DORĆOLSKE LIPE IV DAN

                                                     Fotografija Bojana Boka Durman


kako bi tako oboje voleli da izgleda naš stan, pa valjda je
zato tako i uredio prostor u kojem je živeo. Bilo mi je milo jer
sam shvatila da je to tako, zato što je i mene planirao u svom
životu. Po podu je bilo puno jastuka raznih boja. Krevet je bio
veliki, bračni. Defi nitivno, bila sam na pravoj adresi. Najviše mi
se dopao šank, ofarban raznim bojama, kao papagaj pera.
Takve su bile i dve visoke barske stolice. Dopalo mi se i to
što na plafonu nije bilo lustera. Po malom stolu na sredini sobe,
bile su razbacane knjige.
Pokušavao je da uči, ali način, na koji su knjige bile
razbacane, govorio je da mu to nije polazilo za rukom. Sto i nije
bio pravi sto. Bio je to stari kovčeg, nalik na škrinju. U takvome
su naše bake donosile svoj miraz, čuvale svoje venčanice, u
kojima su ih pokapali. Poželela sam da zavirim u ovu škrinju
jer one su obično pored drugih stvari krile i neku tajnu. Možda
je Marko imao neku tajnu koju je želeo da sakrije od mene.
Odbacila sam tu misao, nije mi se sviđala.
– Lepo ti je ovde.
– Znam.
– Skromnost ti nikad nije bila vrlina.
– Smatram da to i nije vrlina, zapravo, koči nas da
pokažemo svoje prave vrednosti.
– Moram priznati, mada nevoljno, da si u pravu kao uvek.
– Želiš li nešto da popiješ, sok, čaj?
– Imaš li neko vino?
– Oho, izgleda da sam puno toga propustio za ovo vreme.
– Propustio si nas, zar to nije dovoljno.
– Zar ti ne studiraš arhitekturu ili si se možda prebacila
na književnost, da mi budeš bliže.
46
– Marko, molim te, imaš li to vino ili ne?
– Imam, da donesem dok se ne predomisliš, belo ili crno?
– Crno bi mi više prijalo, tata kaže da je belo za leto.
– U pravu je, kako je čika Steva, jel se smirio malo?
– Jeste, dobro je, tako bar kaže, mada mislim da plače kad
ga niko ne vidi, ne pitaš kako sam ja?
– Vidim da si dobro, pusti ga da plače, biće mu lakše,
nemoj mu reći da znaš, stideće se, takvi su muškarci, plači i ti,
suze su dobre, ispiraju dušu.
– Marko, kakvi ste vi muškarci zapravo?
– Kako to misliš?
– Mislim tako, kako sam te i pitala, mislim, šta ti znači to:
takvi smo mi muškarci?
– Drugačiji smo od vas.
– Hvala na iscrpnom odgovoru. Znam budalo da ste
drugačiji, mislim po građi, imate...
– Reci slobodno: imate kurac, a vi...
– Da mi imamo pičku ali mene ne zanima ta različitost...
– Vera zaista se svašta desilo za ovo vreme. Da li si svesna
da si upravo nazvala muške i ženske organe pravim, narodskim
imenom i nisi se zacrvenela?
– Zašto bih, neki bez tih pojmova ne mogu započeti
prostoproširenu rečenicu u Jugi, ja sam reči upotrebila u pravo
vreme, na pravom mestu i to onda nije vulgarno. Vulgarno je...
– Zapamtila si šta sam ti pričao: vulgarno je kada te
pojmove izgovaramo bez smisla, tek da nešto kažemo ili nekoga
povredimo.
– Marko, hoće li to vino?
47
Osetila sam kako mi obrazi gore. Ipak nije bio u pravu,
zacrvenela sam se, malo me je bilo sramota ali nisam ni za živu
glavu želela da on to primeti.
– Nisi mi odgovorio na pitanje o različitosti.
– Ne znam tačno, Vera, šta te zanima ali jesmo drugačiji,
pa ne bi valjalo da nismo.
– Misliš li ti da je sramota kad muškarci plaču?
– Naravno da ne mislim tako, ako postoji razlog, uvek
treba plakati, bez obzira kom polu pripadaš.
– Marko, voliim te jako i baš volim što sam tvoja
devojka.
– Ti si moja ljubav, devojka može biti svaka.
– Nemoj ni da se šališ na tu temu.
– Lepo sam ti rekao, zašto me ne slušaš, površna si, ti si
moja ljubav, zapamti!
Dok je sipao vino gledao me je pravo u oči. Bilo mi je
neprijatno, želela sam da mu kažem zašto sam došla ali nisam
imala snage. Marko nije skidao pogled sa mene, zapravo skidao
me je pogledom i u tom trenutku sam bila gola pred njim, pre
nego se bilo šta desilo. Bila sam sigurna da zna zašto sam tu
i da me ništa ne želi pitati. Na tome sam mu bila bezmerno
zahvalna. Otpila sam veliki gutljaj vina. Toplota se širila mojim
telom, gorela sam i želela da potpuno izgorim i da se pretvorim
u pepeo, koji će moći da mu stane u dlan. Ovo je bila naša noć.
Marko me je želeo, to mi je bilo najvažnije.
Na trenutak se odvojio od mog vrelog tela, osetila sam
jezu, ne zbog hladnoće i snega koji nije prestajao da veje. Bilo
mi je hladno uplašila sam se da će prekinuti i da će sva čarolija,
koja je lebdela oko nas, nestati. Zidni sat je otkucao ponoć. A
48
ja sam želela da ga razbijem. Nisam htela da budem Pepeljuga,
nisam došla kod Marka da izgubim cipelu, već nevinost.
Nasmešila sam se, kako nikome nije palo napamet da napiše
savremenu bajku o Pepeljugi i princu. Pepeljuga bi u toj bajci
izgubila nevinost.
– Marko, nemij otići, hladno mi je.
– Ne idem nigde, malena, samo hoću da čuješ jednu stvar.
Bacila sam pogled na njegov beli džemper na podu.
Nisam mogla da se setim u kom trenutku je ostao bez njega ali
sam zato uživala u njegovom telu. Potpuno golo telo nikada nije
tako izazovno. Njegov goli torzo me je palio. Zapravo nisam ja
tačno znala kako treba da se osećam kad me muško telo napali
ali sam bila sigurna da sam na pravom putu da to saznam. Srce
me je dovelo na taj put, povratka nije bilo. Neka bi možda druga
devojka na mom mestu upotrebila razum u ovom trenutku, ja
nisam želela.
Sve što sam želela bilo je da se Marko što pre vrati i da
nastavi tamo gde smo stali. Meni razum u ljubavi nije bio dobar
saveznik. Mislila sam da kada ljubav pokuca na vrata mozga,
srcu treba prepustiti da ih otvori.
Kemal Monteno je pevao „Jedne noći u decembru“. Nije
bio decembar ali moglo je da se odnosi i na januar jer bila je
noć, padao je sneg i bilo je hladno, sve se slagalo i poklapalo.
Znala sam tog trenutka iako se ne zovem Branka, da će ova
pesma obeležiti ostatak mog života. Bilo je stvarno tako, kad
god sam kasnije u životu čula tu pesmu, plakala sam i sećala se
svoje prve noći sa Markom.
Više nisam mislila, sve što sam radila bilo je vezano za
instinkt. Sva pitanja koja sam sebi postavljala; kako ću ja to i
da li ću moći, bila su besmislena. Sve se dešavalo, baš zato što
49
je trebalo da se desi, pa i onaj trenutak kada je Marko blago
raširio moje noge i podigao ih na svoja ramena, bio je čaroban.
Pričali su da taj „prvi put“ boli, mene nije bolelo ništa. Osećala
sam kako prodire u mene, kako mu se vrata raja otvaraju i kako
lagano njišući kukovima uživa, što je baš on bio prvi u mom
životu. Šaputao mi je na uvo ali nisam razumela, od svega sam
razumela samo:
– Mala, tako sam te želeo i želim te. Divna si. Volim te.
Reci mi ako te zaboli prestaću, želim da uživaš isto kao i ja.
– Marko, sve što želim je da ne prestaješ, ništa me ne boli,
divno je. Marko imaš tako...
– Imam šta, reci, nastavi, ne stidi se, reci malena...
– Imaš divan kurac, to si hteo da čuješ, eto sad si čuo.
Marko, ovo je prelepo, čini mi se kao da ću poleteti. To, to,
ljubavi! Joj šta je ovo, nešto toplo se razlilo...
Odjednom sve je utihnulo. Otvorila sam oči i pogledala
Marka ispod oka. Žmureo je. Izgledao je kao da se nalazi na
nekom drugom mestu, kao da nije svestan šta se upravo
dogodilo. Uplašila sam se. Šta ako on sada ustane i kaže mi
da odem. Kroz glavu su mi prošle majčine reči, da muškarci
odlaze kada dobiju ono što žele. Laknulo mi je, pa ovo što se
desilo, zato se i desilo jer sam ja to želela. Zapravo, želeli smo
oboje. Bila je ovo čarobna noć, koju ću pamtiti dok sam živa.
Marko je konačno otvorio oči i uputio mi pogled najnežniji na
svetu. O takvom pogledu mnoge žene sanjaju čitavog života i
nikada ih niko tako ne pogleda. Napolju je i dalje vejao sneg.
Plava svetlost nazirala se kroz prozor. Bila je to zora, naša prva
zora. Marko je ustao i krenuo po cigarete. To sam isto negde
čitala, ne sećam se gde, nije ni bitno, da posle dobrog seksa,
najviše prija dobra cigareta i čaša pića. Nisam pušila ali Marko
50
se vratio držeći u ruci dve zapaljene cigarete. Nisam odbila, da
mi je ponudio i drogu, mislim da bih i to probala. Mnoge stvari
sam noćas uradila prvi put. Pogledala sam oko sebe i shvatila
da nismo ni stigli do kreveta. Sve što se dogodilo, dogodilo se
na podu na Markovom belom džemperu, na kojem je sada bilo
nekoliko kapi krvi. Kada kraljica ugleda krv na snegu, požele
da dobije ćerku, čiji će obrazi biti rumeni kao krv. Bajke su mi
bile jača strana, a možda je to što sam sve poredila sa bajkama
bio način da se oprostim od devojčice i postanem ženom. Na
svu sreću, to se ipak nije dogodilo. Nikada se nisam oslobodila
te devojčice u sebi, nisam ni želela, ona mi je pomogla da me
život manje boli.
Posle prve cigarete i još nekoliko čaša vina, počelo je da
mi se vrti u glavi. Nisam znala da li mi se vrti od cigareta, na
koje nisam navikla ili vina, koje takođe nisam često pila. Ono
što sam sa sigurnošću znala, bilo je da sam srećna i da želim
da ostarim s Markom, deleći tu sreću. Zaspali smo, ovaj put na
krevetu, na podu je postalo hladno. Probudila me je zvonjava
telefona.
Na trenutak sam se uplašila, pomislila sam kako je otac
možda saznao da sam ga slagala i sada zove Marka da proveri.
Nije bio otac, bila je tetka Milica ali je Marko brzo završio
razgovor. Nisam pitala ništa ali sam skapirala da ga nije zvala
zbog nekih bitnih stvari, onako, uobičajena dnevna konverzacija.
Kada je završio razgovor, poželela sam da se javim ocu ali nisam
smela. Mislila sam da će čak i preko telefonaa shvatiti da sam ga
slagala i da noć nisam provela kod drugarice.
Ipak sam iskoristila priliku, dok je Marko otišao da se
istušira, da pozovem oca. Možda sam nesvesno želela da budem
sama dok ga zovem, smetalo mi je da lažem dok je Marko bio
51
pored mene. Mogao je da pomisli kako se kajem zbog svega, a
ja se nisam kajala ni zbog jednog jedinog poljupca, a ni drugih
stvari koje su se te noći desile. Kemal Monteno koji je opet
pevao, bio je jedini svedok mog „prvog puta“.
Otac je bio dobro raspoložen i mislim da ni jednog
trenutka nije posumnjao u ono što sam mu rekla. Majka bi
verovatno tražila da priča sa nekim od roditelja moje drugarice.
Pitala bi ko su, šta su, kako ona ne zna tu drugaricu itd, itd. Otac
ništa od toga nije uradio. Samo je želeo da zna kada se vraćam
kući. Marko je išao prema meni s velikim poslužavnikom.
Na njemu su bile dve šolje mirisne kafe i sendviči, oni moji
najomiljeniji, s ruskom salatom. Stavljanjem kažiprsta na usta,
dala sam mu do znanja da ćuti. Ocu sam rekla da ću i noćas
spavati kod drugarice, jer moramo da učimo za ispit. Poželeo
mi je sreću u učenju i poljubio me u slušalicu. Majku je najviše
nerviralo to naše virtuelno ljubljenje, preko telefona. a ja sam
najviše na svetu volela te očeve poljupce.
– Marko, ruska salata, pa ti si najdivniji dečko na svetu,
obožvam te sendviče s ruskom...
– Znam, malena, zato sam ih i napravio.
– Odakle ti ruska salata, nemoj mi reći da si je sam pravio
za ovu priliku, nemoj jer odmah ću se udati za tebe.
– Držim te za reč, što se tiče udaje, rusku je pravila Milica,
to valjda jedino i zna da pravi...
– Nemoj bre tako, pa znam ja kako kuva tetka Milica.
– Bečka i krompirići, ako to nazivaš kuvanjem, onda
dobro, sećaš se da je uvek to pravila kada si dolazila kod nas na
ručak.
– Pa šta, zna žena da to volim, eto vidiš i rusku je napravila
zbog mene.
52
– Moram da te razočaram, to je bilo zbog mene.
– Dobro, dobro, daj bre da jedem, umreću od gladi, ostaćeš
udovac, a da me još nisi ni zaprosio.
– Kako nisam, a ono malopre se kod tebe ne računa?
– Možda, mada nisam sigurna... Zaista, šta bi rekao, kada
bih ti stvarno predložila da se venčamo?
– Pristao bih odmah, da se ne predomisliš.
– Marko, hajde sutra da se venčamo, ne mora niko da zna.
– Hajde!
Celo to popodne nismo nigde izlazili. Vodili smo ljubav
do iznemoglosti. Upravo smo to radili, to se zvala ljubav, to nije
bilo tucanje i Marko se složio sa mnom da se to ne može nazvati
tako. Tucaju se oni koji se vide jednom, samo jednu noć i onda
svako ode na svoju stranu.
Marko i ja smo se tri dana kasnije venčali u opštini Stari
Grad, tačno u podne. Tri dana nam je trebalo da prikupimo
sve papire i obavimo glupe formalnosti, inače bismo to uradili
odmah sutra, posle bajke koju smo proživeli. Niko od naših nije
znao. Zapravo, lažem. Zajedno smo iz Opštine otišli na groblje
i priznali mojoj majci šta smo uradili. Bilo mi jedino žao, što
ocu ništa nisam rekla, znala sam da će ga to pogoditi ali takav
je bio dogovor. Ja ga nisam želela prekršiti. Imali smo svoju,
samo našu tajnu i ja sam želela da je ispoštujem. Leposava nam
nije mogla ništa... Zapravo, niko nam ništa nije mogao, samo
smo hteli da izbegnemo dosadna predavanja, o tome kako smo
još mladi i da to nismo trebali da uradimo pre nego završimo
fakultet.
Postojao je još jedan ritual koji smo obavili posle posete
majčinom grobu. Na taj čin sam bila jako ponosna i mislim da
je to nešto što će živeti u meni zauvek, isto kao i naš Dorćol, koji
53
smo istetovirali u našim srcima. Kao da smo na taj način želeli
da sačuvamo nešto lepo, samo za nas. Tačno u podne, dan posle
našeg venčanja, stajali smo na raskrsnici ( četiri ćoška, po kojoj
je Dorćol i dobio ime ), zagrljeni i srećni. Baš tu, gde su drugi
gubili glave, mi smo se zakleli na večnu ljubav.
Za sobom smo ostavili mali buketić, koji smo kupili kod
bake na Bajlonijevoj pijaci. Buketić tog poljskog osušenog
cveća, u sred januara, trebao je da predstavlja simbol naše
ljubavi, koja će biti raznolika i šarena zauvek. Bilo mi je žao,
samo na trenutak, dok smo tako stajali i dok je sneg padao
topeći se na našim vrelim obrazima, što toga dana nisu mirisale
lipe. Pomislila sam na trenutak da je to neki loš znak, što nismo
čekali da lipe budu naši svedoci. Ipak nisam dozvolila da bilo
šta pokvari našu sreću, čak ni lipe, koje za inat nisu cvetale u
januaru.
Nije se ništa promenilo u mom i Markovom životu,
osim što mi se činilo da smo se voleli još više i bili nekako
spokojniji.
Ponekad sam spavala kod „drugarice“ i to su bili trenuci
koji su bili najlepši, valjda zato što smo ih krali, a takve stvari
kad kradeš, one dobijaju na lepoti. Otac nije primetio ništa
neobično, a tetka Milica, ona ionako ništa nije primećivala. Bila
je suviše zaokupljena Radivojem i sobom, da o Marku, baš i nije
vodila računa. Jedino što je otac primećivao, bio je sjaj u mojim
očima.
– Vera dušo, nekako mi blistaš u poslednje vreme. Marko
je zaslužan siguran sam. Nego, zašto ga nema kod nas, dugo nije
bio, jel sve u redu sa vama?
– Jeste, tata, sve nesuglasice, ako smo ih i imali, iza nas su.
Kako si ti, kako je na poslu?
54
– Da li se meni čini ili je moja devojčica porasla preko
noći. Otkad to tebe zanima moj posao?
– Bože tata, kako otkad, pa oduvek.
– Ovo je nešto najsmešnije što sam čuo u poslednje vreme,
a znaš li da ti je i nos porastao.
Smejali smo se. Volela sam da zasmejem oca. U poslednje
vreme, retko se smejao. Majčina smrt mu je baš teško pala.
Osetila sam nešto toplo oko srca. Bilo mi je drago što je majka
Leposava jedina znala moju i Markovu tajnu. Kakva ironija.
Život nam često priredi po neko takvo iznenađenje. Da je majka
bila živa, sigurna sam da bi bila poslednja osoba, kojoj bih rekla
da sam izgubila nevinost pre braka i da sam se za Marka udala,
tri dana kasnije i to tajno. Bilo je tu velike doze crnog humora,
majka bi umrla, kada bi to saznala. Bolje što je, da Bog oprosti
što je umrla ranije, da ne doživi tu „sramotu“. To mi je zapravo
često i govorila, baš tako.
– Vera, da čuvaš sebe i svoju čednost jer ako uradiš nešto
nečasno pre braka, ja ću umreti, to nikada ne bih mogla da
preživim.
Smešila sam se dok sam prala sudove. Planirala sam
i večeras da prespavam kod „drugarice“, pa sam želela da
ostavim sve u redu, da se otac ne muči. Sedeo je bezbrižno u
svojoj omiljenoj fotelji i čitao neku knjigu. Uveče nikada nije
čitao novine, a ni ujutru.
Smatrao je da dan treba početi i završiti nečim lepim i
dobrim, a u novinama svakako nije mogao naći ništa lepo, a ni
dobro.
Prišla sam mu s leđa i poljubila ga u vrat. To sam najviše
volela da radim, a voleo je i on, mada je uvek negodovao
smeškajući se.
55
– Nemoj Vera, znaš da to ne volim, sav sam se naježio.
– Eto, sad je tebi porastao nos, znam da uživaš u ovome,
evo još jednom ću, a onda bežim, imamo dosta da učimo.
– Kad počinju ispiti?
– Sledeće nedelje.
To je bilo jedino što ga u ovom razgovoru nisam slagala.
Zaista su mi ispiti počinjali sledeće nedelje i na moje ogromno
zadovoljstvo, bila sam spremna, za svaki od njih. Baš tog jutra
sam predala maketu. Uradila sam maketu dečijeg vrtića i
profesor je bio oduševljen. Pohvalio me je pred svim studentima,
uz komentar da sam, što se njega tiče, ispit već položila. Marko
je imao veliki udeo u svemu. Tražio je od mene da mu obećam
kako ni na trenutak neću popustiti ni odustati od fakulteta.
To sam i ja tražila od njega, rekla sam da mi ne treba glup i
neobrazovan muž. Smejao se, govorio mi je da lažem, da je
siguran, kako bih ga volela i da ne zna ni da čita ni da piše. Bila
je to istina, u svakom slučaju bih ga volela.
Kako smo planirali tako je i bilo. Sve ispite koje smo
prijavili za taj rok, položili smo, naravno i dobili najviše ocene.
Bila sam ponosna, što smo razbili sve predrasude, da oni
koji se venčaju pre završetka fakulteta obavezno odustaju i
završavaju kao neki knjiški moljci, na šalterima ili u zagušljivim
kancelarijama. Marko i ja smo bili van tih priča. Uživali smo u
svojoj tajnoj bračnoj zajednici i ljubavi, koju na svu sreću nismo
morali da krijemo. Ponekad mi se činilo da u očima nekih
nevernika vidim pitanje:“Vi ste još zajedno“? Među većinom
je vladalo mišljenje, kako duge veze, poput naše nisu dobre i
obično se završavaju burnim raskidom. Volela sam što nisu bili
u pravu, a još više sam volela, što nikome od njih ne moram
ništa da objašnjavam, ionako ništa ne bi razumeli.
56
Veče, tog poslednjeg dana polaganja ispita, planirali smo
da provedemo zajedno i proslavimo ga uz vino i sveće. Marko
je najavio da ima neki poklon za mene ali je želeo
da to ostane iznenađenje. Volela sam iznenađenja ali nisam
volela da čekam, dok ne vidim o čemu se radi. Sa strpljenjem
nisam baš bila u dobrim odnosima, želela sam da se sve dogodi,
sad i odmah. Posle polaganja ispita, otišla sam na kratko do
kuće, da javim ocu, kako je prošlo i da uzmem neke stvarčice,
ne mogu tek tako na spavanje kod „drugarice“. Kod kuće me
je dočekalo iznenađenje, koje je trebalo da bude prijatno ali ja
sam sve želela u ovom trenutku samo ne kućnu proslavu.
Ono što takođe nisam želela, bilo je da razočaram oca.
Sto je bio svečano postavljen, sa najbeljim i najuštirkanijim
majčinim stolnjakom, koji se koristio samo za specijalne prilike.
Na belom stolnjaku blistao je servis od kobalta, koji je otac
doneo sa jednog svog putovanja u Istanbul.
Majka nikada nije mogla da mu oprosti što nije doneo
servis za dvanaest osoba, već samo za šest. Ostala je bez pola
servisa, zbog lutke koju sam ja naručila. Ajša, u turskoj narodnoj
nošnji, bila je moja omiljena lutka, s kojom sam mogla i da se
igram. Pokušala je Leposava da je tretira kao komad nameštaja
i da je iznosi na svoj bračni krevet nedeljom i praznikom ali se
otac oštro usprotivio i ja sam dobila Ajšu na uživanje.
Sećanje na te lepe trenutke je ublažilo ono što sam
osećala u tom času, kada sam shvatila da od moje i Markove
romantične proslave neće biti ništa. Zaista, taj lepi osećaj da
sam svakim danom praštala Leposavi sve što je uradila, prosto
me je ispunio jednim jakim osećajem, koji se zove ljubav, jer
majkama je ipak sve oprošteno. Postojao je i razlog, to sam
saznala, a taj razlog je ležao u njihovom srcu. Moja majka mi
57
je poklanjala svoje srce, na način za koji je mislila da je najbolji
i ja sam joj sada bila zahvalna na svemu. Jedino mi je bilo žao
što ni jedna ni druga nismo to shvatile kad je trebalo, život bi
nam bio jednostavniji i lepši. Možda bi i bio ali to onda ne bi
bio ni moj ni njen život, bilo bi nešto što smo nametnule jedna
drugoj, a da se nismo upitale, šta zapravo želimo. Sve što sam
zapravo saznala o životu, saznala sam kombinujući Leposavu i
Stevana i praveći svoju sliku. Baš to su mislim i želeli od mene,
da izvučem najbolje.
Prišla sam ocu i poljubila ga. Znala sam da se ni Marko
neće naljutiti. Jedino što me je plašilo, bilo je kako će Marko po
ko zna koji put biti nesrećan jer ništa slično nikada nije dobio
u svojoj porodici. Pomislila sam, ako Marko i ja budemo imali
decu, a nema razloga da ih nemamo, pružićemo im sve ono
najbolje, što čuvamo u sebi, baš za tu priliku.
– Tata, divno izgleda, hvala ti, nije trebalo da se mučiš.
– Nisam se mučio, zaslužili ste i ti i Marko, mogla si da
pozoveš i drugaricu, kako ono beše... Olju.
– Da tata, Olja. Ona nije tu, otišla je kod bake u Sombor,
da se odmori malo od učenja.
– Dobro, neki drugi put, ipak si toliko puta u poslednje
vreme spavala kod nje, red je da se revanširaš. Zovi Marka, neka
požuri, da se pečenje ne ohladi.
Opet mi je ispred očiju bila majka. To revanširanje, to je
otac naučio od nje. Ona je uvek volela da ljudima vraća usluge.
Otac je pokušavao da joj objasni, kako ljudi ugađaju jedni
drugima, zato što to vole i nije se potrebno revanširati baš
za sve. Očigledno da više nije mislio tako, pomirio se s time da
je majka bila u pravu. Nasmešila sam mu se, zaista sam želela da
mu pokažem kako mi je drago što se potrudio da me obraduje.
58
Kada bi mu sada rekla da smo Marko i ja planirali nešto drugo,
slomila bih mu srce. To nikako nisam želela. Krenula sam da
zovem Marka i nadala se da će razumeti i doći bez pogovora.
Kada sam mu čula glas, nešto mi se steglo u grlu. Odjednom
nisam mogla ni reč da izgovorim.
– Halo, ko je, Vera jesi li to ti, ne plaši me, nešto se
dogodilo.
– Ne Marko, ništa se nije dogodilo– reči su odjednom
grunule iz mene– zaista nije ništa, dobro smo, samo...
– Samo šta, reci već jednom, Vera da li je čika Steva
dobro?
– Dobro je tata, toliko je dobro, da je ovde napravio čitavu
gozbu. Marko, nemoj molim te da se ljutiš, nisam znala ali prosto
nemam srca da ga odbijem, spremi se i dođi!
– Bože, kako si me uplašila, mislio sam da se nešto desilo.
Doći ću, nema veze, posle mu možeš reći da si se dogovorila sa
Oljom da spavaš kod nje. Ostatak noći je naš.
Mislila sam da ću pasti. Činilo mi se da su mi noge bile
tako male i da više nemaju snage da me drže. Napravila sam
najveću glupost, kako sam mogla reći ocu da je Olja otišla u
Sombor. Moj alibi sam spalila na lomači. Kako da sada kažem
Marku da ću večeras morati da spavam kod kuće u svom
krevetu. Možda bi on mogao ostati kod nas ali koja razlika, ja ću
u svakoj kombinaciji spavati u svojoj, a Marko u sobi za goste.
Otvorila sam prozor, nedostajalo mi je vazduha.
– Vera, da li si tu, šta se desilo, zašto ćutiš?
– Ma tu sam, samo sam otvarala prozor, pa mi je slušalica
ispala.
– Otvorila si prozor, a napolju veje sneg i sigurno ima
minus trideset.
59
– Ma nije baš tako, a i da jeste, malo vazduha neće mi
škoditi, bilo bi bolje da prekineš i dođeš što pre, da se pečenje
ne ohladi.
– Ma pusti pečenje, reci ocu da ideš kod Olje, da spavaš,
dok ja ne dođem, da ne crvenim, kad lažeš.
– Marko, ne mogu kod Olje.
– Kako ne možeš, kako si do sada mogla, šta te sprečava?
– Olja nije kod kuće, otišla je kod bake u Sombor.
Izgovorila sam tu laž i Marku. Nisam imala hrabrosti da
mu kažem šta sam napravila. Danima sam mogla da lažem
oca, mogu jedanput slagati i Marka. Ovakve laži nisu opasne,
kada lažeš da bi zaštitio one koje voliš. Uostalom, imali smo ceo
život pred sobom, mogli smo jednu noć pokloniti ocu, kad se
već ovoliko trudio. Pomislih, i pogled mi mahinalno skrenu na
majčinu fotografi ju na zidu. Otac je nedavno tu postavio i baš
se lepo uklopila. Bila je lepa na toj fotografi ji. Imala je na glavi
crnu rusku šubaru i predivan osmeh. Ličila je na holivudske
glumice iz tridesetih.
Nasmešila sam se i ja njoj, verovatno bi sada bila ponosna
na mene, što sam donela odluku da veče provedem s ocem,
ionako je često bio sam. Bila bi ponosna na svoju ćerku i zbog
toga, što bar jedno veče neću biti nemoralna, nego smerna i fi na
devojka.
–Vera dete, jesi li završila razgovor, dođi da mi pomogneš,
ne mogu da nađem onaj dugulajsti tanjir, znaš onaj u koji je
majka uvek slagala pečenje.
– Stižem tata, znam gde je taj tanjir i da znaš da si u pravu,
taj tanjir je baš stvoren za pečenje.
– Jesi rekla Marku da požuri, ovo ne valja kad se ohladi,
mada moram...

NASTAVIĆE   SE...