DORĆOLSKE LIPE II DAN

                                                   Fotografija Bojana Boka Durman


za drugom na majčine obraze, koji su bili sve hladniji.
Bila sam često surova prema njoj, nisam razumela da me je sve
vreme štitila, na svoj način ali jeste. Možda nije znala pravim
rečima da mi objasni prave životne vrednosti, čak mislim da
ni novac nije volela toliko, koliko je o njemu pričala, samo je
htela bezbrižniji život za mene i oca. Sebe, sigurna sam, nije
računala.
16
Otvorila sam stari orman, kombinovane sobe, koju je
majka donela u miraz. Tražila sam nešto prikladnije, da je
obučem, dok sasvim ne postane hladna. Oduvek sam se plašila
smrti. Sada sam bila spokojna, valjda se život pobrine da nas
stavi baš u one situacije kojih se plašimo i koje želimo da
izbegnemo.
Sve u tom ormanu mirisalo je, kao što je i majka mirisala.
Sve je bilo uredno složeno, čak i sortirano po bojama, kojih nije
bilo puno u majčinoj garderobi. Sve je zapravo imalo smisla.
Pogled mi je privukla neka crvena čipka, koja je stidljivo
izvirivala ispod majčine fl anelske spavaćice. Mislila sam da
drugih i nema. Izvukla sam crvenu čipku. Bila je to zapravo
crna duga spavaćica, oivičena crvenom čipkom. Nesvesno sam
je prislonila na sebe, pogledala majčino beživotno lice, koje kao
da mi se smešilo u tom trenutku. Imala sam utisak da je želela
da me pita:
– Šta je, Veročka, čudiš se mojoj spavaćici, otac je jako
voleo kada sam je nosila.
Usne su mi se iskrivile u osmeh. Nisam volela kada me
je tako zvala. Sada sam razmišljajući o njoj baš tako mislila i
činilo mi se da je jasno čujem kako izgovara moje ime, baš na
način koji ne volim ali mi to nije smetalo. Pomislila sam kako
situacije menjaju ljude. Majčina smrt je učinila da se promenim
i da shvatim koliko sam je zapravo volela. Za proteklih godinu
dana, to sam joj često i govorila. Obe smo se promenile. Bila
sam još zbog nečega ponosna na nju, nikada se nije trudila da
mi bude prijateljica. Bila mi je samo majka, ono što sam i želela.
Skoro sve moje drugarice su se hvalile kako sa svojim majkama
imaju prijateljski odnos, ja sam osećala da to nije dobro, da ipak
moramo znati zbog čega smo mi deca a one majke.
17
Vratila sam seksi spavaćicu na mesto. Dok je bila živa nije
želela da se za tu spavaćicu zna, neka tako i ostane. Svi imamo
neke svoje tajne, koje želimo poneti sa sobom kada odlazimo s
ovog sveta.
Stigao je i otac i još neki ljudi iz komšiluka. Obavila sam
svoje. Obukla sam majku u njenu malu crnu haljinu, oko vrata
sam joj stavila ogrlicu. To je bilo nešto što je, shvatila sam, bilo
deo nje, da nije tako, ne bi se godinama oblačila u istu haljinu
i stavljala oko vrata istu ogrlicu. Otac me je blago zagrlio i
poljubio u obraz. Stajali smo izgubljeni tu pored njene postelje.
Mislim da mu je bilo drago što sam majku tako spremila, za
njeno poslednje putovanje. Tog trenutka bila sam samo svesna,
velike i nikad ne pokazane ljubavi svojih roditelja. Nije otac
odlazio od kuće da bi bežao od majke. Odlazio je jer je samo
želeo da joj udovolji, da zaradi više novca, da živimo bezbrižnije,
putujemo jednom godišnje na more, a jednom mesečno da u
kafani „Mala Skadarlija“ jedemo ćevape.
Izvukla sam se iz očevog zagrljaja. Želela sam da se
povučem u neki ćošak, da pobegnem od svih. Nisam samo
imala želju za plakanjem. Htela sam još malo da se sećam,
naših poslednjih dana. Ono što mi je bilo najvažnije i najlepše,
bilo je sećanje na pripreme za moje matursko veče. Uvek sam
mislila da će Markova majka, tetka Milica, uložiti veliki trud da
spremi Marka za to izuzetno veče. Možda smo mi samo mislili
da je to veče izuzetno, Markova majka je mislila da je isto kao
i svako drugo i da je zapravo takve nameštene večeri nerviraju.
Bila je mišljenja da se čovek može bolje provesti onda kada
to ne planira. To je možda bilo tačno, ali za svakog maturanta
je njegovo matursko veče, nešto čega će se sećati celog života.
Moja Leposava je smatrala da te večeri treba da izgledam kao
na venčanju:
18
– Veročka, mislim da je bela haljina najbolji izbor, sa puno
karnera i čipke, kao venčanica.
– Mama, kao prvo ne zovi me Veročka, znaš da mrzim, a
mrzim i čipku i volane. Želim nešto jednostavno a lepo. Možda
neku crvenu haljinu, mini naravno, jednostavnog kroja.
– Može crveno, slažem se, slagaće ti se uz kosu i oči,
crnkama pristaje crveno i to je na radost ali, zašto si zapela da
bude jednostavna?
– Zato što mi se tako sviđa, jednom slavim matursko veče
i hoću da ga pamtim.
Smeškala se. Njen divan osmeh, otkrivao je njene još lepše
zube. Zbog tog osmeha moja Leposava je i bila lepa, poput svog
imena. Složila se na kraju s onim što sam želela. Pošto ništa
slično nismo mogli da nađemo, kupili smo materijal i odneli
kod tetka Rade, da mi sašije haljinu. Tetka Rada je šila haljinice
za mene, od mog najranijeg detinjstva. Zahvaljujući majci, ja
sam uvek bila obučena kao princeza. Sada sam bila svesna da
je zanemarivala svoj izgled zbog mene. Valjda je mislila da je
njeno vreme prošlo i da ako već nema novca, ono što ima treba
potrošiti na mene. Tužno je što neke stvari o ljudima koji nas
vole shvatimo tek kada nas napuste.
Marko je sam išao u kupovinu svog maturskog odela. Nije
želeo da idem sa njim. Tetka Milica je tih dana bila okupirana
zamenom stanova. Rekla je Marku, da želi stan u kome žive
i stan svojih roditelja, koji su do tada izdavali, da zameni za
neke druge stanove sa centralnim grejanjem. Radivoje je imao
problema sa reumom, pa je želela da mu svuda u stanu bude
toplo. To šta je želeo Marko, to je izgleda nije zanimalo. Marko
je čak mislio da Radivoje nema veze s tom njenom idejom, već
da ona želi neku promenu.
19
– Takva je, jednostavno ne voli monotoniju, a živeti
godinama u jednom istom stanu u jednom istom kraju, za moju
majku je bila monotonija.
– Pobogu Marko, nije to baš tako strašno, uostalom ne
ideš u drugu državu, ideš samo u drugi kraj. Nije ni Crveni Krst
loš.
– Vera, ne trudi se da me tešiš. Znaš dobro koliko oboje
volimo Dorćol. Više nema mirisa naših dorćolskih lipa, kad
odem gotovo je.
– Opet ti kažem, ne seliš se ni u drugi grad ni u drugu
državu. Dorćol će živeti u tebi i u meni, ma gde bili.
– Znaš li Vera da je u stara vremena, baš na toj našoj
raskrsnici Sedmog jula, Dušanove i Dubrovačke bilo gubilište.
Tu su svakog dana tačno u podne bili izvođeni osuđenici na
smrt. Tu bi ih pogubili. Želim da i mene pogube, baš na toj
raskrsnici, kad već ne mogu da živim na Dorćolu, želim da
umrem tu.
Nisam mu se smejala. Zagrlila sam ga. Znala sam koliko
pati i koliko će tek patiti kada se odseli sa Dorćola.
– Vera, verovatno lipe mirišu i tamo gde idemo ali nigde
ne mirišu ovako kao ovde. Naše dorćolske lipe imaju poseban
miris. Obećaj mi da ću moći da dođem kod tebe u stari kraj, kad
god poželim. Pogledaj me i obećaj!
Gledali smo se dugo i opet ćutali. Sledećeg meseca Marko
se zauvek odselio sa Dorćola. Mesec dana nije se ni javljao
niti je izlazio. Te noći na maturskoj proslavi bio je utučen ali
se trudio zbog mene da izgleda raspoloženo. Mislili smo oboje
da će nam to biti nezaboravna noć, a bila je, zapravo, protkana
tugom. Većina učenika je prvi put pila, napili su se i završili
veče pre nego što je i počelo. Marko i ja smo u jednom trenutku
20
sami igrali na plesnom podijumu. Izgledali smo kao par koji se
oprašta, koji nešto sluti, a to nešto nije bilo dobro.
Kada nas obuzme takav osećaj tuge, stalno iščekujemo
da se desi nešto ružno. Kada se nešto takvo i desi, odahnemo,
mislimo to je to što smo očekivali. U tom trenutku smo negde
u dubini duše i srećni što smo konačno završili sa ružnim
stvarima, a one nas vrebaju iz prikrajka, keze nam se i samo
čekaju pravi momenat da ponovo iskoče.
Ponovo sam bila u stvarnosti. Završila je naša matura,
proslavili smo sve što je trebalo, sada je došlo vreme za tugu.
Upravo na to je mirisao moj dnevni boravak, na dim od lojanica
i na tugu, jedino osećanje, koje dolazi nepozvano. Niko ne voli
tugu, a ona drsko ulazi na sva vrata, bez kucanja i bez zastajanja,
zgrabi nas i ne pušta. Želela sam da je
Marko pored mene. Bilo mi je čudno što tetka Milica nije
došla. Meni je ipak umrla majka, dolazili su ljudi koje sam slabo
poznavala, skoro nikako, pitali da li treba nešto, a ona, kojoj je
moja majka spremala ručkove i večere, ona se nije udostojila
ni telefon da okrene. Majka je zapravo bila u pravu što je nikad
nije volela.
– Mislila si da neću da dođem. Priznaj malena, priznaj da
si me mrzela što se ne javljam!
– Nisam, nisam Marko.
– Lažeš, laganje ti nikad nije bilo jača strana, uvek se
videlo kad lažeš. Dođi, stavi tu glavu i plači!
Nikada mi do tada, a ni kasnije, ništa toliko nije značilo
kao tada to slobodno plakanje na Markovom ramenu.
– Kako, Vera, kako tako odjednom?
– Takve se stvari dešavaju ili dugo i bolno ili odjednom,
ne znaš šta je gore.
21
– Za nju je svakako bolje ovako, nije se mučila ali za tebe
i čika Stevu... Mogu li ja kako pomoći?
– Dovoljno je da si tu. Marko, jako sam se plašila da te
više neću videti, ne bih podnela dva gubitka.
– Malena, uvek ću biti uz tebe, kako si samo mogla da
budeš tako glupa, da misliš da si me izgubila.
– Nisi se javljao mesec dana. Sedela sam pored telefona
kao blesava i čekala da zazvoni.
Zagrlio me je čvrsto i svi strahovi su nestali. Postojali smo
samo mi. Napolju je padao sneg, vatra je pucketala. Nisam čula
ništa osim povremenog zvuka tramvaja i žamora ljudi koji su s
ocem sedeli u kuhinji.
– Tramvaj, nisam čuo taj zvuk čini mi se vekovima. Da,
upravo mi se to čini Vera, da je prošao ceo jedan vek od kako
sam otišao sa Dorćola. Zapravo, nisam otišao, nikada neću otići,
moja duša će zauvek ostati ovde.
– Preseli se kod nas, tati bi bilo drago.
– Šališ se?
– Ne, ne šalim, jednostavno, spakuj stvari i dođi.
Stavio mi je prst na usta. To je trebalo da znači da ćutim
i ne prekidam lepotu trenutka. Slobodnom rukom razmakao
je zavesu. Pred nama se ukazala druga zavesa, od snega, koji je
gusto padao. Bele lepotice su igrale svoj ples oko uličnih svetiljki.
Nisam znala da li je naš Dorćol bio lepši zimi, na proleće, kad
su lipe cvetale ili leti, kada smo kasno uveče išli do Bajlonijeve
pijace po lubenice. Stajali smo tako zagrljeni pored prozora i
meni se činilo da je sva bol otišla, kao rukom odnešena. Suze
su opet počele da mi teku niz obraze. Setila sam se kako bi mi
majka stavljala obloge od rakije, kada me je bolelo grlo. Mrzela
22
sam te obloge, ali majka je uvek govorila, da je rakija najbolja
za grlo i da ću ujutro biti zdrava. Bolest će nestati, kao rukom
odnešena. Marko mi je brisao suze svojim toplim dlanovima,
bio je kao obloga od rakije, koja mi je prijala.
Majku smo sahranili dva dana posle. Bilo je jako hladno,
sneg je i dalje padao ali na sahrani je bilo poprilično ljudi. Ona je
bila žena koja je u novinama uvek prvo pregledala čitulje. Znala
je kad neko od poznatih umre i išla je na sve sahrane. Nekad
sama, nekad sa ocem, uglavnom smatrala je vrlo nepristojnim
ne otići na sahranu nekoga koga si poznavao. Govorila je, kako
je veoma tužno kad neko umre, pogotovo zimi, a na sahranu
mu dođe malo ljudi. Da je mogla da vidi svoju sahranu, bila bi
sigurno zadovoljna i ponosna na sebe jer je zahvaljujući njoj,
koja je išla na sahrane, eto i na njenu došao popriličan broj.
S vremena na vreme sam ispod oka gledala ljude koji su
stajali sa strane, kao i one koji su prolazili pored mene i oca i
davala im ruku mehanički. Nadala sam se da će tetka Milica
i Radivoje ipak doći. Prosto, nisam mogla da verujem da je
uradila nešto tako ružno. Koliko sam je pre volela i cenila, sada
sam imala potpuno drugo mišljenje. Ipak, bez obzira na poreklo
i škole koje je završila, bila je bezobzirna kučka, kojoj je stalo
jedino do njenog dupeta. Nije bila ni do kolena mojoj majci.
Leposava jeste dete sa sela i nije imala obrazovanje, ali je znala
da se ponaša i da poštuje ljude. Nedolazak Milice Konstantinović
na sahranu moje majke bio je primitivan gest.
Marko je u jednom trenutku prišao i stao između mene
i oca. Videla sam zahvalnost u očevim očima. Dok su majku
spuštali u grobnicu, mislila sam da ću se onesvestiti.
Kada sam u nekom fi lmu gledala takvu scenu i kada bi
se neko onesvestio, mislila sam da je to tako napravljeno zbog
23
dramskog momenta. Možda na fi lmu, ali ovde, sada, u mom
životu, to je bio najtužniji i najbolniji trenutak i ja sam izgubila
svest.
Osvestila sam se, verovatno, nekoliko minuta posle, mada
mi se činilo da sam spavala stogodišnji san. Najpre sam ugledala
zabrinuto očevo lice. Marko je držao moju glavu na kolenima.
Grejao je moje obraze i štitio me. Da štitio me je od radoznalih
pogleda ljudi, koji su na trenutak verovatno zaboravili da su došli
na poslednji ispraćaj Leposave Janković. Moje onesvešćivanje
bilo im je interesantnije. Zahvaljivala sam Marku u sebi jer je
zamolio sve da se polako raziđu i ostave malo porodicu nasamo.
Za divno čudo niko se nije pobunio. Poslušno su jedan po jedan
odlazili, prolazeći pored mene i oca, klimali su glavom u znak
pozdrava. Kada je poslednja otišla komšinica sa prvog sprata,
odahnula sam. Polako sam se pridigla. Snaga mi se vratila. Uzela
sam Marka i oca pod ruku. Želela sam da baš nas troje poslednji
ubacimo po komadić zemlje. Svakoga od nas je volela na svoj
način, čak i onda kada je vikala i nalazila nam mane. Doduše,
na Marka nikada nije vikala ali je znala da ga prekori, blažim
glasom nego mene, dovoljno da se zna da je uradio nešto što
nije trebao. Najviše ga je prekorevala, kada me ne bi na vreme
dopratio kući. Smatrala je da devojka u mojim godinama ne
treba dolaziti kući kasno jer svet je čudan i svašta će pričati.
Mislila sam u tim trenucima, da kad budem imala svoje dete
nikada neću biti tako stroga. Svi mislimo tako, dok ne shvatimo
koliko je zapravo teško biti roditelj. Deca i roditelji nikada ne
mogu biti zadovoljni u isto vreme. Uvek je neko zakinut. Sada
sam shvatala, kako je uvek bolje da dete bude nezadovoljno
nego roditelj tužan.
Marko je proveo kod nas celu nedelju. Nismo ništa više
pominjali ali smo i mi i on želeli da ostane. Tako uz njega dani
24
su nam izgledali manje tužni. Otac je kuvao. Obojica
su zaključili da sve drugo mogu da radim, samo ne da
kuvam. Majka je više puta pokušavala da me nauči da kuvam
bar neka osnovna jela, nije išlo. Sve oko mene mirisalo je još
uvek na nju, na čistoću. Nisam mogla ni u snu pomisliti da će
mi toliko nedostajati. Bilo je još teže, što se desilo tako naglo,
iznenada. Plašila sam se za oca, trudio se da ne pokaže koliko
mu je teško ali je bilo tako očito koliko tuguje. Nikada jedno
drugom nisu pokazali koliko se vole. Nikad nisam čula da su
rekli: „Volim te.“ Valjda su osećali, ipak mislim da je ocu sada
bilo žao, što joj češće nije govorio, koliko je zapravo voli. Nije
nas opterećivao ali mislim da je svakog jutra, rano, dok smo mi
spavali odlazio na groblje. Vraćao se kući uvek noseći veknu
hleba, to mu je bio izgovor. Nismo ga ništa ni pitali, shvatili
smo i Marko i ja da je na groblju želeo biti sam. Verovatno da
bi mogao da plače.
Jedno jutro dok se otac još nije vratio, pili smo kafu
i Marko mi je rekao da se vraća svojoj kući. Njegove reči su
me zabolele, kao udarac biča. Nisam očekivala da će tako brzo
otići.
– Vera, pa ne idem u drugu državu, tako si ti meni govorila
kad smo se selili.
– Rugaš mi se, nije lepo.
– Ne rugam, samo ne mogu više.
– Šta pričaš Marko, šta ne možeš, jesmo li te otac i ja
nečim uvredili?
– Niste.
– O čemu se onda radi?
– O nama.
25
– Marko, ne plaši me, šta je sa nama, želiš li da me
ostaviš?
– Znaš da te nikada neću ostaviti ludice, samo ne mogu
više ovako spavati pored tebe u istoj kući, u odvojenim sobama.
Vera, muškarac sam i volim te.
Nisam znala šta da mu odgovorim. Zaćutali smo i ta tišina
je bila neprijatna. Molila sam se u sebi da otac ne dođe još malo,
da budemo sami. Želela sam da mu kažem kako volim i ja njega
ali ipak nisam još uvek spremna za nešto drugo, pogotovo ne
sada. Želela sam i uvek maštala kako će to biti poseban trenutak
u mom životu. Zaista nisam želela da Marku pripadnem sada,
kada sam još uvek ranjiva.
– Marko, volim te, znaš da i ja želim isto ali ne sada. Život
je pred nama, ako smo do sada mogli da se suzdržimo, možemo
još malo.
– Malo, koliko je to malo?
– Zaboravio si da sam pre nedelju dana sahranila majku.
Marko, ne prepoznajem te.
Nisam želela više ništa da mi kaže. Sve bi bilo suvišno.
Otac je upravo ušao noseći vruć hleb i ja sam odahnula. Uzela
sam hleb iz očevih ruku i krenula da pravim doručak. Marko je
pozdravio oca i krenuo prema čiviluku. Znala sam da to znači
samo jedno. Uzeće svoju jaknu i otići. Ne znam da li sam se u
tom trenutku više plašila njegovog odlaska ili svog ostajanja s
ocem nasamo. Pogledom sam ga molila da to ne radi. Izbegavao
je moj pogled, koristio je priliku da ode. Otac nas je naizmenično
posmatrao. Znao je da bi svaki njegov komentar bio suvišan, isto
tako je znao da se nešto desilo dok njega nije bilo. Verovatno je
mislio da se radilo o običnoj svađi dvoje mladih ljudi, koji će se
već sutradan pomiriti.
26
– Marko, hvala ti za sve. Ne želim da te zadržavam,
verovatno imaš i svojih obaveza. Znaš da su ti naša vrata uvek
otvorena. Dođi kad god poželiš. Možda želiš da doručkuješ pre
nego odeš, da popijemo kafu ili čaj.
– Hvala, čika Stevo. Imam nekih obaveza na fakultetu,
moram da pokupim neke potpise, za januarski rok. Prijatno
vam, vidimo se.
Mene nije ni pozdravio, samo je izašao i zatvorio vrata.
Nije mi dao ni mogućnost da ga ispratim. Činilo mi se da se
pod otvara pod mojim nogama i da propadam. Osećala sam
se kao Alisa, koju vrtlog odvlači u zemlju čuda, a u toj zemlji
će mi neka kraljica odrubiti glavu. Otac je čangrljao tanjirima,
šoljicama i pravio se kao da nisam tu. Znala sam da zna kako
nešto nije u redu. Znala sam i to da me ništa neće pitati, ako mu
ja sama ne kažem. Tu osobinu sam najviše volela kod oca, bio
je dobar slušač za ono što si hteo da mu ispričaš. Ništa u ovom
času nisam htela da kažem, a i da jesam nisam mogla. Kako sam
mogla da kažem ocu da je Marko otišao zbog toga što nema
mogućnosti da spava sa mnom u istom krevetu. Mislim da
roditeljima nikada nije po volji, mada su svesni da njihova deca
jednom moraju da porastu i imaju normalan ljubavni život,
ni otac ni majka ne žele znati kako neki tamo muškarac radi
„ono“, sa njihovom malom devojčicom. Morbidno ali tačno.
Tako verovatno razmišljaju i roditelji koji imaju sina. Tamo
neka devojka došla da iskoristi njihovog sinčića, koji bi trebao
još uvek da se igra klikerima.
Bližila se Nova godina. Moj rođendan, otac i ja smo
proveli sami. Napravila sam tortu. Bila je to moja prva torta u
životu. Prilično neuspela ali otac je jeo i hvalio me. Nije želeo
da me dodatno rastužuje. Bilo mu je sad već sasvim jasno da se...


NASTAVIĆE   SE...