DŽEM OD KAJSIJA U BOJIĆU

                                                 Fotografija Bojana Boka  Durman


Videla sam kako ustaje i kreće prema meni. Sasvim
sigurno, u njegovom pogledu nije bilo ni ljubavi ni požude.
Vatra je kuljala iz svih otvora na njegovom snažnom telu. Strah
je bio kratkotrajan, opet sam ga želela. Razmišljala sam kako
me ne bi bilo briga, čak i da je želeo da me ubije, sigurno bih
umrla srećna. Polako sam ustala sa poda i krenula mu u susret.
Jedino što sam želela, bilo je da mu se prepustim i da nas niko
u tome ne prekine.
Njegovo telo je vidljivo drhtalo. Bio je mokar, verovatno
i od znoja i od muke. Više čak nije bio ni besan, više je ličio na
ranjenu zver, koja moli lovca da joj vida rane. Činilo mi se da će
proći čitava večnost dok ne stignem do njega.
Ipak to mi se samo činilo. Već sledećeg momenta bila
sam u njegovom naručju. Divlje mi je skidao deo po deo odeće.
Činilo mi se da u toj razuzdanosti ipak vodi računa da je ne
pocepa. Želela sam upravo suprotno. Želela sam da je pocepa,
do najsitnijih komada, da što pre budem potpuno gola ispred
njega. Ne mogu se pohvaliti mnoštvom ljubavnih iskustava. Pre
Danila, bilo je par beznačajnih veza, ništa posebno.
Inspektor Marić je bio jedno sasvim novo otkriće. Prvi
put od juče požalila sam što sam sebi oduzela pravo da uživam
u ostatku života.
Najzad bili smo potpuno goli, ali ništa se od onoga što
sam očekivala nije desilo. Držao me je čvrsto. Glava mi je bila
na njegovim grudima. Čula sam svaki otkucaj tog snažnog srca.
Snažnog i mekog u isto vreme. Činilo mi se da ću umreti, ali
pošto nisam želela da propustim ni jedan jedini detalj, odlučila
sam se da sebe održim još malo u ovom usranom životu, koji
je mogao biti čaroban, da sam samo par meseci ili par minuta
pre srela inspektora Marića. Čovek ipak mora napraviti neku
92
glupost, da bi mu se desilo nešto pametno, zaključila sam,
ponosna na sebe.
Ništa se nije desilo. Marić me je u narednom trenutku
poljubio u čelo i odmakao se. Skupio je bez reči moju odeću,
okrenuo se i zamolio me da se obučem. Osetila sam da mu je
žao, ali ne zato što me je skinuo i što me nije potucao, nego zato
što se nismo sreli u pravo vreme, na pravom mestu.
Kiša je nemilosrdno dobovala po metalnim simsovima i
olucima. Bila sam zahvalna kiši što je razbijala tu nemilosrdnu
tišinu. Oboje smo sedeli tamo gde smo sedeli pre nekoliko
sati. Nismo se gledali, ali smo hrabro delili svoju tišinu. Bila
sam srećna, iako za to nisam imala ni najmanji razlog. Možda
bismo tako ćutali do poslednjeg daha, do sudnjeg časa, da naše
ćutanje nije prekinulo kucanje. Pogledala sam ga, u želji da neće
uhvatiti moj pogled, moje pitanje, ali nisam uspela. Pogledao je
i on mene i ja sam se osetila snažno, taj čovek neće dozvoliti
da mi se desi ništa ružno. Postao je moj vitez, a ja sam znala
da ću još jednom u životu imati svoju bajku, kao svaka tatina
princeza. Moj princ postao je Marić, a moj način razmišljanja
nepopravljivog iluzioniste, govorio mi je da će ta bajka imati
srećan kraj. Duboko sam uzdahnula, kiša je ponovo imala
svoj miris, pomešan sa mirisom lipa. Napolju u ovo doba nisu
cvetale lipe, ali ja sam taj miris zadržala u svojim nozdrvama
i koristila ga baš u ovakvim situacijama. Mislim da ne bih ni
mogla živeti bez tog mirisa, možda zato i nisam otišla nikad
iz Beograda. Prosto lipe nigde nisu tako mirisale, kao na mom
Balkanu. Volela sam u teškim trenucima da se sećam omiljenih
knjiga i njihovih autora. Gordana Kujić je bila idealna baš za
ovaj trenutak, kao da je želela da mi pošalje poruku, da iako
umireš, učini da ti ne bude žao što si živeo. Umri srećan, budi
93
lep leš. Mogla sam umreti tog časa, samo kada bi me Marić još
jednom skinuo i uradio nešto više, od poljupca u čelo.
Ustao je mehanički i krenuo prema vratima, kucanje je
postalo zapovedno.
Nisam tačno mogla da čujem sa kime i o čemu priča, ali
sam shvatila da se radi o nečem veoma važnom. Zatvorio je
vrata. Tiho se vratio na mesto i bacio nekakva papir ispred sebe.
Nije trebalo biti mnogo pametan. Shvatila sam da mu je neko
na vratima rekao nešto izgleda važno i da je i na papiru pisalo
nešto još važnije. Nisam mogla sebi da objasnim zašto ništa
nisam pitala, inače sam bila puno više radoznala, kada se radilo
i o manje važnim stvarima. Sada kao da me nije bilo briga, iako
sam bila sigurna da se radi o meni.
– Hajde, progovori već jednom!
– Zašto nisi želeo da se tucaš?
– Da li si ti normalna?
– Jesam, prilično, zato me to i zanima. Ostavio si me
nedovršenu i sada bih najviše volela da odeš negde, da bih ja
sama mogla da završim sa sobom, ono što ti nisi. Želim da
dignem ruku na sebe.
– Molim!?
– Šta moliš, znaš gde se to radi, ne boj se nemam ja
hrabrosti za to što si mislio. Moja jedna koleginica je tako
opisivala svoju masturbaciju. Kad nije dugo imala muškarca,
onda bi „dizala ruku na sebe”.
– Iako mislim da ti nisi sva svoja, jer u ovakvim trenucima
ti imaš volje da se zajebavaš.
– Počeli smo i da psujemo.
94
– Pa ti stalno imaš neki perverzan komentar i ništa manje
perverzne želje.
– Za tebe je vođenje ljubavi perverzno, ne delujeeš tako.
– Nisi pričala o vođenju ljubavi, htela si da se tucaš
sa mnom, ja sam želeo da vodimo ljubav, ako si uspela da
primetiš.
Zanemela sam. Htela sam i dalje da se igramo rečima,
dobro nam je išlo. Htela sam da mu kažem kako me je moj
smisao za humor tešio u svim časovima tuge, ali reči su ostale
duboko u meni. Ništa nisam mogla da kažem nekome ko je
želeo da imamo nešto više, nešto što se zvalo ljubav. Uvek sam
se pitala koji su to bili likovi koji se zaljube na prvi pogled.
Ovo moje razmišljanje bilo je lupetanje sa sopstvenom dušom,
spletkarenje je ipak imalo viši nivo od običnog lupetanja. Moj
susret sa Danilom je govorio kako ja samo lupetam, kako sam
ja prva u stanju da se posle par rečenica zaljubim i poželim
da odem dalje u svemu. Možda sam ipak trebala tog istog
momenta da se zaletim i skočim kroz prozor. Novine bi pisale
o tome dva ili tri dana, malo bi se polemisalo i onda bi nastala
tama, sve, pa i ja otišlo bi u zaborav. Mislim da to ipak ne bi
bilo pošteno. Kada bi se ljudi više bavili budalama poput mene,
bilo bi na ovom svetu puno manje propalih ljudi, ubistava i
samoubistava.
– Pitam te još jednom, ako si u stanju da se uozbiljiš,
zašto si mi ispričala sve te laži o sebi?
– Čoveče, o kakvim lažima pričaš, ja sam ti upravo
ispričala najistinitiju, najtužniju i sve naj priču. Moja urednica
bi poginula za njom, nisam lagala, odakle ti to!?
95
– Nemoj ponovo da me lažeš, samo te to molim.
– Ne znam i dalje o čemu pričaš, šta misliš da mi objasniš,
možda su forenzičari otkrili kako se Danilo sam ubio.
– Nisu, ali su otkrili da se vreme kada si ti mislila da si ga
ubila ne slaže sa vremenom njegove stvarne smrti. Razumem da
si bila u šoku zbog svega što si videla i doživela, ali pokušaj da
se setiš ponovo svega.
– Ne želim ničega ponovo da se sećam, ali želim da mi
objasniš o čemu se radi.
Nastala je tišina. Uzeo je papir koji je malopre dobio od
nekog na vratima. Vrteo ga je, prevrtao, ali sam iz njegovog
pogleda znala da mu je jako važan.
– Ovde je priznanje.
– Čije, u ostalom baš me briga za nečije priznanje, pusti
me da pijem kafu, možda mi je ovo poslednja na slobodi.
– Ovo priznanje govori drugačije i vrlo ima veze s tobom,
to je izjava tvoje majke.
– Ne želim da pričam o majci, briga me za njene izjave.
Šta priznaje, verovatno kako nosi samo fi rmiranu garderobu, jer
je to otmeno.
– Marta molm te uozbilji se i saslušaj dobro šta imam da
ti kažem.
Shvatila sam da je vrag odneo šalu i da Marić zaista ima
nešto važno da mi saopšti. Znala sam isto tako, da ma koliko bio
duhovit, ovo je za njega ipak bio slučaj i on nije bio od onih koji
će se sa time poigravati. Neki glas iznutra mi je govorio da treba
da uvučem kandže i saslušam ga. Srknula sam kafu i pogledom
96
pokušala da mu pošaljem poruku, kako ću se pretvoriti u
poslušnu devojčicu i saslušati ga. Zahvalno je klimnuo glavom,
ali nije objasnio šta piše na papiru. Bilo je očigledno da ne zna
odakle da počne, da li da napravi neki uvod ili jednostavno kao
automat pročita ono što piše. Nije inače bio neodlučan, to sam
zaključila za ovih sati koje smo proveli zajedno, ali ova situacija
činila ga je baš takvim, neodlučnim. Osećala sam da očekuje
pomoć od mene.
– Zar je toliko teško pročitati to što piše, da me nisu već
osudili na smrt, bez suđenja?
– Molim te Marta, cenim zbilja tvoj smisao za šalu, ali
ovo je ozbiljno. Ovde piše da nisi ti ubila Danila Petrovića.
Mislim da sam u tom trenutku mogla poslužiti kao model
na kojem će napraviti masku. Lice mi je bilo ukočeno. Pokušala
sam da pomerim donju vilicu, ali mi nije pošlo za rukom. Došla
sam do zaključka da ću ostatak života biti šlogirana i da će mi
biti svejedno da li sam šlogirana u zatvoru ili na slobodi. Zašto
je Marić odjednom postao tako surov. Taman sam mu oprostila
za skidanje bez nastavka, kad evo on se trudi da me ponovo
ponizi i iznervira. Pokušala sam i da se ugrizem za jezik zbog
onoga „ponizi”, nije me ponizio, samo me je sačuvao poniženja.
Nisam uspela ni sopstveni jezik da ugrizem, sad sam već bila
uspaničena.
– Marta, šta ti je, želiš li malo vode, ili votke, možda je
votka ipak bolje piće za tebe u ovom trenutku.
– Jaaaaaaa, ne.... ne znnnnammmm, ništa nije dobro. Ko
ga je k vragu ubiiiio, ako niiiisam ja!?
– Tvoja majka.
97
To je bilo kao da me je naizmenično polivao hladnom i
vrelom vodom. Mogla sam da zamislim moju majku u svakoj
ulozi, ali kao ubicu, nikako.
Bila sam tamo, to ne bi moglo da mi promakne. Nemoguće
da sa par metara razdaljine nisam primetila da ga je ubila. Bila
sam u šoku, to je bilo tačno, ali zar čovek može toliko da bude
šokiran nečim, da ne primeti nešto tako bitno, kao što je bilo
ubistvo. Pokušavala sam da rekonstruišem ceo događaj, ali se
nisam sećala nečeg takvog. Možda sam bila umorna, pa sam
na trenutak zadremala, baš u tom trenutku se to moglo desiti.
Pitala sam se kako onda, čak i da je sve tako bilo, kako nisam
primetila da je mrtav dok sam ga ja ubijala. Shvatila sam da je
to bilo sasvim moguće da to ne primetim, jer sam besomućno
udarala nožem po njemu. Valjda mi je ponestalo mesta, pa sam
odlučila da prekinem.
– Mariću sad si zbilja preterao. Vidiš to što si rekao je
prosto nemoguće, evo smirila sam se, hvala votki, sad možemo
o svemu ponovo i polako.
– Ovde sve lepo piše.
– Pa pisalo je i na tarabi...
– Sada te zaista molim da se uozbiljiš. Kako ne shvataš
devojko, ovaj papir znači slobodu za tebe. Mislim moraćeš
da ispričaš i na sudu ono što si meni, ali u ovom slučaju, kao
svedok.
Bila sam odjednom posramljena. Nije to bilo samo zbog
Marića i toga što sam primetila da me doživljava kao jebivetra.
Bila sam posramljena zato što sam osetila olakšanje. Trebalo bi
mi u nekoj normalnoj situaciji biti žao zato što je moja majka
ubica. Nije bilo važno ko je ubio Danila, činjenica je bila da smo
98
mi familija ubica. Pomislila sam na oca i moj sram je bio još
veći. Na neki način ipak mi je bilo lakše, što otac i tetka Anđa
nisu bili među živima, jer ovu sramotu sigurno ne bi podneli.
Kako god sam posmatrala stvari, ništa mi nije išlo u
prilog. Život mi je u svakom slučaju postao pakao. Pogledala
sam Marića i nasmešila se, jer ako je ovo bio pakao i on u njemu,
onda to i nije bilo tako loše.
– Mogu li znati čemu taj osmeh, mada ti dobro stoji, ali
čemu, šta je tu smešno?
– Ja na prvom mestu, ti koji se polako ali sigurno zaljubljuješ
u mene problematičnu, moja majka, dete koje nosim. Iskreno,
ako ti znači i ja se zaljubljujem u tebe.
– Nemoj Marta, odakle ti sad to, ostavi psihoanalizu za
neki drugi put, a i nisi baš dobra, nisam se zaljubio, a i neću.
– Jesi, inače ne bi negirao, muškarci drugačije izgledaju
kad se zaljube. Mi žene smo pričljive, želimo da ceo svet sazna
za našu ljubav, a vi, vi negirate. Sve ćete priznati, samo ne da
volite.
– Imaš suviše malo godina za takav način razmišljanja.
Uputila sam mu pogled pun tuge i zahvalnosti. Zahvalnosti,
zato što je bio pored mene, zato što ga je sam Bog poslao da
bude tu. Tuga je isto imala u svemu posebno mesto. Tačno je
da sam imala malo godina, ali sam imala mnogo tuge i nevolja.
Za takve stvari ti godine nisu važne, kad god ih doživiš nemaš
dovoljno godina. Tuga je po meni uvek mogla da čeka, ali ja
se nisam pitala i ona je bila tu. Nesvesno sam stavila obe ruke
na stomak. To su valjda radile sve majke, jer su tako želele da
99
zaštite svoju decu još dok su ih nosile i dok su na neki način bila
sigurna. Ipak ja sam želela da mom detetu dam na znanje da ću
ga voleti i štititi, ma šta se desilo. Odlučila sam tog trenutka da
ću biti najbolja mama na svetu, onakva kakvu ja nikada nisam
imala. Možda ću je imati, čuda se događaju svakog dana.
Razmišljala sam sedeći tako na podu, sa rukama koje su
pokazivale majčinstvo, šta ću ja moći da ponudim tom detetu.
Prva misao je bila „jedno veliko ništa”, sledeća je bila „sve”.
Možda neće biti zadovoljno moje dete, što sam mu baš ja mama.
Mama nekog njegovog drugara, verovatno će mu biti draža.
Bilo kako bilo, u jedno sam bila sigurna, voleću ga najviše na
svetu. Razumeću njegove probleme, ma koliko izgledali smešni.
Najvažnije od svega što mi se najviše i sviđa, naučiću radi njega
da pravim džem od kajsija. Kuća će nam tada mirisati najlepše
na svetu, na šipke vanile, ušpinovan šećer i kajsije. Sve ćemo to
spakovati u tegle koje ćemo sami oslikati i koje će sa kariranim
poklopcima krasiti naš špajiz. Život će nam biti sladak. Osetila
sam suze kako se kotrljaju niz moje obraze. Sve jače sam pritiskala
ruke na stomak, ni sama ne znam dokle bih, da se nisam uplašila
kako ću povrediti to malo biće koje ništa nije bilo krivo. Znala
sam zašto plačem, obično to nikada nisam znala. Plakala sam
jer nisam znala kako pored sve te sreće koje nameravam da
poklonim detetu, ipak neću znati kako da mu objasnim dve
stvari. Prvo nisam znala kako da mu objasnim zašto nema babu,
a druga deca je imaju. Laganje, tipa; baba je umrla, obe babe su
umrle i dede, nije dolazilo u obzir. Smisliću već nešto, ako ne
danas onda sutra, prekosutra, jednog dana, imam devet meseci,
da smislim. Drugo, a možda je to trebalo biti prvo; na pitanje
gde mi je tata, sva deca imaju tatu, e tu nisam znala odgovor.
Za odgovor na to pitanje, bilo mi je malo sve vreme ovog sveta.
Možda ipak otvoreno da nju ili njega uhvatim za male ručice i
odvedem...

NASTAVIĆE  SE...