NOVEMBAR 98

                                                          Fotografija Bojana Boka Durman

što sam videla. Na licu mu se videlo zadovoljstvo,
zbog situacije u kojoj smo se oboje nesvesno našli. Dok smo
išli prema izlazu osećala sam poglede i na sebi i na njemu. Svi
su se pravili da su okupirani svojim poslovima, a isto tako su
svi gledali u nas, kao da smo sišli s druge planete. Uvek sam
se pitala šta to slavni imaju na sebi da toliko privlače pažnju.
Danilo je bio zgodan, pa je i to mogao biti razlog, ali isto su
tako i oni manje zgodni privlačili pažnju. Valjda su ljudi želeli
da se uvuku u njihove živote, jer su im se zbog slave činili
zanimljivim. Mnogi od poznatih su privatno čak živeli veoma
povučeno, ali i taj njihv miran život je bio privlačan onima koji
nisu imali čime da se zanimaju u svom sopstvenom.. Nesvesno
sam ga uhvatila pod ruku, možda sam i ja želela da izazovem
31
zavist kod posmatrača. Nije se bunio, izgledao je kao da to
smatra krajnje normalnim.
– Danilo, moraćemo sutra opet da se vidimo.
– Pa nismo se još ni rastali, a ti već razmišljaš o sutrašnjem
viđenju, znao sam da sam ti se dopao, ali toliko!?
– Ne rugaj mi se i ne budi toliko siguran u sebe.
– Nego u koga da budem siguran, u tebe, pa tek smo se
upoznali.
– Danilo, ozbiljno. Moram ovaj tekst da sredim. To ću
uraditi noćas, a onda sutra moram napraviti par fotki, goli tekst,
bez fotki ne pali. Žene Beograda mi to nikad ne bi oprostile.
Izaberi gde ćeš se slikati, u stanu ili negde u prirodi?
– Možda ne bi bilo loše da me slikaš u svom stanu, sviđa
mi se ta ideja, možemo i sada ako želiš.
– Ne želim, a još manje želim da mi se ti rugaš, defi nitivno,
dolazim sutra oko dvojke kod tebe, do tada razmisli gde ćemo
slikati tvoje čarobno telo.
– O, sviđa ti se moje telo, pa nisi ni ti loša, u koju teretanu
ideš, mogli bi zajedno.
– Ne posećujem teretane, komotna sam, vežbam kod
kuće.
– To je za svaku pohvalu, malo ljudi ima volje za to.
– Volim kad sam posebna, makar i u običnim stvarima,
dakle dogovorili smo se, više nećemo o poslu.
– Uvek tako voliš da namećeš ljudima šta će da rade, znaš
šta je najtužnije od svega, kod tebe mi to ne smeta.
– Hvala što i ti misliš da sam posebna. Imam predlog,
kupićemo neku pljesku na kiosku pa idemo na Kališ.
32
– Počinjem da te se plašim, ja sam isto to poželeo, plašio
sam se da ćeš predložiti neki ekskluzivni restoran u Silikonskoj
dolini.
– To me ne privlači, osim toga ne želim da te delim sa
ostalima, zar ne vidiš kako svi bulje u tebe, još mi samo nedostaje
Silikonska dolina.
– Večeras si se izvukla, ali sutra ćeš morati da dođeš među
barakude, ako želiš fotke u mom stanu.
– Da, mogla sam i misliti, da ćeš poželeti tako nešto,
samo sam čekala trenutak, kad ćeš pokazati kako ne možeš bez
glamura.
– Nije to nikakav glamur, jednostavno tamo stanujem,
zadovoljna?
– Da, to je već nešto drugo, viša sila, idemo li onda na te
pljeskavice?
Dok mi je pridržavao izlazna vrata, pogled mi se zaustavio
na prelepoj plavuši, koja je išla prema nama. Nešto mi je govorilo
da ova lepotica nije slučajno tu i da je čekala da se pojavimo.
Na licu je imala izraz olakšanja, što smo se konačno pojavili.
Ne znam zašto, ali imala sam želju da se okrenem i vratim,
u stvari da pobegnem. Nisam uradila ništa od toga, stala sam
kao ukopana i čekala šta će se desiti. Bilo mi je kad razmislim
normalno da on ima obožavateljke, ali nije mi bilo normalno,
da te obožavateljke remete ovo lepo veče, koje sam želela da
provedem sa njim, neposlovno. Podigla sam pogled i shvatila da
od ove večeri neće ostati ništa čega bih želela da se sećam. Lice
mu je bilo kameno, bez boje, kao da je ostao bez krvi. Pokušao
je da se oslobodi moje ruke, ali ja sam ga nesvesno stisnula.
Gledala sam čas njega, čas devojku. Ništa na njoj nije bilo ispod
33
stotinjak evra. Sama sebi sam izgledala kao maturantkinja, koja
je upravo pobegla iz škole da se nađe sa dečkom, za kojeg njeni
roditelji ne žela da znaju, zato što je ženskaroš i povrediće
njihovu devojčicu. Prezrivi pogled koji mi je plavuša uputila
potvrdio je moje razmišljanje.
– Šta je šmekeru, počeo si da skupljaš klinke ispred škole,
gde si našao ovu jadnicu, koliko se sećam imali smo dogovor,
znaš da je u „Dorjanu” ona žurka koju pravi moj agent.
– Nisam ja ništa zaboravio, jednostavno imam preča posla,
a gospođica nije nikakava klinka, da vas upoznam, Marta Ilić,
novinarka, imala je intervju sa mnom. Molim te da se skloniš i
dozvoliš da prođemo.
– Danilo, ti zaista nekad nisi sav svoj. Kakva novinarka,
kakav intervju, misliš da sam glupa!?
– Ne dušo, ti si samo plavuša.
Nije mi se dopalo kako razgovara sa njom. Rekao je da će
nas upoznati, a predstavio je samo mene.
Nisam volela kad neko ponižava žene, bez obzira kakve
bile, ali kod njega mi nije to toliko smetalo. Radio je to sa stilom.
Devojka očito nije mislila da joj se obratio sa stilom, o svom
stilu i ugledu je još manje razmišljala. Bilo joj je bitno da privuče
njegovu pažnju i da mene sroza. Prišla mi je s podrugljivim
osmehom, isto tako me je odmerila. Tipično za svoju sortu,
zabacila je raskošnu kosu punu lokni, koje su skakutale po
njenom izvajanom vratu i ramenima i s izrazom gađenja na licu
uputila mi pogled koji me je ubio još juče. Stajala sam poput
hipnotisane žabe. Nikada do tada nisam se tako osetila. Najgore
34
je bilo to što sam ostala bez teksta, kao da mi je neko uštopao
usta najsitnijim štepom. Važila sam za snalažljivu i pričljivu,
sada je u mom telu bio neko drugi, neko koga ne poznajem.
Činilo mi se da i Danilo očekuje kako ću se braniti, kako ću reći
nešto pametno za oboje, ali uzalud se nadao. Sve što sam uspela
da uradim, bila je ruka koju sam joj pružila, kao da sam samo
nju mogla da pomerim.
– Ja sam...
– Čula sam ko si ti, nisi toliko zanimljiva da te moram dva
puta upoznavati, ja sam Mila Komnenović, Danilova verenica.
– Mislila sam da imaš neko originalnije zanimanje. Drago
mi je Danilova verenice, evo prepuštam ti ga, ionako smo za
danas gotovi.
Bila sam ponovo ona stara, a videla sam da se i Danilu
vratilo samopouzdanje. Moje reči su mu dale snagu, smešio se
krajičkom usana, zadovoljno. Tako se i moj otac smešio kad
je dolazio na roditeljske sastanke i kad su mu govorili kako je
njegova devojčica najbolja. Njemu je to puno značilo, Marija je
i na takve stvari ostajala ravnodušna. Smatrala je da je normalno
da u školi budem najbolja zato što sam njena ćerka. Zato što
imam pedigre. Reči pohvale naravno bile su izlišne, otac ih je
imao za oboje. Pomislila sam kako mi nije bilo mučno pričati
o Danilu, ali pri pomisli na Mariju imala sam osećaj da ću
povratiti. Trgnula sam se. Ponovo su mi pred očima bili Danilo
i Mila. Izraz na njenom licu neću zaboraviti, dok sam živa.
Izgledala je kao cvet maka, u narodu poznat kao bulka.
Više mi čak nije bila ni tako lepa. Tačno se videlo da je lepa
35
zbog šminke, vrlo vešto stavljene, ali da je u trenutku neko
prolio vodom, pretvorila bi se u bundevu. Bila sam začuđujuće
mirna, ali i dalje sam bila tu, nisam otišla, kao što sam obećala.
Osećala sam da me Danilo treba i nova snaga je obuzela moje
telo.
Mila međutim nije zaboravila na moje obećanje da ću
otići. Glasom poput noža mi je to i dala do znanja. Međutim
ja kao da je nisam više ni čula, a ni videla. Ponovo sam uhvatila
Danila ispod ruke i kao da se to mene ne tiče povukla ga napred.
Verenica se nije predavala, stala je ispred nas, čudi me kako
nije primetila da je se više ne plašim, te da mi je sasvim svejedno
šta će se desiti.
– Draga, ja sam novinarka, ako si dobro skapirala, mogu te
već sutra ocrniti na naslovnoj strani, nadam se da to ne želiš?
– Bilo kakvo pojavljivanje u novinama bi mi značilo, znaš
ja sam manekenka, to bi bilo intersantno, već vidim naslov
„MANEKENKA SE BORI ZA SVOG VERENIKA”.
– Ne bih se ja baš veselila, moji naslovi nisu tako
prozaični, mislim da će naslov glasiti originalnije „POZNATI
VATERPOLISTA U KANDŽAMA NESREĆNE
OBOŽAVATELJKE”
– To neće objaviti ni jedne novine.
– Varaš se, moja urednica jedva čeka, mislim da ćeš na
žurku otići sama, mi smo krenuli na pljeskavicu, ako je to u
tvom stilu možeš sa nama, ja volim sa puno luka, a ti?
Postigla sam sve što se postići dalo, Danilo je večeras
defi nitivno bio oslobođen. Mila je bila vidno besna, ali se ipak
36
pomakla i dozvolila nam da odemo. Mislim da je jedva dočekao
da zamaknemo za ćošak da bi počeo svoj komentar, praćen
podrugljivim smehom. Ne znam kako mi ni taj osmeh ptice
rugalice nije smetao, čak sam nalazila i opravdanje. Bilo šta da
mi je rekao te večeri, a i svih ostalih odgovaralo mi je. Upoznavši
Danila Petrovića, kao da sam izgubila deo ili čak i celu sebe.
Članak je bio pun pogodak, naše novine su tih dana
kupovane kao žvake i cigarete. Urednica je bila prezadovoljna,
a ja sam bila na sedmom nebu, ne zbog članka koji su napaljene
beograđanke gutale, nego zbog toga što je Danilo postao deo
mog života, a ja njegovog. Mila nam doduše nije davala mira.
Zvala je svakodnevno, čak je i noću, kada bi se napila u nekom
fensi kafi ću znala da cvili i moli ga da joj se vrati. Znala sam
kad je pričao s njom, ne samo po onome što bih čula nego i po
izrazu njegovog lica. Svaki put bih se sklonila, nisam želela da se
oseća neprijatno. Doduše svako bi se tako osećo, da je imao na
vratu Milu Komnenović. Njena zloća je bila tolika, da je davala
intervjue za neke tabloidne časopise, u kojima je iznosila njihov
prljavi veš. Meni čak ni to nije moglo promeniti sliku o njemu.
Osećala sam kao i svaka žena, da u tim njenim pričama ima
istine, ali bila sam i gluva i slepa. Sve sam pripisivala ljubomori
i histeriji jedne razmažene samozvane manekenke i verenice.
Toliko sam vremena provodila sa Danilom da prosto nisam
ni bila svesna da sam se jednog dana našla s koferima ispred
njegovih vrata. Oduševljenje zbog te moje odluke pokazao je
time što mi je te večeri poklonio najveći dijamant, ili mi se tako
činio. Svaka devojka bi na mom mestu izašla na sred Terazija i
mahala rukom, na kojoj se blistao kamen. Svaka, ali ne i ja. Bila
sam srećna, ali sam isto tako i prokomentarisala kako smo s tim
kamenom mogli nahraniti mnogo gladne dece. Smejao se na te
37
moje komentare, grlio me, govorio da sam ja Božji dar, da sam
poslata s neba da od njega napravim čoveka. Naravno, mislilila
sam da preteruje.
Danilo je ostao siroče sa svojih devet godina. Odgajila ga
je tetka, majčina sestra. Roditelji su mu poginuli u saobraćajnoj
nesreći. Tetka nije imala svoje dece, nije se ni udavala, Danilo
joj je bio sve.
Kad god bi pričao o njoj, oči su mu bile pune suza, više
nego kada bi pominjao roditelje, kojih se slabo sećao. Tetka mu
je poklonila svu ljubav sveta, ali ga je i ona napustila kada mu
je bilo dvadeset. Već se znalo za njega, kao za vrhunskog igrača.
Njegov tim igrao je odlučujuću utakmicu, borio se za prvo mesto
na tabeli. Danilo je naravno postigao odlučujući pogodak, ali
tetkino srce nije izdržalo. Sve se skupilo toj napaćenoj duši,
kao što mu je pružila ljubav, tako mu je dala i tugu. Dugo nije
mogao da preboli njenu smrt. Povukao se čak i iz vaterpola,
celu jednu sezonu nije ni igrao ni trenirao. Nije mogao čak da
nastavi život u tetkinom stanu, iznajmio je sebi mali stančić iz
kojeg je retko izlazio. Samim čudom nije počeo da pije, kako
to biva u sličnim situacijama. Jedina osoba s kojom je bio u
kontaktu i kojoj je dopustio da mu se približi bila je njegova
drugarica iz škole Tamara. Sa Tamarom je provodio sate. Nekad
je molio da ostane kod njega čitavu noć, da ga samo drži za
ruku. Udovoljavala je svim njegovim željama, jer se plašila da
nešto ne uradi, da ne digne ruku na sebe. Jednoga dana Tamara
je saopštila Danilu da se udaje. Znao je on za njenu i Markovu
vezu, ali se nije nadao da će ona odlučiti tako brzo da se uda i
ode čak u Australiju. Noć pre nego je trebala da otputuje proveli
su svi troje zajedno. Tamara mu je ponudila da krene sa njma,
ali odbio je. Zauzvrat morao je da im obeća da će se prizvati
pameti i vratiti normalnom životu i vaterpolu.
38
Tamara i Marko otputovali su sledećeg dana, a Danilo
je otišao na trening. Posle treninga skupio je svu snagu koju je
imao i vratio se u tetkin stan. Ulica Strahinjća Bana, ponovo je
postala njegov dom. Trebalo mu je nešto više od mesec dana da
se navikne i skoro godina, da povrati kondiciju i postane opet
vrhunski igrač.
Često mi je pričao tu priču, uvek sa novim detaljima.
Imala sam utisak da poput pauka plete od svojih sećanja
najfi niju čipku, koja će postati njegov miraz. Obično devojke
imaju miraz. Moj je bio nikakav, moja priča je mogla da stane u
dve rečenice. Moj život je imao smisla dok je tata bio živ. Posle
njegove smrti, ništa više nije bilo važno. Marija se stalno trudila
da mi dokaže kako život ide dalje, ali što se ona više trudila, ja
sam više shvatala da je moj život stao kad i očevo srce.
Nisam imala babu i dedu, ali sam imala i ja tetku. Bila je
to najstarija očeva sestra Angelina. Tetka Anđa se udala kada
se moj otac rodio.
Kada bih kao mala plakala zato što druga deca imaju babe
i dede, tata bi me tešio. Milovao me je tada po kosi i govorio,
kako ja imam tetka Anđu, kako je to puno interesantnije. Svi
imaju babe i dede a ja sam imala tetka Anđu i bila beskrajno
ponosna, što se po tome razlikujem od druge dece. Tetka Anđa
je u mom životu bila jako važna. Kada je otac umro, bila mi je
sve na svetu. Posle Danilove priče o tetki, koja ga je očuvala,
shvatila sam da smo i u tome imali dodirnu tačku, bili smo
zaista jedna duša u dva tela.
Moja majka Marija Ilić naravno nikad se nije pomirila
sa činjenicom, da njena jedina ćerka sve tuge i radosti deli s
njenom zaovom, a ne s njom. Prigovarala je svakodnevno zbog
toga, ali ja nisam obraćala pažnju. Kada sam diplomirala, prvo
39
sam tu vest podelila sa tetka Anđom. Mislim da mi Marija to
nikad nije oprostila, ali to je bio njen problem.
Vezu sa Danilom pokušala sam da sakrijem od Marije.
Tetka Anđa u to vreme više nije bila živa. Nedostajala mi je
naravno. Želela sam da se pojavi odnekud i da mi kaže, kako je
ponosna na mene i moj izbor. Želela sam da joj pokažem prsten,
koji mi je značio samo zato što mi ga je Danilo poklonio. Umesto
toga i njenog osmeha, koji bi govorio, da samo budem srećna,
da je to samo običan kamen, ja sam se susrela sa Marijinim
zavidnim pogledom. Njen pogled je govorio da bi taj prsten
puno bolje stajao njoj, jer ona zna da ceni vrednosti.
– Ti i familija tvog oca ste operisani od vrednosti, ni njemu
dijamanti ništa nisu značili. Zato mi ih nije nikad ni poklonio.
Da nisam od majke nasledila ovaj mali prsten sa dijamantom,
nikad ne bih znala za to zadovoljstvo, moraš da me upoznaš sa
tim dečkom, kakav stil, već me je očarao.
– Ne želim.
– Šta ne želiš, ne želiš vlastitu majku upoznati s budućim
mužem. Ti zbilja nisi normalna.
– Možda i nisam, uostalom, ko ti je rekao da mi je on
budući muž?
– Dijamanti se ne poklanjaju tek onako, da te ne želi
oženiti, ne bi ti poklonio takav prsten. Devojko osvesti se, bar
jednom nemoj biti Ilićka.
– Ja sam ponosna na svoje poreklo, tebi ako smeta, ne
mogu ti pomoći, molim te da se ostavimo te teme.
– S tobom nikad nisam ni imala teme.
40
– Zaista mi je žao zbog toga, ali takva sam, kakva sam,
ako ti ne odgovara, posvoji neku ćerku, koju ćeš oblikovati
po tvome.
Naši bi razgovori uvek započinjali i završavali mučno.
Nekada sam bila tužna zbog toga. Želela sam da imam majku
kao i sve druge devojčice i devojke. Nisam želela prijateljicu,
već mamu. Marija je uvek želela to, da mi bude prijateljica,
ali zato mama nikad. Dobitak menstruacije. Susretanje s
krvavom mrljom na gaćicama za svaku devojčicu je sigurno bio
traumatičan čin, za mene posebno. Najpre sam danima skrivala
svoj zakrvavljeni veš da ga majka ne nađe, a onda se desilo, baš
ono čega sam se plašila. Moja majka sa pedigreom, iz veoma
obrazovane porodice, nije svojoj četrnaestogodišnjoj uplašenoj
ćerci znala da objasni šta se dešava s njenim telom. Prezrivo
mi je mahala gaćicama ispred nosa i govorila, kako sam usrala
motku. Taj trenutak neću nikada da zaboravim, čak me je otac
utešio. Odveo me je na sladoled i kod tetka Anđe. Ona mi je
pažljivo biranim rečima objasnila da sam postala žena i poželela
mi dobrodošlicu u svet dama. Poklonila mi je svoj lančić sa
malim medaljonom, njena i tatina slika su unutra.
Nesvesno sam se uhvatila za lančić oko vrata. Želela
sam da budem sigurna da je još uvek tu, da ga slučajno nisam
izgubila, jer to ne bih podnela. Bilo bi to kao da sam izgubila
sebe.
Često mi je Danilo govorio kako nisam više mala da bih
nosila takav lančić. Želeo je da mi pokloni neki skupoceniji,
koji bi se više slagao sa prstenom. Svaka pomisao da bih tetka
Anđin lančić zamenila s nekim drugim budila je u meni gnev.
Nisam čak ni njemu mogla da dozvolim da mi ga oduzme.

NASTAVLJA   SE...