DORĆOLSKE LIPE I DAN

                                                      Fotografija Miroslava Đušić Nedeljković


Miroslava Đušić Nedeljković
DORĆOLSKE LIPE
2
Izdavač:
Požega 2015
Glavni i odgovorni urednik:
Gordana Nedeljković
Urednik Izdanja:
Slobodan Ristović
Lektor i korektor:
Marija Lazović
Kompjuterska priprema:
Zinaida Marjanović
Naslovna strana:
Jelena Miličević
3
MOJOJ MAJCI NADI
4
5
Lipe su moje drveće. Sve dorćolske ulice mirišu na lipe.
Miris prodoran, jak, kao da je neko prosuo celu fl ašicu parfema.
Uvek sam se pitala, zašto ne postoji parfem „Dorćolske lipe“,
kao što je postojao onaj „Pokošeno seno“.
Bila su to lepa sećanja. Nisam htela da ih izbrišem, mada
nije sve vezano za miris lipa posle kiše, bilo lepo. Postojala su
neka sećanja koja sam htela da potisnem, jer brisanje nije bilo
baš najbolje rešenje. Sećanja na takve dane i događaje obično
ostaju zauvek, koliko god se trudiš da ih nema, trud je uzaludan.
Pokušavala sam sećanja sistemom eliminacije da podelim na
lepa i ružna. Ono što je bilo najinteresantnije, ružna sećanja
uvek su samo jednim potezom uklanjala ona lepa.
U proleće 1972. lipe su mirisale jače nego ikad. Polagala
sam ispit zrelosti i bila ludo zaljubljena u jednog Marka. Toliko
sam bila zaljubljena, da sam jedva uspevala da pročitam dva
slova, spremajući se za maturu. Marko je bio moj par u klupi
kroz celo školovanje. Nismo se odvajali, postali smo simbol
škole. Kada je neko govorio da ide u školu „Janko Veselinović“
ili Prvu gimnaziju, pitali su ga za Marka i Veru.
Naravno da smo i taj maturski ispit spremali zajednički.
Naša priča nije bila klasična, klasična u smislu da sam ja odlična
učenica, a Marko kao muško, mangup i loš đak. Oboje smo
bili najbolji u celoj smeni, od četiri odeljenja četvrtog razreda.
Roditelji nam nisu ništa branili, naprotiv bilo im je drago što
smo zajedno. Moj otac je doduše bio nepoverljiv prema takvim
vezama. Govorio je kako smo još mladi, kako je život pred nama
i kako se može desiti da dosadimo jedno drugom, pre nego što
6
dođe vreme za ozbiljan život. Ne znam šta je otac tačno mislio,
pod ozbiljnim životom, nisam se slagala s njegovim mišljenjem.
To je zapravo bilo jedino u čemu se otac i ja nismo slagali.
Majka je, naravno, svim srcem bila na našoj strani. Mislim da
to nije bilo zbog toga što joj je Marko bio nešto posebno drag,
već zbog toga što su njegovi roditelji bili bogati i ugledni. Fini
beogradski svet, imala je običaj da kaže. Želela je da pripada
tom svetu ali nije se nikada u potpunosti uklopila. Nekada nije
dovoljno imati samo želju.
Markov otac Dragan Nenadović je po zanimanju lekar
i veoma cenjen hirurg, a Markova majka Milica, rođena
Konstantinović, profesorka engleskog. Oboje su radili po cele
dane. Čika Dragan nije imao radno vreme. Telefon u kući im je
zvonio, kao u pošti, hitnih slučajeva je uvek bilo. Tetka Milica
je napustila posao u školi i davala privatne časove. Nije imala
veliki broj đaka ali je Marko više bio sam nego s roditeljima.
Često sam mu zavidela, na toj slobodi, a on meni na uštipcima,
i ostalim đakonijama koje je moja majka Leposava pripremala
jer je bila domaćica.
Mene je to nerviralo, ja sam želela da moja majka bude
doterana, kao tetka Milica, da čita puno knjiga, sa prijateljicama
odlazi na koncerte i puši na muštiklu. Nisam imala ništa protiv
kućnih poslova, ali sam smatrala da oni unazađuju ženu i da joj
ne dopuštaju da razvija svoju ličnost. Moj otac Stevan bio mi je
uvek bliži, ali je i on kao arhitekta i direktor jedne građevinske
fi rme, zbog posla često odsustvovao od kuće. Kada nije bio na
putu, bio je na terenu. Možda je to tako trebalo, mada mislim da
je otac samo tražio priliku da ode od kuće.
Majka je uvek bila s viklerima na glavi, a nikad nije imala
frizuru. Oblačila se slojevito i uvek joj je neki komad odeće virio
ispod nekog prsluka. Šminka je za nju bila misaona imenica.
7
Sve ono što mi se sviđalo kod tetka Milice, to mi se nije sviđalo
kod moje majke. Grčevito sam se borila za svoj položaj i samo
se molila da nikada ne postanem takva, dosadna domaćica.
Odlazeći kod Marka još kao devojčica, u nekim prvim
susretima sa tetka Milicom počela sam da je kopiram u svemu.
Njena lepota, fi noća, elegancija, sve je to bilo za mene kao da
gledam neku glumicu. Majku sam molila da se malo više druži
sa njom i da se bar malo ugleda na nju. Nije vredelo, nije me
slušala. Uvek bi nemarno odgovarala, kako je lako njoj, ima
para pa može da se modira. Sve više me je nerviralo to što joj
je novac bio toliko važan, što joj je bilo važno kakav tepih ili
regal ima komšija, ali da se ugleda na tetka Milicu u oblačenju,
to nikako.
Kada je shvatila da je to između mene i Marka ozbiljno,
počela je pozivati njegove roditelje na ručkove i večere. Dolazili
su rado, voleli su što se kaže, da skrste noge pod tuđ astal.
Otac baš nije uživao u svemu tome jer majka je uvek pozivala
Markove onda kada je on bio slobodan i želeo da uživa u
miru svoga doma. Mislim da zbog mene ipak nije reagovao i
mirno je podnosio nametnuto druženje. Majka se pored toga
što je pokazivala svoje kulinarske veštine, potrudila da na tim
zajedničkim seansama izgleda koliko toliko pristojno. To je
podrazumevalo da na glavi nema viklere ali ima sarmice od
istih. Oblačila je i svoju haljinu za specijalne prilike. Bila je to
neka vrsta male crne haljine, pogodne za sve prilike uključujići
i svadbe i sahrane. Oko vrata je obavezno stavljala „bisernu“
ogrlicu, koju je dobila na lutriji, jedan jedini put, kada su ona i
otac čekali Novu godinu u kafani.
Trajalo je to tako, svakog vikenda, celu prvu i drugu
godinu naše gimnazije. Onda je čika Dragan na jednoj od tih
večera objavio da odlazi u Libiju. Vest je došla kao grom iz
8
vedrog neba, imala sam u jednom trenutku utisak da ni sama
tetka Milica nije znala za to. Delovala je iznenađeno, ali mirno.
Mirnoća je bila deo njenog elegantnog šarma fi ne beogradske
dame. Majka nikako nije mogla da joj oprosti njeno poreklo i
tri generacije rođene u Beogradu. Morala je svaki put kada smo
ostajali sami da prokomentariše:
– Vrlo pa važno što su se svi rodili ovde, ona ne zna ni
običnu gibanicu da napravi, da nije mene, nikad ne bi ni pojeli
nešto kašikom.
Otac i ja smo ćutali, već smo se navikli na njenu
netrpeljivost prema Milici. Prema čika Draganu je bila manje
oštra. Smatrala je da je jadan zato što mora da trpi razmaženu
Milicu. Moja majka Leposava je bila bolećivija prema muškom
svetu, verovatno zato što je odrasla pored tri brata i naučena da
su muškarci uvek u pravu. Jedino kada je moj otac bio u pitanju,
bolećivost joj nije bila jača strana. Smatrala je da nije dovoljno
sposoban i da je kriv što nemamo novca koliko bi ona želela, te
da je imala puno boljih prilika za udaju. Jednom nisam mogla
da izdržim pa sam je pitala:
– Dobro, ako si već imala boljih prilika, zašto ih nisi
iskoristila, što si se udala za oca?
Nisam dobila nikakav odgovor. Pravila se da nešto radi
i da nije čula moje pitanje. Nije morala da mi odgovori, sama
sam sebi dala odgovor. Udala se za Stevana Jankovića, da bi
se dočepala Beograda. Tada nije razmišljala kakvo je njegovo
imovno stanje. Stevan Janković, naslednik loze Janković, a imao
je još tri sestre, uspešan u svom poslu ali nedovoljno prodoran,
da bi to dobro unovčio. Prve dve godine braka, dok se nisam
ja rodila, živeli su kod bake i deke. Majka se nije smirila, po
tatinoj priči, dok ga nije odvukla iz roditeljskog doma i naterala
9
da od fi rme zahteva stan. Baka i Leposava nikad se nisu slagale,
a to je bio slučaj i sa sestrama. Deka je bio neutralan i slab na
Leposavine pite i kolače. Godinu dana posle mog rođenja, baka
je umrla, ubrzo za njom i deka. Prosto se ugasio, nije mogao da
podnese život bez svoje ljubavi, kako je nazivao, kada je želeo
da joj se umili. Otac mi je pričao o njima, jer bila sam suviše
mala da bi ih zapamtila. Sestre nije pominjao često. Kad god je
imao vremena, uzimao je album sa porodičnim fotografi jama
i pričao mi o svom detinjstvu, odrastanju na Čuburi i o tome
koliko su mu ljubavi pružili roditelji.
Majka naravno nije učestvovala u tom našem druženju
s fotografi jama. Smatrala je da je vreme provedeno u gledanju
požutelih starih fotografi ja, izgubljeno vreme. Mislim da je
razlog njenoj ljutnji bio taj, što ona nije imala svoje fotografi je.
Roditelji su joj poginuli u ratu, a braća nisu imala neku posebnu
želju da s njom održavaju kontakt. Poslednji od njih je umro
prošle godine. Bilo mi je na neki način žao majke. Niko ne
zaslužuje takvu sudbinu, mada je moje mišljenje, da svako sebi
sam odredi sudbinu. Koliko sam mogla da vidim, ni ona nije
imala neku naročitu želju da sa braćom održava kontakt. Samo
jednom smo bili u Kusadku, tako se zvalo majčino selo, kada joj
se oženio najmlađi brat. Tada sam imala tri godine, tako da se
baš i ne sećam kako je prošao taj naš odlazak u majčino selo.
Posle objave Markovog oca da odlazi u Libiju, više nisu
dolazili vikendom na druženje. Marku i meni je laknulo, bar
smo mogli vikende koristiti i planirati kako smo želeli. Druženje
s roditeljima baš svaki vikend, nije bilo interesantno nekome ko
je zaljubljen i mlad i ko ima osamnaest, kao Marko i ja.
Samo godinu dana po odlasku, čika Dragan je poslao
pismo tetka Milici i obavestio je u nekoliko rečenica da je
odlučio da ostane u Libiji.
10
Zaljubio se u jednu koleginicu i da će je kontaktirati njegov
advokat. Ono što je mene najviše iznenadilo, pa i pogodilo,
Marku nije napisao ni pismo. Bila sam šokirana i tužna zbog
Markove tuge. Ne znam šta se dogodilo njegovom ocu, tamo u
Libiji, ali ništa nije bilo vredno Markovih suza. Znala sam da je
plakao, kada je mislio da ga niko ne vidi i ne čuje. Kako rekoh,
on je to mislio ali bilo je drugačije, ja sam ga čula. Ponekad mi se
činilo da je baš i želeo da ga čujem, da mu priđem i kažem kako
će sve biti u redu. Nisam uradila ništa slično. Vaspitanje moje
majke Leposave bilo je krivo za moje pomalo kruto ponašanje.
Ona je uvek govorila podrugljivo o muškim suzama, smatrala
je da muškarci moraju biti jaki i da nije primereno da plaču,
poput nekih baba.
Tetka Milica se držala dostojanstveno kao i uvek. Samo
sam čekala kada će reći, da niko nije vredan suza, pogotovo ne
onaj ko sam želi otići.
Nekoliko meseci posle razvoda sa Draganom, tetka
Milica nam je predstavila svog prijatelja Radivoja Simonovića.
Radivoje je bio sudija i kako se činilo, Milica ga je jako volela.
Nikada u njenom odnosu sa čika Draganom nisam primetila
toliko nežnosti s njene strane. Ponovo je vratila svoje devojačko
prezime. Milica Konstantinović izgledala je bolje nego ikad.
Odlukom da ponovo postane Milica Konstantinović, htela je
svima da pokaže da će bez obzira na veliku ljubav prema sudiji
Radivoju, od sada pa nadalje biti samo svoja, a to je značilo
da više ničije prezime, osim očevog neće stajati uz njeno ime.
Mislim da je to bio način da preispita koliko je voli Radivoje.
Kada nekoga voliš, onda ti takve sporedne stvari nisu važne.
Radivoje je prošao na testu, nije zamerio Milici što je vratila
svoje devojačko prezime, izgledao je srećan i kao da mu ništa
drugo nije bilo važno osim toga da ga ona voli. Venčali su se dva
11
dana pre naše mature. Na venčanje su pozvali kumove, Marka
i mene. Moja majka joj nikad nije oprostila što u taj krug nije
uvrstila i njih, moje roditelje.
– Neka joj bude, uvek je bila uobražena, nije ni čudo što
je onaj divni čovek napustio. Neće vala dobiti ni poklon, biće
joj žao.
Suzdržala sam se od komentara. Bilo mi je smešno.
Naravno nisam to pokazala. Pustila sam majku da živi u
ubeđenju, kako će tetka Milici biti jako žao što je ostala bez
servisa za šest osoba. Iskreno, bolje da joj ga nije poklonila,
servis je bio ružan, sa loše obrađenim ivicama, na koje si mogao
da se posečeš. Ono što je meni bilo važno, to je kako će Marko
podneti venćanje svoje majke dva dana pred maturu. Mislila sam
da će ga to uznemiriti i da neće biti u stanju da se skoncentriše
na ono što nam je u ovom trenutku bilo od velike važnosti, naš
ispit zrelosti. Nikad mi nije bilo jasno zašto su maturu nazivali
ispitom zrelosti. Smatrala sam da su neki ljudi sazreli i pre, a neki
nikad. Razmišljala sam o tome kako sam ja i sa šest godina, kada
sam krenula u školu, bila jako zrela i tada sam imala karakter i
znala šta želim. Želela sam da kada završim gimnaziju upišem
arhitekturu, da se bavim unutrašnjim dizajnom. To je bila moja
defi nitivna odluka. Marko nije imao čvrst stav o tome šta želi
biti u životu. Lomio se između medicine i fi lologije. Hteo je da
studira književnost. Nisam želela da utičem, pustila sam ga da
sam odluči, ipak je to bio njegov život. Posle razvoda roditelja,
doneo je odluku, studiraće svetsku književnost.
Nisam postavljala nikakva pitanja ali znala sam da je to
odlučio jer nije želeo da ga medicina podseća na oca. Njegov
odnos sa ocem je ostao zapečaćen u njegovom srcu. Samo je on
znao koliko mu je bilo teško zbog toga, što ga je otac odbacio i
12
što je u razvod uključio i njega. Nijedan normalan roditelj to ne
bi uradio, čika Dragan jeste i zato je i za mene postao samo deo
prošlosti. Samo jednom je Marko započeo priču na tu temu ali
kako je započeo tako je i završio:
– Ne razumem Vera, zašto, zašto je to uradio, pa zbog čega
sam ja kriv, nisam tražio ni da me naprave ni da me rode, može
majku i da mrzi ali ja sam mu dete, ne može tek tako da me
izbriše iz svog života.
Ćutala sam, nisam znala šta da mu odgovorim. Mislim
da mi je Marko zbog toga bio zahvalan. Verovatno je samo
hteo sebi da olakša, nije želeo savete. To je bila jedna od divnih
stvari u našoj vezi, što smo mnogo toga rešavali, tako što smo
bili spremni da slušamo onog drugog. Ukoliko bi bilo ko od
nas insistirao na komentaru, to bi naglasio. Uzevši knjigu u
ruke, Marko mi je jasno dao do znanja da je priča na tu temu
završena. Možda je mislio da će jednoga dana imati više snage
da o tome detaljnije priča, taj dan nije došao.
Matura, a i Miličino venčanje, prošli su u najboljem redu.
Oboje smo maturirali sa najvišom ocenom. Bili smo prva
generacija koja je ponovo pored maturskog rada polagala još
šest predmeta, uključujući gradivo sve četiri godine. Mnogi su
se mučili i došli nespremni ali Marko i ja ne. Razredni starešina
nas je na kraju poljubio oboje i poželeo nam sreću u budućem
životu.
– Hvala – odgovorili smo gotovo zajedno.
Možda nismo trebali da kažemo hvala. Kasnije sam u
nekim knjigama čitala da se ne bi trebalo zahvaljivati, kada ti
neko poželi sreću ili uspeh. Bili smo mladi i malo smo znali o
životu. Da je barem tako ostalo, da nikad nismo ni saznali ništa
više.
13
Milica i Radivoje su posle venčanja otputovali na bračno
putovanje. Marko ni o tome nije želeo da priča ali sam na
njegovom licu videla tugu, kada smo ih ispratili. Verovatno je
bio tužan što je u tako važnom trenutku svog života ostao bez
podrške oba roditelja. Mojim roditeljima sam, moram priznati,
bila zahvalna jer su bili uz mene. Odveli su mene i Marka u
restoran na večeru. Tako je Marko svoju zrelost proslavio sa
mojim roditeljima. Na njegovom licu sam videla izmešane i
radost i tugu, a u vazduhu pitanje: „Čime sam zaslužio da me
roditelji moje devojke, vode na večeru zbog moje položene
mature?“ Nisam mogla u tom trenutku da mu objašnjavam jer
to bi značilo kopanje po ranama, kako su moji roditelji i njegovi.
Znala sam zapravo da je to glupost, ne može biti tako. Iskreno,
bila sam srećna što su mi baš Leposava i Stevan roditelji.
Vodili su računa o meni. Nisu bili možda roditelji sa“
pedigreom“ ali su znali da me usreće. Možda je baš takav
način razmišljanja usledio zbog toga što sam položivši maturu
postala zrelija i naučila da cenim prave vrednosti. Bilo je to
divno, nezaboravno veče, Marko se na kraju opustio, grlio je
moje roditelje, a suze koje su mu se slivale niz lice nije želeo da
sakrije.
Pevali smo, čak je pevala i majka, nije bilo one njene
utegnutosti. Za tu priliku kupila je novu haljinu i nije nosila
svoje čuvene bisere, rekla sam joj da uz tu haljinu biseri ne idu.
Poslušala me je. Sve je bilo lepo i bajkovito, te noći u kafani
„Dva jelena“. Otac je odigrao s majkom dva plesa. Nešto joj je
tom prilikom šaputao na uvo, a ja sam bila ponosna, što su u
ovom suludom svetu, moji roditelji zajedno. Odjednom mi je
njihov brak izgledao dobar i prilično normalan.
Bili su neuštogljeni, prirodni sa svim manama i vrlinama,
koje ljudi nose u sebi. Majka mi je u jednom trenutku šapnula:
14
– Vera, tako sam srećna, želim da i ti i Marko budete tako
srećni, dobar je on dečko.
Nasmešila sam se. Očekivala sam da pomene kako nije
zaslužio takve roditelje ali nije to uradila, a ja sam joj bila
zahvalna na tome. Imala sam utisak da je te noći majka pustila
na slobodu pravu Leposavu, koju je dugo sputavala. Ta nova više
mi se svidela. Pila je sok od maline, nije postojala mogućnost
da vino govori umesto nje. Primaknula sam svoju glavu njenoj
i poljubila je u obraz. Topla nežna koža moje majke ispunila je i
mene toplinom, bilo mi je jedino žao što mi ranije nije bila tako
bliska. Nikad nije kasno da se dogode prave stvari, pomislila
sam i otpila gutljaj vina. Te večeri, dok smo slavili moju zrelost,
bilo mi je dozvoljeno da pijem vino. Zapravo za sve stvari koje
nam se događaju, postoji pravo vreme. Moje vreme je dolazilo,
bar mi se tako činilo te noći.
Odjednom mi se otvorio neki novi svet. Te noći u kafani
„Dva Jelena“ Marko i ja smo zapravo proslavili svoje pravo
matursko veče.
Mislila sam da će novi dan doneti opet staru Leposavu
ali nije se dogodilo ništa slično. Dogodilo se da je sve bilo
onako kako sam želela da bude, od kada sam postala svesna
da postojim. Taj novi dan i zapravo svi dani te godine bili su
deo jednog lepog, pravog porodičnog života. Nijednog trenutka
nisam razmišljala, da je sve lepo što se događa prethodnica
velike tuge. Marko i ja smo upisali fakultete koje smo želeli, on
svetsku književnost, a ja arhitekturu. Dali smo sve ispite u roku
i upisali drugu godinu. Kad imaš godina koliko smo mi imali
ne razmišljaš o smrti. Smrt međutim ne bira. Te godine, nešto
pred Novu godinu, napustila nas je moja majka Leposava. Sve
je došlo tiho, niko nije ni pomislio da će žena, koja je izgledala
15
krajnje zdravo, uveče otići na spavanje i neće se probuditi.
Ništa tog hladnog decembarskog jutra nije izgledalo neobično.
Neobično je bilo jedino to što je majka uvek ustajala pre svih
da bi pripremila doručak. Smatrala je da je doručak najvažniji
od svih obroka i da bez njega ne možemo započeti dan. Marko
je uvek doručkovao u pekari, pre odlaska na fakultet. Mene
su budili mirisi tople kafe i prženica. Tog jutra, nije bilo tog
mirisa.
Otac je baš toga jutra otišao ranije, mislio je verovatno
da se majka uspavala, nije želeo da je budi. Možda, možda da je
pokušao da je probudi...
Ipak nije postojalo nikakvo „možda“, kao i sve što se
dešava u životu se razlogom i majčina smrt je došla s razlogom.
Za nas prerano, a za nju tačno na vreme, ni minut ranije, a ni
kasnije. Smrt je od svih pojava u životu najtačnija.
Ljubila sam njene, još tople obraze ili mi se samo činilo
da su topli. Bili su meki i mirisali na vanilu. Moja majka nije
upotrebljavala skupe mirise ali je u proleće mirisala na lipu, a
ostalih dana u godini na vanilu i cimet. Valjda zbog divnih kolača
koje nam je mesila i zbog kojih sam joj se ja često rugala:
– Moje drugarice jedu kolače u Zmaj Jovinoj i Sremskoj,
jedino ja moram da jedem te glupe domaće kolače.
Nešto mi se steglo u grlu, suze su se samo slivale. Padale
su jedna...


NASTAVIĆE   SE...