tugom na srcu, da ja nisam želela
sebi da priznam istinu, zato sam i prema Maji bila gruba. Neki
glas iznutra mi je govorio da je rekla istinu. Stavila sam jastuk
preko glave, želela sam da ne čujem taj glas.
Vrlo brzo sam osetila kako se Danilo uvlači u krevet, ali
na moje veliko iznenađenje i zadovoljstvo, on je samo legao
pored mene, prebacivši ruku preko mog ramena.
Odjednom sam imala želju da skočim na njega i da ga
udaram pesnicama gde stignem. Nisam to uradila, bilo bi samo
gore. Shvatila sam da je najbolje produžiti agoniju, za par sati
spavanja, naravno njegovog, jer ja nisam imala snage ni oči da
sklopim.
Proveli smo tako par sati. On je ubrzo disao ujednačeno,
a ja sam buljila u zid i trudila se da on ne čuje kako jecam. Deca
jecaju kad se jako uzbude zbog nekog nemilog događaja. To mi
je uvek bilo strašno, čuti kako dete jeca, ja sam sada jecala još
tužnije, onako bez glasa.
65
Napolju je je već sigurno bio mrak. Nisam mogla tačno
da osetim koliko je sati. Na trenutak sam bila besna na sebe što
nisam volela da nosim sat, sada bih bar znala koliko dugo sam
ovde zarobljena. Plašila sam se da se pomerim, jer bi mogao
da se probudi, a onda nisam znala šta da radim. Pomislila sam
kako je to ipak glupo, pa moraću ako ništa da ustanem i odem
do toaleta. Uostalom od koga se ja krijem, od koga bežim?
Nisam uradila ništa loše.
Stisnula sam zube i pokušala da se izvučem iz kreveta.
Naravno bila je to varnica koja je zapalila vatru.
– Da li se to moja spavalica probudila, baš sam se pitao
dokle ćeš, jesi dobro.
– Aha, zašto pitaš, - promrmljala sam tobože sanjivo,
želela sam valjda da dobijem na vremenu.
– Pa koliko kapiram nisi otišla na posao, ja sam stigao pre
par sati, tako si slatko spavala, bilo mi je žao da te budim.
– Nisam otišla na posao. Nešto mi nije dobro. Mislim da
sam uhvatila stomačni virus, pola redakcije ga ima. Nemoj me
ljubiti, da se ne zaraziš, beži, moram hitno u toalet.
Izletela sam iz kreveta, kao sumanuta. Olakšanje koje
sam osetila u trenutku kada sam zaključala vrata toaleta, bilo je
ogromno. Mogla sam tog trenutka saznati da imam sedamicu
na lotu, ne bih se više obradovala. Sela sam na pločice, bile su
prijatno hladne. Pustila sam vodu da teče. Čula sam Danilov
zabrinuti glas i pitala se odakle u čoveku tolika količina
licemerja. Sve više sam verovala u Majinu priču. Problem je bio
kako da je proverim. Naravno da nisam mogla stati ispred njega
i postaviti mu pitanje, ili mu jednostavno prostom rečenicom
66
reći, da nije bio u Italiji, nego se provodio po splavovima, sa
ženom koja ga je mogla roditi. Problem je bio samo, što je ta
žena rodila mene, njegovu buduću ženu, a sa njim se vucarala
po splavovima. Muka je postala toliko snažna, da sam zaista
i povratila. Danilo je besomučno udarao po vratima, ali bila
sam gluva. Nisam želela da ga čujem sve do trenutka kada sam
shvatila da ovako ništa neću postići. Moram se praviti kao da
je među nama sve u redu, jer ako primeti bilo šta više je neće
viđati, tek onda neću moći ništa ni da saznam, ni da dokažem.
Skupila sam parčiće sebe i svog dostojanstva, ustala s poda i
otvorila mu vrata, poslednjim delićem snage.
Naravno da me je odmah zagrlio. Milovao me je po
kosi, to sam do juče obožavala, sada mi se činilo da mi svakim
pokretom ruke čupa kosu. Nije on čupao moju kosu, iščupao
mi je dušu.
Shvatila sam da se Marić sprema da mi postavi neko
pitanje. Nisam želela nikakva pitanja, ne u ovom trenutku.
Preduhitrila sam ga, jasno sam mu stavila do znanja da ne želim
da me prekida. Mislila sam da ću ako me prekine ućutati i više
nikada neću progovoriti. Zahvalila sam mu se pogledom što
je shvatio ono što želim. Ništa me nije pitao nastavio je nešto
da piskara, čak mislim da je to bilo žvrljanje. Ono što je čuo
navodilo ga je da pravi žvrljotine, kako bi verovatno otklonio
osećaj odvratnosti. Moja priča je bila baš takva.
Nastavila sam. Odjednom mi je bilo važno da Marić
sazna baš svaki detalj pakla u kojem sam živela danima posle
Majine posete. Imala sam želju u više navrata da joj se izvinim,
da je pozovem na piće, da nastavimo tamo gde smo stale.
Nisam uradila ništa slično. Ono što sam radila, bilo je suprotno
svemu što sam želela. Izbegavala sam susrete s Majom. Moje
ponašanje postalo je čudno i urednici. Posle jednog odbijenog
67
zadatka, prvi put posle početka moje krize, pozvala me je u
kancelariju.
– Marta, tvoj privatni život me ne zanima, nikad i nije.
Takođe me ne zanimaju ni životi ostalih kolega. Međutim ako
posao zbog toga trpi, moram da se umešam. Dakle devojko u
čemu je tvoj problem? Razumem da se uskoro udaješ, ali nikad
mi nisi ličila na nekog ko će zbog venčanja zaboraviti da postoje
i drugi prioriteti. Želim kratko objašnjenje, zbog čega ili zbog
koga juče nisi otišla sa Majom na onaj salaš. Vlasnik salaša je
debelo platio da se napravi reportaža o njegovoj kafani, baš u
našim novinama. Ne moram da ti kažem koliko je danas bio
besan kad je nazvao.
– Znam i izvinjavam se, ali ne želim da pričam o tome,
evo otići ću danas, ali ako mogu sama...
– Ma ko si ti devojko da postavljaš uslove? Danas samo
najbolji prolaze, ja sam svoj život uložila u ove novine, ne želim
sve da izgubim zbog jedne nadobudne balavice koja misli da
je nezamenljiva. Sve si prokockala, ja sam u stvari kriva, samo
zato što sam mislila da imaš potencijala. Uvek sam nalazila
opravdanje za tvoje izlete. Gotovo je s tim, kupi svoje prnje i
odlazi, ne želim te više u svom timu!
– Ne možete mi dati otkaz zbog jednog propuštenog
intervjua. Uvek sam bila odgovorna, to sa izletima ste izmislili.
Bila sam dostupna za sve vaše hirove. Nisam se osećala dobro i
zato nisam otišla. Danima se ne osećam dobro, ali to nema veze
s mojim venčanjem...
– Rekla sam svoje, ako ti nije dobro, leči se, kad se izlečiš
javi se na neki konkurs. U ovom gradu ima još puno novinskih
kuća. Jedino što mogu da učinim za tebe, je da ti napišem
preporuke, u pravu si ipak si dobra novinarka.
68
– Terajte se i vi i vaše preporuke, otići ću, ionako sam to
želela, da li ste videli Maju?
– Devojko. Ti se zaista igraš mojim strpljenjem. Nisam
je videla ni ne želim i ona je za mene bivša, obe ste me
izneverile.
Rukom mi je pokazala da se uputim prema vratima i da
ih zatvorim za sobom. Mislila sam da će mi sve ovo mnogo
teže pasti, ali ne samo da mi mi nije palo teško, nego sam
osetila olakšanje. Više neću morati da razmišljam o obavezi
zvanoj posao. Neću morati da izmišljam razne razloge zašto
izgledam kao da sam umrla još prekjuče, ali mi nisu javili, jer
nisu želeli da se potresem. Izašla sam iz redakcije uzdignute
glave. Nisam želela nikoga da vidim, možda je neko i hteo da
se oprosti sa mnom, ali ja to nisam želela. Trenutno sam sebi
bila najvažnija.
Danilo je te večeri trebao da se vrati sa Zlatibora. Nisam
čak ni o tome razmišljala, da li je stvarno bio tamo. Nikada, ili
skoro nikada ranije nisam volela da preterujem sa psovkama
ili ružnim i prostim rečima. Ovog časa sam jasno i glasno sebe
čula, kako naglas izgovaram: „zabole me pička i za otkaz i za
Danila”. Čuli su me i drugi. Neki su me začuđeno gledali. Na
licima im se videlo žaljenje, što jedna tako fi na devojka ide
ulicom i naglas govori prostakluke. Drugi su se smejali i oni su
mi bili draži, htela sam prosto da budem smešna.
Išla sam nekako rasterećena. Želela sam što pre da stignem
kući da se dovedem u red i odlučim šta ću sa sobom. Prvo što
mi je palo na pamet bilo je da konačno uđem u samišku. Posle
duže vremena poželeh da kupim nešto za večeru. Od večeri sa
Majom ja nisam ništa skuvala. Danilo je bio veoma zabrinut,
69
čak je predlagao da odem kod lekara i vidim zašto se već duže
osećam mrzovoljno i imam bolove u glavi i stomaku.
Dolazila sam stalno u iskušenje da mu saspem u lice svu
svoju bol, da ga izgrebem kao mačka, ali nisam ništa od toga
uradila. Branila sam se padom imuniteta, iscrpljujućim radom i
kako će sve to proći kao da nije ni počelo. Nerviralo me je što je
podržavao moju priču, što je predlagao da ostavim posao, sve mu
je išlo od ruke, osim istine. Istinu je moj Danilo ostavio negde
da po njoj pada prašina, dok on sa mojom majkom luduje po
beogradskim kafanama i nije ga briga da li će tamo biti viđen.
Kada bih razmišljala o tome dodatno mi je bivalo muka. Nije
Maja sigurno bila jedina koja ih je videla. Beograd je koliko
god veliki, bio ipak kutija šibica. Baš tamo gde si mislio da te
niko neće videti, tu si uvek sretao tri do četiri poznate osobe.
Bar jedna od njih bi bivala dobronamerna i odmah sutradan bi
svi znali gde i s kim si viđen. Naravno u te sve nikad nije bila
uključena najvažnija osoba u priči, tvoj partner. Partneri uvek
poslednji saznaju ili nikada ne saznaju.
Razmišljala sam o tome da pozovem Maju i da joj se
izvinim. Maja nije bila zlonamerna, nije mi sve rekla da bi me
povredila, već suprotno da bi me zaštitila. Želela je samo da
budem spremna, ako me slučajno sretne Mila Komnenović, pa
poželi da mi „dobronamerno” saopšti kako moj budući kreše
svoju isto tako buduću taštu. Zgrozila sam se na svoje misli, ali
sam istog trenutka okrenula Majin broj, više nisam želela da
bežim od nje.
– Reci Marta, ako želiš da se svađaš nisam raspoložena,
dobila sam otkaz.
– Znam i ja sam, ne želim da se svađam. Želim da ti se
70
izvinim, dosta je bilo, dosta sam se durila. Hvala ti za sve i za
to što si mi rekla i za to što si me trpela. Sama sebi sam grozna,
kad pomislim koliko sam bila nezrela.
– Ok je to, nisi bila nezrela, samo si reagovala ljudski.
Svako bi na tvom mestu tako odreagovao, i meni je dosta ove
situacije, želim i ja tebe da vidim.
– Može večeras kod nas, napraviću neku klopu, družićemo
se kao nekad.
– Marta, ti me zezaš!? Zar misliš da mogu mirno da sedim
sa tobom i Danilom i da se pravim da je sve u redu. Oprosti, ali
toliko dobra glumica nisam. Zar ne misliš i ti da je mazohistički
to što radiš, kad ćeš već jednom završiti s tom farsom?
– Završiću kad budem želela, nije tvoje da o tome misliš,
ako si bila u početku uz mene u svemu ovome, ostani do kraja,
molim te Majo.
– Da, ostajem s tobom do kraja. Živeću za trenutak da mu
vidim lice kad bude saznao da sve znaš, ne odugovlači molim
te, ne muči sebe.
Gotovo da više nisam slušala šta Maja priča. Nije me
zanimalo, bilo mi je bitno da je pristala da bude uz mene i
da mi je oprostila. Dok sam bezuspešno pokušavala da nađem
ključeve i borila se s kesama, telefon je bio poslednje što sam
želela da čujem. Njega sam za divno čudo odmah pronašla, na
displeju je pisalo samo „M”. Posle Majine priče izbrisala sam
ono što je pisalo, ali ne mogu sebi da objasnim zašto zauvek
nisam izbrisala Mariju iz svog života. Shvatila sam da sam to
želela da uradim polako, ona i Danilo nisu smeli naglo da me
napuste. Gledala sam u fi lmovima kako se mafi ja obračunava
s onima koji se ne vladaju primerno. Dopalo mi se da bude

NASTAVIĆE  SE...