DORĆOLSKE LIPE III DAN

Fotografija Bojana Boka Durman

između mene i Marka nešto desilo, zato je da bi me oraspoložio

hvalio i jeo s uživanjem tortu koja je na sve ličila samo ne na

dobru tortu. Pojeli smo svako po parče, više bi bilo suviše jer bi

nas svakako boleo stomak. Popili smo po čašu vina i povukli

se svako u svoju sobu. Oboje smo znali, kako ćemo u svojim

krevetima mirno plakati, za onima koje volimo. Marko me nije

pozvao ni da mi čestita rođendan.

Nisam želela da zovem ja njega, a nisam htela ni da ga

izgubim zauvek. Odlučila sam da sutra odem do njega. Moram

pokušati. On verovatno misli kako sam kriva i očekuje upravo

to da dođem i izvinim se. Planirala sam da to i uradim, izviniću

mu se onako kako bi on najviše želeo. Pristaću da spavam sa

njim.

Jutro je osvanulo tmurno. Sneg je i dalje padao, sitan i gust.

Volela sam takva zimska jutra. Koliko god zvučalo glupo, takva

jutra su mi donosila neki unutrašnji mir. Taj mir je bio svuda

oko mene. Bilo mi je teško da ustanem, želela sam da ostanem

ušuškana u krevetu. Miris uštirkane posteljine, prvi put mi nije

smetao. Ljutila sam se na majku što je štirkala posteljinu, ali

jutros, ne znam ni sama zašto, bila sam joj zahvalna. Ta takva

posteljina mi je ulivala neku sigurnost. Nesvesno sam se zavukla

pod jorgan i poželela da tu ostanem, da me niko ne pronađe.

Ostala sam tako sakrivena, s glavom zagnjurenom u perjani

jastuk i ramenima ispod jorgana i čekala da se desi neko čudo.

Naravno da se nikakvo čudo nije desilo, još uvek sam bila na

istom mestu, a ono što sam odlučila da uradim visilo je iznad

moje glave i bockalo me.

Odjednom sam zbacila jorgan sa sebe i skočila iz kreveta.

Hladnoća sobe me je vratila u stvarnost, osvestila me. Suze su

opet bile u vrhovima mojih očiju, peckale moje kapke. Setila

28

sam se onih toplih jutara, kada sam ustajala, a vatra u kaljevoj

peći je pucketala. Majka je imala običaj da na vratanca peći stavi

kore od pomorandže ili jabuke. Taj miris se uvukao u sva moja

čula i pratio me celog života.

Kad god sam ga osetila, sećala sam se detinjstva i koliko

sam zapravo bila voljeno dete. Suze više nisu samo peckale

moje kapke, tekle su slobodno, praveći vlažne tragove na mom

licu. Tuga koju sam osećala bila je toliko jaka, da sam mislila

da ću se raspuknuti. Nisam samo žalila zbog toga što majke

više nema, žalila sam zbog vremena koje smo obe propustile.

Uvek sam smatrala da u životu nema repriza. Majka se čudila

kada bih ja tako nešto izjavila. Govorila mi je da je pametnije

da se latim nekog posla i da se manem fi lozofi ranja. Možda

je trebalo da je poslušam, možda sam trebala više da budem

uz nju i te „pametne“ poslove o kojima je pričala. Trebalo je

da slušam njene savete o vođenju domaćinstva, da naučim da

kuvam, vezem, štrikam, heklam šustikle, na koje niko nije smeo

da spusti čašu jer će ostati trag. Sada možda ne bih bila toliko

tužna i ne bi mi se srce cepalo, kada pomislim kako sam joj se u

sebi rugala jer, živela je van vremena. Nije moja majka živela van

vremena, to sada shvatam, nego ja u to njeno vreme nisam htela

ni da povirim. Bežala sam od nje i Bog me je sada kažnjavao jer

je zarobio moje srce u tom majčinom vremenu.

Razmišljala sam o svojoj odluci, da svoje telo podam

Marku i nisam mogla da ne mislim i o tome, šta bi majka rekla

da to zna. Verovatno bi bila šokirana. Rekla bi sigurno da su u

njeno vreme devojke ulazile u brak nevine i da je zato sve bilo

mnogo lepše. Bila je mišljenja da sve treba raditi u svoje vreme,

da nije to izmišljeno bez veze. Nerviralo me je kada bi za neku

devojku rekla, kako se pustila u promet, pre vremena. Nisam

želela da postanem devojka koja se „pušta u promet“, a nisam

29

želela ni da ostanem usedelica, kao jedna komšinica iz zgrade,

za koju su svi govorili „jadna Mara“. Odlučila sam, zapravo,

poželela sam prvi put posle majčine sahrane da toga dana, pre

odlaska kod Marka, odem na groblje.

Odjednom mi je postalo toplo. Više nisam osećala zimu.

Namestila sam krevet. Otac je već otišao na posao. Unela sam

sa terase kofu uglja i nekoliko drvaca za potpalu. Ono što sam

uradila, a da nisam ni bila svesna, pre toga sam se umila i obukla.

Inače sam obožavala da se ujutru šetam po kući u pidžami. To

je takođe nerviralo majku. Bilo mi je sada lepo zbog stvari koje

sam uradila. Znala sam da bi ona sada da može da me vidi bila

jako ponosna na mene. To me je ispunilo toplinom i kao da sam

na ramenima osetila njene meke ruke kako me grle i nagrađuju

zbog dobro obavljenog zadatka. Nasmešila sam se na pomisao

da sam zapravo sve vreme očajnički želela da sve što uradim

bude suprotno od onoga što je majka želela. Na kraju ipak

dođemo na ono, kako iver ne pada daleko od stabla i koliko se

god trudili, ne možemo biti različiti od onih koji su nas stvorili.

Otac je sve što nije želeo da uradi po njenom elegantnije od

mene izbegavao, zato su i funkcionisali u miru. Moji roditelji

su bili retki koji se nisu svađali više puta u toku dana. Nisam

mogla da u tom trenutku ne pomislim na tetka Milicu. Ona

se nije svađala bučno ali ono što bi rekla, na svoj ironičan

način, bilo je gore od bilo koje svađe. Nije ni čudo što ju je čika

Dragan ostavio. Možda je i to što je prekinuo vezu s Markom

bio proizvod njegovog revolta. Ne pravdam ali ga razumem.

Možda će jednoga dana shvatiti da je pogrešio i javiće se svom

sinu. Marko će mu sigurna sam oprostiti, samo da se to desi.

Vatra je bila upaljena. Zahvalila sam se u sebi, što se nije

ugasila. Najveći problem mi je uvek bio da zapalim vatru. Možda

mi je majka poslala svoj blagoslov. Njoj se vatra nikada nije

30

ugasila. Govorila je kako joj se majka obradovala kada je rodila,

to je narodno verovanje, vezano za potpalu vatre. Sada je htela

da mi pokaže da se i ona meni obradovala, kada me je rodila jer

konačno i moja vatra se nije ugasila. Veselo je pucketala u peći

i sobom se širila prijatna toplina. Sve mi je to govorilo kako će

današnji dan u mom životu, biti na posebnom mestu u mom

srcu. Sama činjenica da sam poželela i imala snage da odem na

groblje, učinila me jačom. O ostalom što je trebalo da se desi

toga dana, nisam želela da mislim, možda me je bilo strah da se

ne predomislim.

Odabrala sam vunenu tamno zelenu haljinu. Marko je

najviše voleo tu haljinu. Majka mi ju je isplela za doček Nove

godine, kada smo bili u trećem razredu gimnazije. Bila je

jednostavna i valjda zbog toga toliko lepa. Najjednostavnije

stvari su bile najlepše. Kosu sam skupila, da bih mogla da

stavim kapu jer napolju je sneg i dalje vejao, a ja sam osetljiva

na hladnoću. Tako umotana, bacila sam pogled u ogledalo i

nasmešila se na ono što sam pomislila. Ni jedna devojka ne ide

ovako umotana, na sastanak sa dečkom, spremna da toga dana

izgubi nevinost. Nevinost, da li je to bila samo reč ili nešto više.

Kakva je zapravo veličina i značenje te reči. Gubi li devojka tom

prilikom neki deo sebe, postaje li manje vredna ili se zapravo

ništa ne dešava, samo te dečko više voli. Majka je i tu imala svoj

stav. Smatrala je da devojka postaje manje vredna ako to uradi

pre braka. Ukoliko se to desi regularno u braku, e onda, onda

ništa. Nije znala da objasni razliku i obično je menjala temu.

Doduše nismo mi nešto mnogo pričale na tu temu, zbog srama

naravno. Ipak je ta tema stalno lebdela, svuda oko nas.

Konačno sam se našla na ulici. Ocu sam ostavila poruku,

nakon što ga nisam dobila na telefon. Na neki način to me je

činilo opuštenijom. Nisam volela, a ni umela, da ga lažem, dok

31

ga gledam u oči. Napisala sam mu da idem kod Olje, drugarice

s fakulteta i da ću kod nje spavati. Znala sam da me otac nikad

nije proveravao. Majka jeste i kod nje ova laž ne bi prošla. Zvala

bi sve redom koji su vezani za Olju, da bi bila sigurna da sam

tamo ili da kojim slučajem ne smetam njenim roditeljima. Bilo

mi je samo važno da otac bude miran i da ne brine jer meni

se zapravo ništa ružno neće desiti, samo ću postati ženom.

Nisam nikad razumela ni tu podelu, na devojke i žene. Zar je to

parčence kožice među ženskim nogama imalo toliki značaj, da

su se zbog njega ženska bića delila na devojke i žene. Muškarci

su i tu bili u prednosti. Njih niko nije delio. Gubitak njihove

kožice je samo značio da su tada postajali mnogo poželjniji i

vredniji. Pročitala sam negde Frojdovu izreku: “Žene treba

da uđu u brak nevine, a muškarci iskusni.“ Neko se tu našao

pametan, pa ga je upitao: „A, gde će muškarci steći iskustvo,

ako je to tako? Naravno Frojd se nije dao zbuniti pa je spremno

odgovorio: „ Pa postoje udovice.“ Veoma lepo smišljeno, samo

opet mi nekako liči na selekciju.

Udovice mu tu dođu kao neke animir dame, koje treba

da pomognu sticanju iskustva muškaraca. Žene su, kako god

okreneš, bile od pamtiveka u nekom podređenom položaju.

Neke su doduše, povremeno podizale glavu i uspevale da se

izbore za malo slobode.

Setila sam se one odvratne sprave, zvane „pojas nevinosti“,

zar postoji mozak koji je mogao tako nešto smisliti. Nemam

ništa protiv muškog sveta, veoma sam mu naklonjena, ali žene

tako nešto nikad ne bi smislile.

Na groblju nije bilo nikoga, samo oni koji su ga održavali.

Groblja su uvek odisala spokojem. Na mestu gde smo svi bili

jednaki, tako je i trebalo da bude. To što nisam volela da idem

32

na groblje nije imalo veze sa tamošnjom atmosferom. Imalo je

veze sa mojim odbijanjem saznanja, da nekog koga smo voleli

više nema. Odlaskom na groblje i stajanjem pored spomenika,

te hladne mermerne ploče, sa nekoliko cvetaka, samo sam

postajala svesnija toga, da moje majke više nema. Dok je bila

živa, nikada nisam razmišljala da će jednog dana otići i da je

više neće biti. Poželela sam puno puta da se odvojim od nje, da

ne slušam sve te pridike o tome šta je dobro, a šta nije, ali nikad

nisam poželela da je više nikad ne vidim. Sneg po kojem sam

koračala, škripao je ispod mojih nogu. Ostavljala sam tragove

u snežnoj stazi, ispred očiju su mi promicale slike detinjstva.

Kada sam sa ocem i majkom odlazila na Kalemegdan, pokriven

snegom i kada smo svojim stopalima pravili otiske poređane

po veličini. Bili su to divni trenuci, koji se urežu u naše male

glave i rastu zajedno sa nama, ne napuštajući nas dokle god u

nama ima života. Setila sam se i sanki na kojima me je otac

vozio do istog tog Kalemegdana, pokrivenu malim kariranim

ćebencetom, da mi ne bude hladno. Zapravo, bilo mi je hladno,

cvokotala sam ali sam bila srećna i bezbrižna. Učinilo mi se

na trenutak da je odlaskom majke deo te bezbrižnosti nestao,

istopio se sa snegom. Poželela sam da se ovaj sneg nikad ne

otopi, da moji tragovi večno ostanu u njemu kao uspomena na

ovaj dan kada sam planirala da se podam Marku.

Hodajući i gledajući za sobom svoje tragove u snegu, nisam

ni primetila da sam stigla do spomenika na kojem je zlatnim

slovima pisalo: „Spomenik podigle sestre, Marija, Milena i

Radmila, sa bratom Stevanom“. Bile su tatine tri sestre. Radmila

je umrla kad sam se ja rodila, Milena je živela u Americi, a

Marija je bila tu. Ostala je da živi u roditeljskoj kući na Čuburi,

nije se nikada udavala. Nije bila na majčinoj sahrani. Razlog

njenog nedolaska, bio je jednostavan, nikada nije oprostila ocu

33

što se oženio majkom. Ženidbom otac je izgubio jedinu sestru

koja je bila tu. Mene je jednom ili dvaput došla da vidi dok sam s

ocem nedeljom odlazila u prepodnevne šetnje Kalemegdanom.

Sećam se samo doterane dame. Uvek je imala šešir i delovala

prilično kruto. Kupovala mi je tada nekakve svilene bombone,

koje su se prodavale na ulazu u park. Pružajući mi kesicu smešila

mi se nameštenim osmehom.

– Uzmi, ali nikako nemoj jesti pre ručka i pre nego opereš

ruke.

Bilo mi je glupo da neko daje detetu bombone i upozorava

ga kada sme da ih jede. Uostalom ja sam znala da ne treba jesti

pre nego operem ruke i pre nego ručam. Bila sam srećna kada

više nismo viđali uštogljenu damu. Nisam tražila objašnjenje

zašto je to tako, a ni otac se nije trudio da mi ga da. Smatrao

je verovatno da sam suviše mala, da bi me opterećivao takvim

stvarima. Razmišljajući o tetki Mariji nešto me je štrecnulo.

Nisam je zapravo videla samo dvaput. Postojalo je još jedno

sećanje vezano za nju.

Nismo se doduše tada direktno videle, možda sam zato i

zaboravila na taj događaj, samo sam slučajno čula da je posetila

moje roditelje, a čula sam je zato što je jako vikala. Ta njena

poseta je obeležila kraj njenog i očevog odnosa.

– Marija, ja te molim da se kontrolišeš i da paziš šta

pričaš!

– Neću brate, neću da se kontrolišem, kontroliši se ti!

– Ne razumem razlog, zbog čega toliko mrziš Leposavu?

– Nisi smeo to da nam uradiš i tačka! Propustio si onakve

prilike, mogao si da oženiš gospođicu Spasić ili gospođicu

Hadžiantonović, sve su te devojke u Beogradu kibicovale, a ti

baš našao da se ženiš raspuštenicom.

34

Te su mi reči i sada odzvanjale u glavi. Imala sam tada

oko sedam godina i mislila da je moja majka svetica. Nisam

tačno znala u tom trenutku značenje reči „raspuštenica“ ali sam

pretpostavljala, da to znači nešto jako ružno jer je otac u tom

trenutku zaurlao.

– Marija, teraš me da kažem stvari koje ne mislim, mnogo

sam besan, molim te da ideš!

– Teraš rođenu sestru, zbog te...

– Marija dosta više, želim da istog trenutka napustiš našu

kuću!

Na trenutak je nastala tišina. Mislila sam da je tetka otišla

ali sam se prevarila. Posle nekoliko trenutaka čula sam najpre

majčin glas, a onda opet tetkin. Činilo se da su obe plakale.

– Marija gde će ti duša, šta sam ti skrivila, ne viči, čuće te

Vera.

– Neka, neka čuje, neka čuje kakva joj je majka.

Onda sam čula neki tupi zvuk. Ubrzo sam saznala i da je

taj zvuk bio šamar, koji je otac udario tetki. Kada si mali, misliš

da su ti roditelji idealni, da ne rade nikada ništa ružno. To što je

majka bila „raspuštenica“, to nisam tada znala da li je ružno ili

lepo ali to što je otac udario tetku, za to sam bila sigurna da ne

spada u lepo ponašanje. Nikada do tada, a ni kasnije nisam čula

oca da tako viče, niti je ikada više bilo koga udario. Taj šamar je

verovatno bio prvi i jedini šamar u njegovom životu. Sada kada

se setim svega, tetka ga je i zaslužila.

Ubrzo se sve utišalo, samo su se čuli tihi majčini jecaji i

uzdasi i očev već smiren glas, kojim je tešio:

– Pobogu Leposava smiri se. Treba da razmisliš, kada te

neko uvredi, zašto i ko te uvredio. Bitni smo nas dvoje, odnosno

35

troje. Vi ste moja porodica, a moja sestra ako tako želi ne treba

mi. Zbog silnih predrasuda je i ostala sama, videće tek sada,

kada više ni mene nema. Hajde, obriši to tvoje lepo lice, da si sto

muževa imala, ja bih te opet oženio, zato što te volim, zapamti

to, zauvek.

Postalo mi je toplo od ovog sećanja. Sećanje na događaj

je bilo ružno ali mene je grejalo ono drugo sećanje, na ono što

je otac rekao majci. Pitala sam se kako se toga nisam ranije

prisetila, znala bih mnogo ranije koliko je zapravo voleo. Mislim

da sam taj događaj potiskivala, bila sam mala ali znala sam da

to što se desilo, svi žele da zaborave, pogotovo majka.

Imala sam oko četrnaest godina, kada sam se ne znam

ni sama iz kog razloga setila reči koje su toga dana izgovorene.

Odjednom sam poželela da saznam zašto je tetka majku nazvala

„raspuštenicom“, sada sam znala šta ta reč znači.

– Tata, kad budeš imao vremena, želim nešto da te pitam,

nasamo.

– Vera, vremena za tebe imam uvek, a i sami smo, Leposava

je kod komšinice. Šta želiš da me pitaš?

– Da li je majka bila udata pre tebe?

Pitala sam ga direktno, mislila sam da tako moram, ako

krenem izokola, spetljaću se i neću ga pitati. Nisam verovala

da će ga moje pitanje toliko iznenaditi i pogoditi. Odjednom je

pobledeo, pa zatim pocrveneo. Uplašila sam se da mu se nešto

ne desi.

– Tata, da li si dobro, da ti donesem vode?

– Ne, ne treba mi ništa, samo malo otvori prozor, nedostaje

mi vazduha.

– Tata, plašiš me, molim te izvini, ne moraš da mi

36

odgovoriš ako ne želiš, samo sam se setila nečega, bilo je davno,

bila sam mala, bila je tetka Marija i posle je više nisam nikad

videla. Zaista izvini, dobro je da mama nije kod kuće. Nemoj joj

reći da sam te to pitala.

– Istina je Vera, istina, ali to ne znači ništa, mnogi ljudi

se razvode, eto desilo se i Leposavi ali mi smo tvoji roditelji i

volimo te i nije važno šta je bilo pre.

– Nije važno, u pravu si, ali zašto onda niste želeli da ja to

znam?

– Nije da nismo želeli, prosto se tako namestilo.

– Šta tu ima da se namešta, zašto se majka stidi toga i ja

mislim da je normalno da se razvedeš od nekog koga ne voliš.

– Pametna moja devojčica, kad si pre samo porasla, da

možemo pričati o tako ozbiljnim stvarima. To sam joj i ja

govorio ali ona me molila i preklinjala da nikome ne kažem,

pogotovo ne tebi. Moraš je razumeti Vera, ona je dete sa sela,

tamo važe drugačija pravila. Razvedena žena je manje vredela,

zato je tako očajnički i htela da dođe u Beograd. Mislila je da će

odlaskom izbrisati svoju prošlost.

Te očeve reči su mi sada odzvanjale u glavi kao crkvena

zvona. Kako ljudi mogu biti tako surovi i tako osuđivati druge.

Majka je morala da se razvede, taj čovek je maltretirao, bio je

pijanac. Nije smela da se požali braći jer se plašila da mu nešto

ne urade, pa da krivično odgovaraju. To su bile stvari za koje

sam mislila da se dešavaju samo na fi lmu, ne u životu. Mislila

sam da neko izmišlja takve priče i pravi fi lmove. Znam da sam

obećala ocu da će to ostati među nama, ali ipak nisam izdržala,

jednog dana sam rekla majci ono što nisam smela. Bilo bi bolje

da sam kojim slučajem takla u osinjak, nego što sam joj to

rekla. Prvo me je gledala u čudu, ćutala je. Kada je prošao prvi

37

šok, okrenula je glavu, pravila se da nešto radi i da me ne čuje.

Na kraju, kada je videla da je vrag odneo šalu, pogledala me

pogledom koji mi je i sada bio pred očima. U tom pogledu je

bilo svega pomalo i straha i stida i besa, čak besa ponajviše.

– Ko ti je to rekao?

– Znam.

– To mi je jasno, zanima me ko ti je rekao, uostalom i nije

istina, odakle ti te gluposti?

– Mama, to nije ništa strašno što si bila udata...

– Nisi mi odgovorila, ko ti je rekao?

– Niko posebno, čula sam razgovor koji ste ti i tata

vodili sa tetka Marijom. Posle toga je više nisam videla. Tata se

posvađao sa njom.

– Vera ne laži me, to je bilo pre sedam godina, bila si

mala.

– Tačno, bila sam mala, tada nisam ništa razumela, osim

da vičete jedni na druge. Sada sam se setila tog događaja i pitala

oca, da mi kaže istinu.

– Platiće mi, obećao je...

– Mama, molim te, zašto bi ti platio za bilo šta. Odrasla

sam, razumem, pa nisi ni prva ni poslednja koja se razvela. Nisi

ništa kriva, nemaš se čega stideti. Mama, mi te volimo.

– Da me voli ne bi ti ništa rekao.

Nije bilo šanse da joj objasnim, kako se takve stvari

dešavaju. Činilo mi se na trenutak da sam ja majka, a ona moje

dete. Bila je tako krhka, izgledalo je kao da će se svakog trenutka

polomiti. Shvatila sam da ne želi više priču i nisam insistirala.

Pokušala sam još par puta da sa njom pričam na tu temu ali

nije vredelo. Možda da je poživela, možda bi i htela da mi otvori

38

dušu jer više nije bila onako kruta. Staru Leposavu majka je

sahranila one večeri u kafani „Dva jelena“, dok je ispijala sok

od maline.

Postajalo je sve hladnije ali ja kao da nisam osećala tu

hladnoću. Sećanja su bila tako topla, da mislim da se sneg topio

od njih. Topio se sneg ali i ja zajedno s njim, odjednom sam

se osećala tako malom, kao Palčica na dlanu. Sedela sam tu

na majčinom grobu i evocirala njene uspomene, koje je krila

čitavog života. Verovatno mi je zbog toga tako

očajnički pričala o „poštenju“, koje treba sačuvati pre

braka. Moja tetka Marija je bila jako oštra prema mojoj majci.

Grdila je brata što nije oženio neku fi nu gospođicu, zašto onda

nije nikome ispričala svoju priču.

– Vera, Leposava mi je rekla da ste pričale...

– Pa nismo baš pričale, ja sam pričala, ona ne baš.

– Rekao sam ti da to ne radiš.

– Ribala te?

– Kakav je to rečnik, nije me niko ribao, s pravom je bila

ljuta, obećao sam joj.

– Tata, mislila sam da bar ti nisi takav malograđanin. Ja

sam deo ove porodice, a porodica ne bi trebala imati tajni.

– Tako je, slažem se, zato ti želim ispričati još jednu

porodičnu tajnu.

– Koju, pre mame si bio žensko?

– Vera, molim te uozbilji se, kakvo je to ponašanje.

– Izvini, šalila sam se, slušam.

– Radi se o Mariji.

– Kojoj, tvojoj sestri, mojoj tetki?

39

– Da o toj Mariji.

– Dobro je zar ne, ipak mi je tetka, ne bih da joj se nešto

desilo.

– Drago mi je što si tako osećajna i što nisi zlopamtilo. Da,

Marija je dobro, ne brini. Ono što želim da ti ispričam vezano je

za njenu mladost. Uvek su sve moje sestre napadale Leposavu

i bile besne na mene što sam se oženio devojkom koja nije moj

nivo. Marija je bila najviše besna, kao da je zaboravila da je

njena sudbina bila slična Leposavinoj. Doduše nije se udala pa

razvela ali je imala verenika, kome je čak dozvolila da je odvede

u krevet pre braka. Ispostavilo se da je taj fi ni ofi cir oženjen i

da u Skoplju ima ženu i dvoje dece. Ružno je to što joj se desilo,

niko to ne zaslužuje. Svi smo bili očajni, kada se otkrila istina.

Morao sam sve to da ti ispričam, čini mi se sada da sam na neki

način osvetio Leposavu. Ti sada znaš Marijinu tajnu, koju je

ona krila celog života, kao zmija noge. Sada mi je puno lakše.

– Mora da je bilo teško živeti s takvim tajnama. Zašto se

ne pomiriš sa tetkom. Sada kada znam šta joj se desilo, nekako

je razumem. Mislim da ne voli mamu zato što je ljubomorna,

mama je uspela da se uda kao „raspuštenica“, a ona ne, iako je

bila dobra prilika. Bože tata kako je sve to zamršeno i glupo.

Ljudi sami sebi podmeću nogu u životu. Mama se stidi svoje

prošlosti, tetka isto, jedna drugu ne vole, a zapravo za to nemaju

ni najmanji razlog. Hoćeš li se pomiriti s tetkom?

– Neću, ovaj put je preterala, molio sam je da nas ostavi

na miru, da živi svoj život, nije vredelo. Sada neka uživa u svojoj

samoći.

– Kako želiš, odrastao si, ne treba ja da te učim, ali zapamti,

biće ti žao.

Bilo mu je itekako žao. Nisam imala ni braću ni sestre ali

40

mislim, da jesam, nikada se ne bih s njima svađala. Život nije

ništa. To mi je ovog trenutka još jasnije. Dok sedim tu sklupčana

na majčinom grobu, dok mi se suze lede u snegu, potpuno sam

svesna prolaznosti života.

Valjda je život zato tako interesantan i lep, zato što može

prestati, onda kada se to najmanje nadamo. Polako sam ustala.

Činilo mi se da ne mogu da hodam, toliko su mi noge bile hladne,

ipak imala sam snage da se sagnem i poljubim fotografi ju majke

Leposave, koja je, stajala pored fotografi je moje tetke Radmile

Janković. Ironija, sudbina se pobrine da sve stavi na svoje mesto,

ko nije za života hteo biti zajedno, biće kasnije. Jednoga dana

će moja majka biti tu pored svih Jankovića, od kojih je jedino

volela oca. Oprostila sam se i krenula.

Nisam se okrenula, plašila sam se, ako se okrenem, majka

će shvatiti gde sam se uputila i sprečiće me u tome, a ja sam tako

čvrsto odlučila da danas izgubim nevinost i postanem Markova,

pa makar ga više nikada ne videla u životu. Nekako mi se činilo,

ako baš mora da se desi nešto i Marko i ja se raziđemo, neka

to bude zbog nečeg drugog, nikako zbog glupog himena, koji

ničemu nije služio.

Bila sam sama na stanici. Ljudi su pobegli od hladnoće ili

je autobus upravo otišao, pa zato nije bilo gužve. Sneg je bivao

sve gušći. Nisam više osećala hladnoću, uskoro ću se naći u

Markovom zagrljaju i bićemo srećni. Autobus je upravo stigao,

a ja sam to smatrala dobrim znakom. Samo na trenutak sam

osetila neku zebnju, plašila sam se da Marko možda neće biti

kod kuće i da je možda trebalo da mu javim da dolazim. Brzo

sam prestala da mislim o tome, morao je biti kod kuće, a da

sam mu se javila iznenađenje bi izgubilo svoje pravo značenje.

Autobus je isto kao i stanica bio prazan. Nisam baš bila sama

41

ali kao da jesam, pored mene je bilo još dva putnika. Jedan

starac koji je spavao naslonjen na hladni i prljavi prozor i žena

srednjih godina, bili su moje jedino društvo. Uostalom, to i nije

bilo bitno, sela sam iza starca, plašeći se da ga ne probudim.

Bila sam uvek bolećiva na takve prizore. Kada bih videla tako

nešto, razmišljala sam, imaju li uopšte takvi ljudi gde da odu.

Imaju li adresu i nekoga ko ih tamo čeka. Marko je na to uvek

imao odgovor; da ja ne treba da brinem, da ja imam adresu i

da se ona nalazi u njegovom srcu. Ne znam ni sama zašto ali

pomislih da i ovaj jadni promrzli starac stanuje u nečijem srcu.

Verovatno to nije bilo tako ali ja sam snažno želela da bude.

Sišla sam na trećoj stanici. Markova nova adresa bila je

Loznička. Mala mirna ulica na Krstu, ni nalik na onu našu lepu

raskrsnicu Sedmog jula, Dušanove i Dubrovačke. Marko je bio

u pravu, što je patio za Dorćolom. Kada bi mene neko sada

odveo bilo gde, a da se to ne zove Dorćol, sigurna sam da bih se

tiho ugasila. Moje srce ne bi podnelo tu bol. Možda bi nekome

zvučalo jako glupo, da neko umire za krajem, za gradom, ali za

mene je to bilo sasvim normalno. Onako kako volimo ljude,

tako volimo i kraj u kojem smo se rodili, napravili prve korake,

išli u školu i radili sve one obične male stvari koje život znače.

Odlučila sam da ovo što mislim, nikako ne podelim s Markom,

tako ću mu samo kopati po još svežim ranama.

Crveni Krst je za neke Beograđane bio najelitniji kraj

Beograda. Možda i jeste tako ali Dorćol i opojni miris njegovih

lipa, bili su duša Beograda.

Mogli su da me mrze zbog toga svi koji nisu bili sa Dorćola

ali to je već bio njihov problem. Mene taj problem nije zanimao.

Ono što me je sada jedino zanimalo, bilo je to da li ću Marka

zateći kod kuće.

42

Nisam ni bila svesna koliko sam brzo stigla do Lozničke.

Stigla sam možda i brže nego što sam to želela. Sneg je i dalje

vejao, a meni je postalo vruće. Kapa, rukavice, šal, sve mi je to

najednom postalo suvišno. Grlo mi je bilo suvo, da mi je u ovom

trenutku neko postavio bilo koje pitanje, ostao bi bez odgovora.

Jedino što sam mogla da izgovorim ili mi se bar tako činilo, bilo

je: Marko, volim te najviše na svetu.

Podigla sam pogled prema gore, pre nego što sam ušla

u zgradu. Markov prozor je bio osvetljen diskretnim svetlom

verovatno stone lampe ili nekoliko sveća. Nijedno od nas nije

volelo da koristi veliko svetlo. Kada bi se našli kod nekoga gde

je gorelo to veliko svetlo i on i ja imali smo osećaj nelagode.

Govorio je da najviše voli da posmatra moje lice osvetljeno

svetlošću sveća. Osetila sam kako se toplina širi celim mojim

telom, prodire u moju unutrašnjnost i što se mene tiče, ja sam

već izgubila nevinost pre nego što se bilo šta slično desilo.

Progutala sam pljuvačku da bih navlažila grlo, koje je

postalo još suvlje dok sam se penjala stepenicama. Stajala sam

konačno pred vratima Markovog stana i nisam se predomislila.

Nisam znala da li to tako treba, grlo mi je i dalje bilo suvo ali

je zato prostor među mojim nogama, bio veoma vlažan, toliko

da sam u trenutku pomislila da će neka slatka tečnost početi

da teče niz moje butine. Čitala sam o tome, nije da nisam i da

sam baš potpuno nespremna krenula ali sada kada se to zaista

dešavalo, ja nisam znala da li da idem napred i pozvonim ili

da se okrenem i pobegnem. Možda bi bilo bolje da se vratim

kući, kažem ocu kako sam odustala od spavanja kod drugarice

i zavučem se u krevet. U krevetu bih u tami svoje sobe, mogla

na miru da se diram i osetim svo ono zadovoljstvo, bez bola

jer pročitala sam i to kako je gubitak nevinosti prilično bolan

čin. Nisam uradila ništa. Odustala sam od bežanja i povratka

43

kući, krenula sam i kad je već tako, bila odlučna da konačno

oslobodim sebe tog tereta. Bila sam ljuta na sebe, što sam to

tako doživljavala. Zašto bi moja nevinost i čednost, predstavljali

teret za mene. Nekada su se devojke ponosile, kada bi uspele da

sačuvaju čednost za prvu bračnu noć. Setila sam se na trenutak

tetke Marije, ona nije sačuvala čednost, a nije se ni udala i šta

je tu dobro. Možda je dobro samo to što je ipak saznala kako

izgleda lepota tog trenutka, kada postaješ ženom jer bilo je i

onih sirotih devojaka koje su se čuvale i nikad se nisu udale.

To je bilo grozno, jadne devojke, pomislih, tetka je ipak imala

sreće.

Konačno spustih ruku na zvono. Nisam je skidala, sve

dok se vrata nisu otvorila. Na njima je stajao Marko, obučen u

farmerke i debeli beli džemper sa rol kragnom.

Pretrnula sam na trenutak. Taj džemper sam najviše

volela. Uvek sam mu govorila kako bih volela da bude u tom

džemperu kada budemo odlučili da se tucamo prvi put. Prosto

nisam mogla da verujem, da je baš sada imao na sebi taj džemper.

Ono što još nisam mogla da verujem, bilo je da sam, doduše u

sebi upotrebila reč tucanje. To nije ličilo na mene. Nikad nisam

psovala, ni govorila ružne reči.

Zašto sam tako mislila, ni to ne znam, pa to možda jeste

ružna reč ako je upotrebiš da bi nekoga uvredio.

U ovom slučaju, to nikako nije bio moj cilj, to se brate

tako zove, mi želimo, odnosno ja želim, zato što se volimo,

a kada nekoga voliš onda se i tucaš s njim, bez predrasuda,

upotrebljavajući pojmove predviđene za takvu situaciju. U

ljubavi i u ratu je sve dozvoljeno, pa i upotreba „ružnih“ reči.

Prošlo je nekoliko sekundi, minuta, ne znam ni sama,

meni se činilo da se radi o satima, pre nego što je Marko prvi

progovorio.

44

– Ti!?

– Očekuješ englesku kraljicu?

Nasmešio se. To je bio pravi izraz jer kad se smeješ onda to

radiš drugačije. Ovo je bilo ovlaš, tek toliko da mi pokaže kako

je još ljut ali eto kad sam već tu mogu ući. Pomakao se da me

propusti. Jedva sam dočekala i ušla sam takvom brzinom, kao

da sam se uplašila da se ne predomisli i zatvori mi vrata pred

nosem. Taj moj užurban ulazak u njegovo mirno veče, učinio je

da njegov smešak, jednim krajem usana, postane pravi pravcati

osmeh, koji pokazuje njegove prelepe zube.

– Vera, stani, da li te neko juri, a ti želiš da pobegneš?

– Ne juri me niko ali se ipak plašim.

– Čega, bebo, čega se plašiš, tu si i niko ti ništa ne može, dođi!

Ova situacija je odagnala sve moje strahove. Bilo je sasvim

sigurno da je Marku bilo drago što me vidi. Biće mu još draže

kada shvati zašto sam tu i zašto drhtim. Stajali smo

tu nasred njegovog dnevnog boravka. Sveće su titravom

svetlošću osvetljavale naša lica, čak mi je bilo vruće od njihove

topline. Zapravo nije to bilo od sveća, Marko me je grejao i

telom i džemperom i ljubavlju. Više mi ništa nije ni trebalo.

Želela sam da mu odmah kažem zašto sam došla ali sam na svu

sreću zaključila, kako bi to bilo nešto najgluplje što sam mogla

da uradim i odustala sam. Poslušala sam njegov savet, da samo

stojim tu s glavom na njegovim grudima i da ćutimo, kao što

smo to samo mi znali.

Povremeno sam pogledavala oko sebe. Htela sam da se

upoznam sa Markovim stanom. Ovo je bilo naše prvo viđenje i

zaključak je bio, da mi se sviđa, sve što sam videla.

Dnevni boravak je zapravo sadržao sve, i deo za spavanje

i deo sa malim šankom iza kojeg se nalazila kuhinja. Pričali smo...

NASTAVIĆE  SE...