PERSONIFIKACIJA PRAVOG DŽEMA

                                                  Fotografija Nojana Boka Durman


na tatin grob. To je izvodljivo, tužno jeste, ali izvodljivo.
Odnećemo cveće, zapalićemo sveću, a ja ću sve vreme osećati
mučninu, dok budem odgovarala na milion pitanja malog
nedužnog bića o tome; kakav je bio tata. Odjednom više nisam
mogla da se zaustavim. Plakala sam punim glasom, čini mi se
da ništa više nisam želela da znam, mislim da bi bilo najbolje
da sada nestanem i da mi se izgubi svaki trag. Moja priča, koju
sam upravo proživljavala bila bi zanimljiva za sve koji je slušaju
ili čitaju, ali meni nije bila ni malo zanimljiva. Moja urednica bi
dala sve na svetu za ekskluzivno pravo na nju. Kada bih napisala
knjigu, postala bi bestseler preko noći. Televizije bi se utrkivale
koja će ponuditi više novca za ekranizaciju, samo ja nisam delila
njihovo mišljenje, želela sam da zaboravim sve
Marić je ponovo bio na mojoj strani. Kad sve završi, ako je
to moguće, ne znam čime i kako da se odužim ovom policajcu.
Sve što se obično davalo u takvim situacijama, za mene je bilo
prozaično, ja sam uporno želela da mu dam sebe.
Prestala sam da plačem u njegovom zagrljaju. Bila sam
jača nego ikad. Blago sam ga odgurnula od sebe. Strepela sam.
Plašila sam se da će prekinuti moju igru, ali nije uradio ništa
slično. Stajao je tu na sredini ove najružnije sobe na svetu. Slušali
smo dobovanje kiše i uživali u onome što je bilo neminovno.
Polako sam otkopčavala jedno po jedno dugme na svojoj
izgužvanoj bluzi. Tako nešto nikada ranije nisam bila u stanju
da uradim. Kad bolje razmislim u seksu sam bila prilično
dosadna, bila sam mnogo jača u maštanju i na rečima. Moja
mašta je sada pretila da postane moja stvarnost. Pustila sam
na slobodu onu stidljivu devojčicu, koja je ljubav vodila samo
uz muziku, na udobnim mestima, a posle toga se brže bolje
oblačila, pod izgovorom da joj je hladno. Sada me nije bilo briga
što ću se tucati sa višim policijskim inspektorom, u kancelariji
101
na drvenom podu, dok kiša muzicira najlepši jazz. Nije mi bilo
hladno, grejala sam se na njegovim očima, koje su me toplo
gledale. Nije u njima bilo ničeg erotskog, ali znala sam da će
to biti najbolji seks u mom životu. Možda će biti poslednji, ali
svakako nezaboravan. Jedino što me je tešilo u tom trenutku,
bilo je to, što je njegova smena završila, bar ga zbog toga neće
teretiti, ako saznaju šta se desilo.
Počeo je i on da otkopčava dugmad na svojoj košulji,
ovoga puta idemo do kraja, bila sam najsrećnija osoba tog
trenutka i ništa nije smelo da ga prekine. Makar gorela stanica,
makar doveli čopor ubica, mi smo morali da završimo ono što
smo počeli
Ovoga puta njegovo telo je bilo čudno toplo, takvu toplinu
možda osećaju samo bebe dok bezbrižno plivaju po našoj utrobi
i pripremaju se za manje bezbrižan život. Prišao mi je polako,
mekano, nežno. Svaki pokret je govorio da mu je stalo i da ga
nije briga u isto vreme. Nije ga bilo briga za ono „posle”, o tome
ćemo oboje razmišljati kada dođe trenutak. Samo na kratko
sam mislila na to šta ćemo posle reći jedno drugom, ja sam
znala da ću mu reći kako ga volim. Bila sam sigurna da će mi
on odgovoriti, kako je za to rano i kako ne treba davati takve
izjave prebrzo.
Mogao mi je reći bilo šta, ali ja sam u ovom času zaneseno
raširila svoje noge i pustila ga da prodre u mene. Nije mi
dozvolio da bilo šta uradim. Samo sam uzdahnula kada sam
ga osetila i bilo mi je krivo, zašto me nije pustio da ga uhvatim
za kurac, da ga sama stavim tamo gde želim. Kao da je ipak
čitao moje misli, podigao se i izašao iz mene. Klečao je tu iznad
mene, njegovo zanosno telo je podrhtavalo. Uzeo je moje ruke
i stavio na svoj nabrekli kurac, ipak je želeo da ga ja stavim, da
ga vratim unutra, gde je i pripadao. Poželela sam da nikada ovo
102
ne prestane. Ruke su mi se tresle dok sam ga uzimala. Plašila
sam se da ću ga u zanosu povrediti, ali on je šapatom izgovarao
čarobne reči.
– Marta, nemoj se plašiti, ako želiš ugrizi ga, stisni ga,
uradi šta god poželiš, ako za pet minuta i umrem, neka umrem
u tebi, dušo stegni ga molim te, evo tu sam, sad ću odleteti
zajedno sa tobom. Vasiona je naša, baš nas briga za ostatak
jebenog sveta.
Želela sam da mu nešto kažem, ali to nije bilo potrebno,
reči bi bile suvišne. Sledila je prava erupcija. Naši vulkani su
izbacili najvreliju lavu. Takvu toplinu nisam osetila ni kada sam
sedela pored vatre. Bila sam iscrpljena i srećna. Mokra, znojava
i topla. Nastavio je da me ljubi, a ja sam želela samo jedno da
ponovi ovo što nam se upravo desilo. Bio je i dalje u meni, a ja
sam nesvesno spustila ruke na njegovu čvrstu guzu. Time sam
želela da mu bez reči objasnim kako ne želim da izađe i ode.
Nisam znala koliko smo dugo tako ležali bez reči, ali sam zato
osetila kako se ponovo budi, kako pulsira u meni i kako ponovo
postaje čvrst i spreman da me usreći. Čudno mi je bilo, ali sada
u tom intermecu nisam mogla da upotrebljavam „proste” reči,
nije mi išlo. Mislila sam čak da ću umreti od sramote što sam se
sećala svega što sam par minuta pre govorila i kakvim sam sve
imenima nazivala naše organe. Ono što mi je šapnuo, učinilo je
da se osećam bolje. Rekao je da se ne stidim, kako mu je strašno
prijalo da čuje baš te reči iz mojih usta. Molio me je da nikad
ne prestanem sa „prostotama”, da ga to pali, a siguran je da pali
i mene, zato je ovo tucanje bilo nešto najlepše, za njega.
Naš zanos prekinulo je kucanje na vratima. Pretrnula
sam. Neko je grubo prekinuo sve lepo što smo proživljavali,
zaboravivši gde smo i zašto smo tu.
103
Prekrio mi je usta rukom, ali nije prestajao sa divnim
pokretima svog još divnijeg tela da prodire u moju vaginu.
Kucanje je prešlo u lupanje, a onda se sve utišalo, samo je
njegov tihi uzdah govorio da smo još uvek živi i stvarni. Čuli
smo korake kako se udaljavaju i odahnuli. Sve što sam želela,
bila je tegla džema od kajsija zamislila sam ga kako me maže
slatkom masom.
– Marta, nemoj pogrešno da me razumeš, nisam jedan od
onih...
– Ne može, od sada će biti kako ja kažem.
Trgnula sam se. Nikada mi neće biti jasno, zašto muškarci
posle seksa odjednom polažu pravo na ženu. Pre dva dana
bih bila besna na svakoga ko uradi nešto tako. Sada sam bila
pokorna. Poput kučenceta koje je uhvaćeno u krađi sagnula sam
pogled i poljubila njegove usne. Možda sam tako želela da ih
zatvorim da ne kaže još nešto, ili sam ipak želelela da mu dam
do znanja da me je pokorio i da sam njegova dušom i telom.
– Molim te da budeš dobra devojčica i da me saslušaš.
Uradili smo šta smo uradili, ne kajem se, srećan sam, ali mi
imamo ozbiljnu situaciju. Malena moramo se time pozabaviti,
budi dobra pa se obuci, jer nisam siguran da ću se uzdržati.
Osmehnula sam se. Dopalo mi se i ono što je rekao i
način na koji je sve rekao. Poslušno sam pokupila odeću s poda
i obukla se. Znala sam da me posmatra i taj osećaj je činio da
se osećam sigurnom. Potpuno smireno sam zapalila cigaretu i
srknula veliki gutljaj već odavno hladne kafe. Baš takvu sam
volela.
104
Seo je za sto. Pre toga je otključao vrata. Time mi je jasno
dao do znanja da je sa seksom u policijskoj stanici gotovo, bar
za danas. Ponovo smo bili na svojim mestima, ja u stvari nisam,
Sela sam na stolicu preko puta, bilo bi zaista glupo ako neko uđe,
a mogao bi, da me nađe kako sedim šćućurena na podu. Nisam
želela na taj način da privlačim pažnju. Po izrazu njegovog lica
shvatila sam da mu je drago zbog te moje odluke. Ponovo je
u ruci držao spasonosni papir, a ja sam se ponovo pitala kako
je to sve bilo moguće. Ono što mi je tog trenutka prolazilo
kroz glavu, i nije bilo neko logično objašnjenje, ali se nametalo.
Moja majka je celog života prema svima, ne samo prema meni
bila sebična, zašto bi sada uradila tako nešto. Kako god sam
postavljala problem, nisam nalazila odgovarajući odgovor na
pitanje. Zbog čega bi sada bila velikodušna i preuzela krivicu,
da bi mene zaštitila. Odgovor je bio samo jedan. Valjda zato
što mame to stalno rade, štite svoju decu. Sada sam tek počela
da shvatam onu frazu; nikad nije kasno da se uradi prava stvar.
To je značilo samo jedno, da to i nije bila baš samo fraza, evo
sada bi recimo mogla postati stvarnost. Možda se gospođa
Ilić pogađala sa sudbinom. Možda je za uzvrat u zamenu za
slobodu dobijala to, da će sve novine pisati o njoj. Nije se
proslavila kao mama, pa ni kao muzičarka, ali zato će se proslaviti
kao ubica zeta, s kojim se tucala iza ćerkinih leđa. Odjednom
mi je postalo mučno. Možda je moja situacija ipak bila bezizlazna.
Morala bih da izaberem, da li da svet sazna ovu sramotu ili da
budem slobodna, a moja majka da pokupi kajmak i odgovara za
zločin koji nije počinila. Bila sam defi nitivno sigurna u to da je
samo htela da preuzme moj zločin. Zbrka u glavi mi je bivala
sve veća, kako je onda moguće da su forenzičari otkrili da je
vreme smrti drugo a ne ono koje sam ja navela, pa oni ne mogu
da pogreše.
105
– Marta, pališ cigaru na cigaru, to nije dobro za bebu,
zar nisam postigao da budeš mirnija i opuštenija?
– Postigao si itekako, ali opet neke stvari mi nisu jasne i
nemaju veze sa tobom.
– Reci dušo sve ću ti objasniti, šta te muči, ako misliš da
nisi dovoljno zavodljiva varaš se.
– Mariću, ne šegači se sa mnom, ovo su ozbiljne stvari i
nemaju veze sa seksom.
– Statistika pokazuje da devedeset devet posto veza
propada zato što jedan od partnera seks ne doživljava ozbiljno.
Želim ti reći još nešto, mislim da je glupo da me i dalje oslovljavaš
prezimenom. Dobro ti stoji kad se ljutiš, izgledaš tako se..., ne
izgledaš jebozovno.
– Ti zaista nisi normalan, u šta sam se ja to upustila.
Neka ti bude, neka izgledam kako god, ali objasni mi pobogu,
poludeću od svega. Kako ti je ime?
– Konačno da si pitala nešto normalno. Zovem se, kako ti
želiš, možeš me zvati kako želiš.
– Mariću molim te ozbiljna sam. Molim te sve da si mi
objasnio, jer ću se inače ponovo skinuti i onda si gotov.

107
ŠTA SE ZAPRAVO DESILO
Rekao je da se zove Ivan. Odlučila sam da ću ga ja zvati
Vanja. Ivan je bilo suviše obično, a on nikako nije spadao u taj
soj. Bio je u svemu poseban i ja sam svaki put osećala žmarce i
sreću što sam srela nekog takvog.
Činilo se da mu nadimak Vanja sasvim odgovara, jer
njegova majka se zvala Valentina, a zvali su je Vanja. MV setila
sam se inicijala i nekako bila ponosna na sebe što sam nehotice
odabral taj nadimak. Ipak smo mi bili jedno drugom sudbina,
loša ili dobra, ali sudbina, od koje nismo mogli pobeći. Nisam
ni želela da bežim, a činilo se ni on.
Konačno, kad smo sve znali jedno o drugom, što smo za
početak trebali, Vanja je krenuo da mi objašnjava izjavu koju je
moja majka dala u prisustvu svog advokata. Dušan Kastratović
bio je jedan od najboljih beogradskih advokata i na neki način
porodični. Rešavao je sve što je bilo vezano za pravne poslove
moje porodice.
Na papiru koji sam konačno uzela i pročitala pisalo je
detaljno sve ono što mi je objasnio i što me je mučilo. Posle
više sati prepričavanja i stavljanja stvari na svoje mesto, oboje
smo došli do zaključka da majka želi preuzeti krivicu na sebe.
Tvrdila je kako je Danilo već duže vreme ucenjivao kako će mi
ispričati za njihovu vezu. Svaki dan je gušio, baš tako je rekla u
izjavi, kako je voli i kako ne može bez nje, ja sam mu se smučila.
108
Bilo mi je muka od tog saznanja, ali nekako mi to više nije bilo
važno. Zanimalo me je šta se dalje desilo. Tog dana joj je opet
rekao da više ne može zamisliti nijedan dan bez nje. Pokušala
je da ga ubedi kako su to same gluposti i kako je njihov odnos
samo seks, a budućnost će imati jedino sa mnom. Verovala sam
jedino to kako njemu to nije ništa značilo, što ona govori i kako
je bio odlučan u svojoj odluci da ja saznam za sve. Rekla je da
joj se sve smučilo i da joj je dosadio taj napaljeni balavac. Želela
je svoj život nazad, ali bez Danila. Setila sam se trenutka kad je
odlazila i kako mu je rekla da se ne nada ničemu, ali se ne sećam
da se vratila. Ona je tvrdila da se ipak vratila i da je zatekla
stravičan prizor. Toga zbilja nisam mogla da se setim. Majka je
tvrdila da me je videla kako unezvereno stojim s nožem u ruci
i spremam se da ubodem Danila, koji je već zaspao. Shvatila
je da mora brzo reagovati i da je najbolje da mi uzme nož i da
sama uradi ono što sam ja htela. Tvrdila je kako sam ja bila u
potpunom šoku, kako je čak nisam ni prepoznala ili je nisam
videla. To joj je olakšalo da završi posao. Uzela je nož iz moje
ruke i ubila seronju, tako je nazvala Danila i to je bila istina,
bar sam u nju bila sigurna. Pozvala se čak i na svoje znanje iz
medicine. Znala je gde tačno da ubode i da završi. Onda se kaže
okrenula i otišla. Bio je to naravno novi šok za mene. Nisam
mogla da verujem, čak i da je sve to bila istina, ona je ubila i
ostavila me da budem tu potpuno sama. Međutim to i nije bilo
nemoguće, potpuno je ličilo na moju majku Mariju.
Ponovo je nastala tišina. Činilo mi se da ni Vanja nema
šta da mi kaže, čak mi se činilo da izbegava da me pogleda.
Bilo mi je jasno, ni on sam nije verovao u priču moje majke.
Odlučila sam da prva prekinem tišinu, neko je morao.
– Vanja, budimo iskreni, ne veruješ u majčinu izjavu?
109
– Možda ja i ne verujem, ali ja tu nisam toliko bitan.
– Kako nisi, pa ti vodiš slučaj, ja sam ti ispričala priču i
to je istina.
– To ti kažeš, ali forenzičari ne misle tako, oni su potvrdili
da je istina ono što je tvoja majka izjavila.
– Želiš mi reći da ih je kupila, kad je ona u pitanju sve
je moguće, uostalom ima vrsnog advokata, taj nije izgubio ni
jedan slučaj.
– Marta, mi možemo da mislimo ili ne mislimo, ali to ne
znači ništa, sud barata s činjenicama.
– Činjenica je da sam ja prisustvovala seksu između svoje
majke i svog verenika, da sam popizdela i da sam ga ubila. Kako
forenzičari objašnjavaju moj gubitak pamćenja.
– To je priča koju niko ne može da dokaže, advokat će
upravo na toj činjenici bazirati slučaj. Tvrdiće da si trenutno
bila u šoku i da se ne sećaš ničeg, da je poslednje što pamtiš tvoj
čin ubistva, ali ti zbog šoka nisi bila svesna šta se dogodilo.
– Molim te reci da se šališ.
– Ne mogu to da ti kažem, izjavu je potpisao i svedok.
– Kakv bre svedok, nikoga nije bilo. Koliko puta treba da
ti ponovim priču?
– Marta, nemoj pogrešno da me razumeš, meni je sve
jasno. Tvoja majka je odlučila da zalegne umesto tebe i mislim
da to nije tako loše.
– Moja majka je odlučila u svakom slučaju da zalegne
umesto mene, u krevet mog verenika. Zašto bi meni sad ovo
trebalo biti nešto dobro.
– Zato što ćeš biti slobodna. Nećeš ostatak svog mladog
života provesti u zatvoru. Veruj mi, kakva god da je tvoja majka,
110
ovo je nešto neprocenjivo, što je odlučila da uradi za tebe.
Moraš joj dati priliku. Mislim da bih ja voleo da je moja majka
uz mene, pa makar i u ovakvoj situaciji. Svako zaslužuje drugu
šansu.
Nevoljno, ali sam priznala sama sebi da je u pravu. Kad
sam bila mala nisam volela da jedem pasulj. Jednom smo bili
u gostima kod nekih prijatelja i dali su nam pasulj. Jela sam
oduševljeno. Majka me je u čudu posmatrala. Uzvratila sam
joj pitanjem; zašto mi nikada ne kuvaš ovo, baš mi se sviđa.
Znala sam da će to za nju biti šok a to sam i želela. Shvatila
sam u samo jednom minutu da je moj jedini cilj uvek bio da je
povredim. Možda sam ipak bila prestroga. Situacija je zaista
bila ozbiljna i ja sam morala da se prizovem pameti i slušam
ono što mi Vanja priča. Činjenica koja mi je za početak mnogo
značila bila je ta da sam počela stalno da ga oslovljavam imenom
i to ne bilo kojim. Oslovljavala sam ga imenom koje sam mu
sama odabrala i to mi je davalo neku čudnu snagu. Prestala
sam da razmišljam i o Danilu i o prošlosti. Sada je jedino bilo
bitno da ne napravim ni jedan pogrešan korak i da se uklopim
u Marijinu priču. Advokat Kastratović se pobrinuo za to.
Zakazao mi je sastanak sutra u devet. Bilo je previše rano
za mene, u to vreme nisam bila u stanju da znam ni ko sam ja,
ali nisam mogla da biram. Počela sam da se odnosim prema
vremenu nekako drugačije i da poštujem bilo koje doba dana.
Zamolila sam Vanju da me odvede da vidim majku. Nije
mi ispunio želju, smatrao je da to ne bi bilo pametno. Nisam se
bunila, što je bio još jedan dokaz kako sam preko noći odrasla.
Kada sam se toga dana, kasno popodne vratila kući, prvo
sam sebi priuštila dugo tuširanje. Morala sam da sperem sa sebe
sve što mi se natovarilo proteklih dana. Plašila sam se da ću
111
tako oprati i ono što sam doživela sa Vanjom u stanici. Strah
je bio kratkog veka. Znala sam da to ne mogu oprati nikako i
nikada. Dar koji mi je inspektor podario bio je zauvek. Knjiga
koja ne žuti, slika koja ne bledi. Sve je bilo u mom srcu, gde će
i ostati.
Razmišljala sam o majci. Nisam nikako mogla da se
otrgnem osećaju da je konačno uradila nešto za mene. Ruke su
mi ponovo dodirnule stomak, taj osećaj nisam mogla uporediti
ni sa čim, bio je poseban. Zamišljala sam na koga će da liči.
Plašila sma se da ga Vanja neće voleti, ako liči na oca, ali taj strah
je brzo nestajao, na kraju je skroz izbledeo. Vanja jednostavno
nije bio čovek koj neće voleti moje dete, jer je voleo mene.
Sastanak sa Kastratovićem je bio manje naporan i manje
bolan nego što sam mislila da će biti. Ponovio mi je celu majčinu
izjavu. Više nisam imala želju da se suprostavim. Marija je
na saslušanju puštena da se brani sa slobode. Kaucija je bila
velika, ali je ona prodala porodični nakit, koji je bio velike
vrednosti i za koji je uvek govorila kako joj je žao što neće doći
u prave ruke, kad nje ne bude. Znala sam koliko joj je taj nakit
značio i još jednom bila sam zahvalna, što je to uradila za mene
i svoje unuče.
Bila sam na tom saslušanju. Trudila se kad god je mogla
da izbegne moj pogled. Nisam više osećala ni ljutnju ni gađenje,
koje sam osetila onog kobnog dana, ali mi se činilo da će
proći ipak još puno vremena da oprostim i njoj i sebi.
Pitala sam se da li imam ja šta sebi da praštam, pa nisam
ja nju

NASTAVIĆE  SE...

                                                        Fotografija  Bojana Boka Durman