Fotografija Bojana Boka Durman
– Marta, molim te, nisam ovde da bih fl ertovao s tobom,
već da napravim zapisnik na osnovu izjave koju ćeš mi dati,
ne otežavaj.
– Odjednom si drugačiji, opet si policajac.
– To sam od početka.
– Nisi, malopre si bio muškarac, gledao si me kao ženu,
lepu ženu.
– Ti to i jesi, ali ja te nisam tako gledao, mada sviđa mi se
kako razmišljaš o sebi.
– Da li si oženjen?
– Nije tvoja stvar, moj privatni život te se ne tiče, ovde ja
postavljam pitanja, zaboravila si!?
– Varaš se, zanima me sve, profesionalna deformacija,
zaboravio si da sam novinarka!?
– Nisam ja ništa zaboravio, ali te molim da se sabereš i
ispričaš mi sve po redu, nisi ovde radi intervjua.
– Neću ti ništa ispričati, bar ne sada.
– Želiš li da pozoveš nekog, advokata?
– Ne želim, želim tebe, hajde zaključaj vrata...
– Marta, hajde uozbilji se, ako tako nastaviš pozvaću
kolegu da me zameni.
– Nećeš, znam da nećeš, ti želiš isto što i ja, vidi ti se iz
pogleda, nije to službeni pogled, uostalom tvom kolegi ne bih
tek ništa rekla, tebi možda i hoću.
– Ti nisi u prilici da postavljaš uslove, ti si ovde jer si
priznala ubistvo, sećaš se?
Telefon je zazvonio, nisam uspela ništa da odgovorim.
22
Iskreno nisam ni imala nameru, htela sam da ćutim i da ga
posmatram. Zabavljala sam se, kao zmija sa žabom, hipnotisala
sam ga. Bilo mi je krivo što sam na sebi imala farmerke, htela
sam da Mariću izvedem Šeron Stoun scenu. Rukom sam ipak
prešla preko dugmadi na košulji, koja je bila dovoljno pripijena
i isticala baš ono što je trebalo. Posmatrala sam ga ispod oka.
Pravio se da ga ne zanima, ali znala sam da gori od želje da
se dogodi baš ono što sam i ja želela. Pričao je, shvatila sam,
s nekim ko je bio u Danilovom stanu. Ne znam tačno, šta
mu je taj neko rekao, ali to mi nije ni bilo važno. Konačno je
spustio slušalicu. Ustao je i prišao mi, jako blizu. Mogla sam
da osetim opori miris njegovog parfema, dah koji je mirisao
na pepermint, to mi je bilo važno. Užasavala sam se onih koji
mirišu na lošu rakiju, beli luk i loš duvan. Pomislila sam da sam
zalutala i greškom došla na neko drugo mesto, ne u policijsku
stanicu, ni masna farba na zidu, ni oguljene stolice više nisu
bili važni. Marić je bio iznad svega toga. Sulude misli su mi
se motale, baš dobro što sam postala ubica i što sam u rukama
policajca Marića.
Seo je na ivicu stola i uputio mi pogled pun razumevanja.
Pobedio je, pomislih, njemu ću ispričati sve, od početka do
kraja. Zamoliću ga da od cele priče snimi ipak samo moje
priznanje, to mu je valjda najvažnije. Drugo neka zaboravi, ja
ću na suđenju ionako ćutati.
– Marta, zvao je kolega forenzičar, molim te da ne budeš
tvrdoglava, ispričaj mi sve. Možda ću moći da ti pomognem,
možda nije sve tako crno, tvoja majka je krenula ovamo.
Mislim da se tog trenutka uplašio svojih reči i moje
23
reakcije. Jednim pokretom sam bacila sve sa stola. Podvukla
sam se ispod i šćućurila se opet u položaj embriona. Tako sam
bila sigurna. Glasno sam zaplakala, želela sam da čujem sebe,
kao da mi je bilo žao što nisam čula svoj plač na rođenju. Nisam
želela ni da čujem za nju, najmanje sam želela da je vidim.
Marić nikako nije smeo da je pomene.. Bila sam spremna
da sarađujem, sada ne želim ni njega da vidim, izdao me je.
Znala sam koliko je glupo to što mislim, nije on ništa kriv, ali
nazad nisam mogla. Nešto me je kočilo, neka nevidljiva ruka
bila mi je na ustima.
Pokušao je da me nagovori da izađem. Obećao je da neće
dopustiti mojoj majci da me vidi. Bila sam gluva na sve što je
rekao, samo sam se ljuljala, tamo, amo. Nisam htela ni da ga
pogledam. Svesno ili nesvesno, ponašala sam se kao autistično
dete. Povukla sam se u sebe i iz tog sveta nisam želela nikuda.
Čula sam telefon kako ponovo zvoni. Čula sam i to kako je
rekao da nikoga ne puštaju, ko pita za mene. Shvatila sam da su
se zabrinuli zbog buke i lomljave, koju su čuli, ali i to je sredio.
Nisam mu oprostila, mada sam bila ponosna na njega, zato što
je održao obećanje. Štitio me je od ostatka sveta. Htela ili ne,
ipak sam počela da mu verujem. Shvatila sam da su i novinari
već počeli da pristižu. Ovo je bila vest koja je privlačila novinare
kao muve na lepak. Nije se svaki dan događalo da vrhunskog
sportistu nađu izbodenog u stanu i da imaju i ženu, koja
priznaje svoj zločin, bez pogovora. Vest je dobijala na težini,
jer je ta žena bila njegova ljubljena verenica. Čula sam da je
Marić poklopio slušalicu, što je značilo da je završio razgovor,
ali se nije vratio da me ubeđuje, kako treba da ispričam svoju
priču. Moram priznati da me je to smirilo, za početak prestala
sam da se ljuljam. Tiho sam zapalila cigaretu. Bila sam ubeđena
da me nije čuo. Nisam bila u pravu. Čuo me je i već sledeći
24
trenutak čula sam kako okreće ključ. Dobar potez, nije želeo
da neko nepozvan uđe i poljulja poverenje koje je ponovo počeo
da stiče kod mene. Bilo mi je čak malo i čudno, inspektor umesto
svoje okrutnosti, pokušava zadobiti moje poverenje. Ponovo
sam zažalila, zašto ga nisam srela u nekim drugim okolnostima.
Seo je pored mene. Nikada neću zaboraviti taj njegov
pogled i osećaj sigurnosti koji me je oblio.
Popušili smo skoro sve cigarete. Plašila sam se šta će biti,
kada ostanemo bez njih. Napolju je plava svetlost zamenila
tamu. Svitao je novi dan, bez obzira na okolnosti, ja sam se
veselila tom danu. Imala sam neki poseban osećaj da će mi baš
taj novi dan doneti neko dobro. Posle kiše uvek dolazi sunce,
a ja sam se u ovom trenutku, čak i kao ubica osećala dobro.
Nije mi bilo bitno što ću uskoro biti zatvorena, što možda ni
Marića više neće biti, ali sada je bio tu i ja sam pored njega
bila sigurna. Moja duša je bila slobodna, telo nije bilo važno.
Taj osećaj, kao i mnoge druge stvari želela sam da podelim s
njim, Bog ga je poslao da me štiti. Želela sam da ga nagradim,
pokloniću mu priču, zaslužio je.
Ćutala sam neko vreme. Gledali smo se, ali se činilo da se
ne vidimo. Osetila sam, Marić je želeo da čuje moju priču, ali se
u isto vreme i plašio, ne mene, nego onoga što će saznati. Gutala
sam knedlu za knedlom. Pokušavala sam da smirim svoje telo,
koje je drhtalo i svoju dušu, koja je želela da me napusti. Ovaj
čovek čvrstog, ali nežnog pogleda, zadobio je moje poverenje,
iako o njemu ništa nisam znala. Misli su se polako slagale, a ja
više nisam želela da ih čuvam samo za sebe.
Uvek je bilo najteže početi, uvek se pitate odakle, pa
naravno od početka. Početak je bio pre dve godine.
25
POZNANSTVO SA
DANILOM PETROVIĆEM
Dobila sam zadatak da napišem intervju sa Danilom
Petrovićem. Moje znanje o sportu bilo je nikakvo. Novine
za koje sam radila nisu bile sportske. Prvo sam se protivila
zadatku, koji mi se činio težak. To je za nekog s više iskustva,
ali urednica je želela priču koja će biti zanimljiva ženama.
Sportska karijera u toj priči bila bi sporedna, trebalo je ispričati
ono drugo. Drugo je bilo, koga voli ili ne voli, kad ustaje, kad
leže, koja mu je omiljena hrana i tako to. Pola grada je ludovalo
za njim.Smešno mi je kad se setim, kako sam pitala urednicu,
ko je Danilo Petrović. Vaterpolista, pa šta, zar nema važnijih
tema i ličnosti, o kojima bi trebalo pisati. Pokušala sam da se
izvučem, ali urednica je bila nemilosrdna, tražila je priču, koja
će da liči na indijsku hranu. Spomenula mi je čak i svoju ćerku
koja umire od želje da sazna sve o mladom Apolonu.
Cele te noći tražila sam po internetu ko je i gde se krije
trenutno najzlatniji dečko ekipe. Nisam inače bila neobaveštena,
ali sport je bio poslednja stvar koja bi privukla moju pažnju.
Moja najbolja drugarica je cičala preko telefona, kad je saznala
o kome ću pisati.
– Marta, pa ti nisi normalna, nisi čula za njega, pola riba u
gradu bi isekle vene , da su na tvom mestu. Povedi me sa sobom,
reci da sam ti sekretarica.
26
Ne znam zašto, ali ja sam i dalje bila ravnodušna.
Odgledala sam snimak utakmice, kada su osvojili zlatnu
medalju. Odlučujući gol postigao je Danilo Petrović.
Te noći popila sam sedam votki i litar kafe. Popušila sam
i tonu cigareta. Imala sam osećaj da će ovaj intervju promeniti
moj život. Mnogo toga, ali nikako nisam mislila da će ga baš
okrenuti naopačke. Najmanje sam očekivala da će mi život
postati pakao.
Dok sam pričala posmatrala sam Marića ispod oka. Bilo
mi je lakše, nego da ga gledam u oči. Svidelo mi se to što sam
videla. Marić me slušao sa stilom, čudno za nekog njegovog
zanimanja. Sve više sam bila sigurna u to kako ću u zatvoru
napisati knigu o policajcu iz snova. Možda će on postati model
po kome će se zapošljavati buduće generacije u policiji.
Moj intervju sa Petrovićem bio je zakazan za utorak u
šest popodne. Dobar početak, pošto sam mrzela započinjati
poslove ponedeljkom ujutru. Ponedeljak jeste početak nedelje,
za mnoge dobar znak za dobar posao, ali... Moj ritam je bio
drugačiji. Ipak sam tog ponedeljka bila prilično aktivna.
Prelistala sam još jednom stranice na internetu. Osećala sam se
kao đak koji nije siguran u svoje znanje. Sve što sam više čitala,
činilo se da o Danilu Petroviću znam manje, ili ništa. Loše sam
spavala, kao kad sam počinjala da radim. Kao početnik imala
sam noćne more. Sanjala sam kako sam zakasnila, pa hoću da
potrčim, ali noge, kao da su olovne. Probudila sam se u goloj
vodi. Bilo je oko devet sati. Nisam mogla da se setim, kad sam
poslednji put ustala tako rano, ako baš nisam morala. Glava mi
je bila teška, kao da sam celu noć pila loše vino. Mrzovoljno
sam odradila svoje vežbe, ali mi ni to nije pomoglo. Skuvala
sam sebi veliku šolju kafe. Dok se kafa hladila, pokušala sam
tušem da rešim svoje stanje. Tuš je kao i uvek bio rešenje za
27
sve. Pustila sam vodu da teče. Najtopliju moguću, telefon je
nemilosrdno zazvonio i prekinuo moj ritual. Naravno bila je
to moja majka, samo je ona znala da pogodi kada ne treba da
me zove. Uvek je zvala u ovo doba, da mi objasni, kako je jutro
najvažniji deo dana. Urednici sam uspela da objasnim da bolje
funkcionišem posle podneva, ali Mariji nikada.
Samo ti zovi, mislila sam, nećeš me poremetiti, taman sam
počela da se opuštam. Uspela sam, napetost je najzad nestala,
a i telefon više nije zvonio. Odlučila sam da se prepustim
sledećem užitku, kafi i cigarti. Više me nije bilo briga kako
će proteći intervju, trudiću se da se postavim iznad situacije.
Danilo Petrović nije bio ni prvi ni poslednji o kome ću pisati.
Sudeći po reakcijama onih koji su čitali moje intervjue, to sam
radila dobro.
Moja faza samokritičnosti, polako je ustupala mesto onoj
drugoj, u kojoj sam bila sigurna, kako sam najbolja.
Danilo je već bio na dogovorenom mestu, kada sam stigla.
Svidelo mi se što je tačan. Mrzela sam one koji kasne, mada
to nekad i nije bilo loše. Kasneći, teramo druge da posebno
obrate pažnju na nas. Samouvereno sam koračala. Znala sam
da mi mala siva haljina i baletanke stoje savršeno. Možda je reč
„savršeno”, bila malo prejaka, ali tako sam se osećala. Ljubičaste
čarape bile su kao krik, koji sam želela da oslobodim iz sebe.
Krik je trebao da glasi:
„Jao, što je zgodan”! Danilo Petrović bio je najzgodniji
muškarac kojeg sam do tada videla. Ne samo da nije bilo krika,
već sam ostala bez daha. Moje samopouzdanje je za trenutak
bilo ozbiljno poljuljano. Htela sam da se okrenem na peti i
nestanem. Pomislila sam da on sigurno ne bi ni primetio da
nisam došla, taj užitak nisam želela da mu pružim. Sreća je ipak
28
bila milostiva, Danilo mi je pokazao svoj sledeći adut. Osmeh
koji mi je tog trenutka uputio, defi nitivno mi je povratio
hrabrost, ali i ponovo prekinuo moje disanje. Ustajao je polako,
činilo se da tom ustajanju nema kraja. Mislila sam da stojim u
podnožju nekog planinskog masiva. Više nisam mogla da ga
obuhvatim pogledom. Bio je obučen elegantno i sportski u isto
vreme. Bela majica, sa zvezdom na grudima, farmerke, laneni
sako i starke, naravno crvene, sve zajedno, kombinacija mojih
snova. Pocrvenela sam, jer sam se uhvatila u grešnim mislima.
Pokušala sam da ga zamislim bez svega toga. Osetila sam čak
i miris njegove kože. Krenuo je prema meni, a ja sam stajala,
kao da mi je neko na noge stavio olovne cipele. U mislima sam
bila spremna na seks, sad, tu ispred svih znatiželjnih pogleda.
U stvarnosti sam bila potpuno mokra, toliko da sam se uplašila
kako će i on to primetiti.
– Slobodno priđite, nisam opasan, kunem se da Vam neću
ništa.
Duhovit, još i to, da me je bar toga poštedeo, mogla
bih komotno da odem, da me savest ne grize. Udahnula sam
duboko, povukla haljinu nadole i napravila nešto što je ličilo na
korak. Ono što sam želela da mu kažem, bilo je da ja baš želim
da mi nešto uradi i to nešto jako bezobrazno.
– Ne razumem zašto vi žene oblačite miniće, a onda ih
stalno vučete!?
– Pa nije ni obavezno da razumete, nadam se da me ne
čekate dugo?
29
– Ne, samo što sam stigao i naručio piće, šta mogu da
naručim za Vas?
– Produženi espreso bez mleka i čašu obične vode.
Podigao je ruku i dao znak konobaru. Drugom rukom
je izvadio cigarete iz džepa. Bila sam iznenađena da jedan
sportista puši, ali bilo mi je drago, nekako nisam volela da
budem u društvu nepušača. Polako sam se opuštala, činilo se
da nestaje napetost koja nas je okruživala.
– Želite li možda još nešto?
– Pa ne baš, ali recimo želim da mi se ne obraćate sa „Vi
„ nadam se da to ne smeta?
– Odgovara i meni, bolje se osećam, hajde ipak u to ime
da popijemo i nešto žešće od kafe.
– Priznajem da sam iznenađena, pušite, pijete, kako to
utiče na sport?
– Na sport ne znam, ali meni prija.
– Zaslužio si da popijem u to ime nešto, volim duhovite
ljude.
– A ja žene slabog karaktera.
– Pa, karakter i nije karakter, ako nije labilan, ja ću votku
sa puno leda i limuna.
– Pratiću te, votka je i moje omiljeno piće.
Razgovor je bivao sve opušteniji. Nisam znala da li je to
zbog treće votke koju je naručio ili zbog njega samog. Danilo je
bio čovek u čijem društvu posle pet minuta misliš da ga znaš sto
30
godina. Pričao je opušteno, zanimljivo. Nisam ni primetila kako
je prošlo vreme i da smo razgovarali više od dva sata. Počela sam
da razmišljam kako da sve uklopim što mi je ispričao, bilo je
materijala za roman, a ne članak od dve tri strane. Moraću ipak
da se odlučim šta ću zadržati za sebe, a šta podeliti s radoznalim
beogradskim damama.
Kako je razgovor započeo opušteno, tako je i završio.
Danilo je samo rekao, sad je dosta, rekao sam sve, i više nego je
trebalo. Sad ti to lepo upakuj i eto ti članak. Kao što je sve bilo
spontano, tako me je spontano pozvao da veče nastavimo na
nekom drugom mestu.
– Da želim.
– Šta želiš?
– Ne pravi se lud, želim s tobom provesti veče, na bilo
kom mestu.
Ispod oka sam pratila njegovu reakciju. Bilo je sasvim
dovoljno ono...
NASTAVLJA SE...
:)
ОдговориИзбриши