SEĆANJA UMIRU SA NAMA

                                                            Fotografija sa interneta

Bio je kraj godine. Nova Godina je kucala na snežne pragove. Sve je nekako bilo obavijeno zimskom idilom. Na kraju Kamenite ulice, iza starog bresta jedan orozor je svetleo. Bila je to svetlost od vatre. Plamen je skakutao u kaminu, a varnice, one kao da su pričale neku davno zaboravljenu priču.

Domenika Finci, ćerka starog obućara Pavla Fincija, nedavno je sahranila oca, prodala radnju i ostala potpuno sama u svojoj dvadesetoj godini. Majka joj je umrla, dok je bila mala beba. Pamti je jedino po jednoj fotografiji, na kojoj se mlada crnokosa žena smešila, pokazujući svoje bele zube. Domenika se uvek divila njenoj lepoti. Sebe nije smatrala lepom. Zapravo, bila je svesna da liči na oca,  koji je imao izrazito koščato lice, kukasti nos i sitne oči.

Dok bi posmatrala majku, na fotografiji, uvek je pitala oca, zbog čega, ne liči na majku?

-        - Ličiš, kako ne, drago moje dete.

-        - Pobogu oče, pa i slep bi video, da ništa nemam na majku. Ista sam ti.

-         -Nije ni to loše, ćerke uglavnom liče na očeve.

-        - Dobro kad ti tako misliš, ali ja bih ipak volela da ličim na majku.

-        - Ličiš.

-         -Ne ličim.

-          -Dobro, ne ličiš fizički, ali...

-        - Sam lepa iznutra, to već znam, stara priča. Promeni je!

Domenika se iz nekog razloga baš ove noći, dok je pila svoj kakao i gledela u vatru, sećala tih malih svađa, oko izgleda, koje su bile uobičajene, između nje i oca. Majka joj se kao i uvek smešila sa fotografije, koja je stajala na kaminu. Srknula je poslednji gutljaj kakao napitka, ustala iz stolice za ljuljanje, i položila uramljenu fotografiju, da je ne gleda. Osetila je veliko olakšanje. Konačno više neće gledati lepu majku, sa blistavim osmehom i belim zubima. Nije joj to trebalo u životu. Kad već nije ličila na nju, nije morala ni da je gleda. Uostalom, ona tu ženu nije ni poznavala.

Prvi put te noći, legla je spokojna. Sutradan će fotografiju, zajedno sa ramom, spremiti na tavan. Više je neće gledati, nikada. Uvukla se u krevet, presvučen uštirkanom, mirisnom posteljinom, koji je ugrejala termoforom. Zatvorila je oči i utonula u san.

Napolju je sneg padao, sve jače i jače. Guste pahulje pravile su vrtlog oko ulične svetiljke. Domenika je ujednačeno disala. Želela je da sanja nešto lepo. Zamislila je kako će se u ovoj godini, možda neki mladić iz fine kuće, zaljubiti u nju. Bila je jednom zaljubljena. Prošlo je od tada tri godine. Bila je zaljubljena i spremna na sve, samo da je mladić primeti. Primetio je. Proveli su jednu noć zajedno, na njegovom tavanu. Na starom kauču, sa dezenom ruža. Domenika je odlučila da mladiću pokloni svoju nevinost. Uzeo je, nije se bunio, ali onda je nestao i više ga nikad nije videla.

Domenika se nekoliko puta trznula. Osetila je neku čudnu toplinu, nekoliko kratkih uboda u predelu srca. Otvorila je oči. Nije videla ništa.

 U sobi je bio mrak. Nije svetlela ni ulična svetiljka, koja je inače noću obasjavala sobu, slabom svetlošću, ali dovoljnom, da se snađe, pri ustajanju. Osećala je žeđ. Usta su joj bila suva. Obliznula se jezikom, bila su i ispucala. Htela je da ustane, upali svetlo i popije malo vode. Malo je jače večeras založila vatru, još se čulo pucketanje drva. Verovatno su joj se usta zbog toga osušila. Podigla je jednom rukom jorgan, ali je imala utisak da joj taj pokret stvara težinu. Pokušala je da se pridigne, ali i to joj je teško palo. Ipak je uložila napor i pridigla se u sedeći položaj. Dalje nije mogla. Pogled joj se zadržao na ukrašenom štapu, koji je bio naslonjen pod – dno kreveta.

Pitala se, šta štap radi, naslonjen na njen krevet. Štap naslonjen na krevet dvadesetogodišnje devojke, bio je suvišan. Osim toga, ona takav nije imala. Postojao je nekakav očev štap, ali ona ga je bacila, stalno se saplitala na njega. Pogledala je zbunjeno sebe. Zaspala je u svojoj satenskoj pidžami. Sada je na sebi imala neku roze porhetsku spavaćicu, sa sitnim cvetićima. Takve spavaćice, nosile su babe. Nesvesno je zavrtela glavom. Taj pokret joj je doneo nove strahove. Istina je da nije ličila na majku, ali je imala divnu i bujnu crnu kosu, baš kakvu je imala i žena na fotografiji, od koje se te noći oprostila. Volela je da maše glavom i vitla to, svojom bujnom kosom, kao da je time htela da pokaže svetu, da i na njoj ima nešto lepo.

Ovoga puta, dok je već uplašena mahala glavom, njena kosa se nije pomerala. Bojažljivo se uhvatila rukom za glavu i gotovo vrisnula. Kosa koju je dodirnula, bila je kratka i suva. Kao da je uhvatila slamu. Krenula je da konačno ustane, da se pogleda u ogledalo, preko puta kreveta, ali je pala. Dok je pokušavala da ustane, pogled joj se zaustavio na rukama, kojima je pokušala da se osloni na krevet. Bile su pegave i smežurane. Sobom se prolomio krik.

-        - Ne viči, niko te neće čuti!

Glas koji je čula iza sebe, bio je dečji. Pomislila je da ipak sve ovo sanja, da će se za koji trenutak probuditi, i sve će biti kao što je bilo.

-        - Šta je, stara si i nemoćna Vidiš li kako je to kad si nemoćan.

Pokušala je da proguta pljuvačku, ali grlo joj je bilo tako suvo, da nije uspela. Dražilo je na kašalj.

-        - Ko si ti? Ti si noćna mora, znam da jesi. Možda je to zbog fotografije. Obećavam, da ću je ujutru vratiti na mesto, samo me pusti sada da spavam!

-         -Neću, došla sam da se obračunam sa tobom, sa prošlošću. Kako si mogla, reci mi, kako?

-         -O čemu pričaš, šta kako sam mogla? Nisi mi još uvek rekla, ko si?

-        - Okreni se, pa ćeš me videti! Šta je, ne možeš, stara si i nemoćna? Bila sam i ja nemoćna, kad si me se bezočno rešila.

-         -Šta bre ti pričaš, koga sam se ja to rešila?

-         -Mene, ja sam tvoja ćerka. Ne znam da ti kažem, kako mi je ime, jer mi ga nisi ni dala. Pustila si me niz kanalizaciju, a ni ime mi nisi dala. Kakva si bre ti majka?

-         -Šta lupaš ti? Ja nikad nisam bila majka, nisam se ni udavala, nikoga nisam bacila...

-         -Jesi, jesi mene. To što se nikad nisi udavala, ne znači da nisi mogla da budeš trudna i da bezočno pobaciš, mene, plod tvoje velike ljubavi. Sećaš li se mamice, sećaš li se, kauča, s dezenom ruža, tu ste me napravili, ti i onaj jebivetar, koji te jeste ostavio, ali te to ne opravdava. Trebala si da budeš hrabra, da me rodiš i ja bih sada imala tri godine. Niti sam ja proslavljala svoj rođendane, niti sam duvala svećice, niti želela želje, a nećeš više ni ti.

-         -Ti to meni pretiš? Ovde u mojoj kući ti meni pretiš. Odlazi!

     Domenika je vikala čupala kosu i plakala, posmatrajući svoje stisnute šake, pune sede paperjaste kose. Uspela je uz pomoć štapa, da se podigne i dođe do ogledala. Sobom se prolomio još jedan očajnički krik. U ogledalu je videla naborano lice starice, koja samo što nije umrla. Njen kukasti nos, sada se još više isticao, pored upalih obraza.

     Ličila je na vešticu iz bajke. Čak su i one bile lepše prikazane, od onoga što je Domenika videla u ogledalu. Okretala se po sobi, tražeći da vidi priliku, koja joj je do malopre iznosila činjenice iz njenog života, koje niko osim nje nije znao. Tačno je da je pre tri godine abortirala. To je uradila na jednoj privatnoj klinici, uz strogu diskreciju. Bila je mlada. Imala je samo sedamnaest godina. Pored svega, bila je i napuštena. Taj probisvet je nestao, kao da ga je zemlja progutala. Zar se u takvim uslovima rađaju deca. Morala je. Pokušala je sve to da izgovori naglas, ali glas je ostao zarobljen u njoj. Tražila je i dalje malu priliku, koja joj malopre reče, da je njena ćerka, ali nije je bilo. Ipak prilika se oglasila:

-         -Tražiš me. Ne trudi se! Nećeš moći da me vidiš. Videćeš me tek sutra, kad svane. Sutra ti je rođendan. Nećeš ga dočekati. Ovaj put Domenika Finci, tvoja želja će umreti s tobom.

-         -Kako to misliš, kako će umreti, i kako ću te to sutra videti? Pokaži se sad, ako smeš!

-        - Smem, ali neću, a i džabe, nećeš me videti, još malo si živa. Žao mi je, ali svakoga stigne njegova kazna. Znam, rećićeš, da si bila mlada, pročitala sam ti misli. Ništa te ne opravdava, trebalo je da me rodiš. Sutra bismo zajedno duvale svećice na tvojoj torti. Kitile bismo jelku za Novu Godinu, kao što to rade majke sa svojom decom. Sve si prokockala Domenika!

     Domenika Finci, je osetila kako je neka nevidljiva ruka steže, nije imala vazduha. Nije imala više ni suza. Oči su joj bile širom otvorene, dok se zora polako uvlačila u njenu sobu. Njeno beživotno telo je ležalo pored kreveta. Njena prelepa gusta crna kosa bila je rasprostrta po podu. U ruci je držala majčinu fotografiju. U susret joj je dolazila devojčica, isto tako lepe crne kose, poput njene. Ličila je na ženu sa fotografije, smešila joj se i dovikivala, doduše kao iz daljine, ali Domenika je ipak čula, kako je dozivala:

-         -Majko, majčice, tu sam, ne idem nigde, neću se izgubiti, ovaj put!

     Sneg je napolju i dalje padao. Vatra u kaminu se potpuno ugasila. Nova Godina je kucala na vrata. Domenika Finci, je nije dočekala, preminula je u svom stanu, neposredno, pre njenog dolaska. Rekli su da je i srčanu manu nasledila od majke.