DORĆOLSKE LIPE IX DAN

                                                Fotografija  Bojana  Boka  Durman


neprijatno. Nije želela da ga povredi, a
ipak je to učinila. Njeno kajanje nije dugo potrajalo. Našla je
155
opravdanje za sebe, nije mogla da zamisli da se neko školuje, a
da nema mogućnosti za to. Umesto da se izvini mladiću, Milica
je nastavila sa neumesnim pitanjima.
– Slušala sam, a i čitala, kako se mnogi na taj način školuju,
pa sam mislila...
– Niste mislili ništa jer da jeste, ne bi me nikada tako
nešto pitali. Dajem časove osnovcima i na taj način dopunjujem
džeparac koji roditelji mogu izdvojiti za moje školovanje.
Ponekad pomognem nekoj lepoj drugarici da svoje kofere
odnese do hotela i to je to.
Milici se dopala njegova drskost. Nije mogao da pronađe
bolji način da je povredi, nego da je opet nazove „drugaricom“.
Uputila mu je pogled, koji je jasno govorio koliko je uspeo u
svojoj nameri. Primetila je kako se smeje krajičkom usana ali
se pretvarala, da ne vidi ništa. Ustala je sa kofera, što je trebalo
da znači, da mogu krenuti. Nije znala gde ali nije se ni plašila.
Ovaj mladić joj je ulivao poverenje, gde god da je odvede, biće
to pravo mesto.
Ona zapravo nije znala gde se nalazi stan njenih roditelja,
ni kuća, a sada je bilo kasno da to sazna. Večeras će noćiti u
hotelu, a sutra će se raspitati o svemu. Madam Renoa joj je
dala adresu jednog advokata, koji je u Beogradu bio zadužen
za njenu imovinu. Novca je imala dovoljno, barem o tome nije
morala voditi računa.
Nije želela da se rasipa. Kada se bude videla sa advokatom,
zamoliće ga da se on pobrine i za njen novac i nekretnine. Ona
o tome nije baš ništa znala.
Teško je hodala, stopala su joj bila promrzla, zapravo, nije
ih ni osećala. Radivoje se pobrinuo za dva njena teža kofera.
Dva lakša prepustio je njoj. Razmažena „drugarica“ dovukla sa
156
sobom, brdo stvari, ne znajući gde dolazi. Izašli su iz stanice.
Sivilo koje je dočekalo jutros, sada je bilo još više izraženo.
Magla je bila gusta i opet je sve mirisalo na ugalj. Radivoje joj
je objasnio da je to miris smoga i da je Beograd poznat po tom
mirisu.
Milici se probudilo sećanje na jedan drugi miris, kao da
ga je osetila u nozdrvama. Kada je s ocem odlazila iz Beograda
za Švajcarsku, ponela je sa sobom miris lipa. To je bio miris koji
je pamtila.
– Ja se sećam mirisa lipa, on me je ispratio.
– Moraćete da se načekate, zima će još potrajati, a do tada
biće dobar i ovaj smog. Preći ćemo prekoputa, da sačekamo
tramvaj.
– Radivoje, Vi se sigurno šalite. Ne mislite valjda da ću
ove kofere vući po nekakvom tramvaju. Sačekaću Vas, pronađite
neki taksi.
– Imate novca za taj luksuz?
–Da nemam, sigurno se ne bih luksuzirala. Uostalom, zar
je luksuz, ako želim da se udobnije prevezem.
– Gospođice Milice, stvarno ne znam kada ste otišli iz
Beograda ali znam da je ovde danas mnogo toga luksuz. Neki
ljudi ne mogu sebi priuštiti ni tri obroka.
– Žao mi je zbog njih ali to nema veze sa mnom.
– Nema, nema, nego niste mi rekli, znate li Vi uopšte gde
ćete?
– Želim se smestiti u „Moskvu“, nadam se da nije
srušena.
– Zamislite, još uvek je na mestu.
– Radivoje, molim Vas da što pre pronađete neki taksi,
157
jako sam umorna i promrzla. Pozivam Vas na večeru i čaj.
Moram nekako da Vam se zahvalim.
– Nisam to uradio da bi mi zahvaljivali...
– A zašto ste onda uradili, mora da ste ipak nešto očekivali.
Uostalom niste mi još rekli šta ste tražili na stanici.
– Ispratio sam druga s fakulteta. Otišao je svojima u Užice,
pa sam poslao malo para svojima. Zadovoljni?
– Zadovoljna, ali neću odustati od poziva na večeru. Zar
Vam neće biti žao da me pustite da sama večeram.
Lice mu je odjednom postalo ozbiljno i zamišljeno. Znala je
da će uslediti neko jako ozbiljno pitanje ali nije marila. Trenutno
joj je najvažnije bilo da je ne ostavi na cedilu i da prihvati njen
poziv za večeru. Umrla bi, da je veče morala provesti sama.
Morala se opustiti i prikupiti energiju za sve što je čekalo u ovom
stvarnom životu. Život u Ženevi joj se činio totalno nestvaran,
prema ovome ovde. Pogledala je oko sebe. Ljudi su promicali,
nezainteresovani za ono što se oko njih događa. Očigledno je
bilo da su imali mnogo svakodnevnih problema, koji su bili
teško ili nikako rešivi i da ih nije bilo briga za neku razmaženu
devojku, koja je upravo pala s Marsa. Nije nikada bila na Marsu
ali tako je u ovom ternutku sebe doživljavala, kao Marsovku.
Možda je ipak trebela poslušati madam Renoa, pomislila je po
ko zna koji put, i da ostane tamo gde je bila naviknuta. Uplašila
se svega ovoga što je dočekalo, nije baš bila spremna za ovo
sivilo. Ono što joj je još palo u oči dok je posmatrala ljude, bio
je način, na koji su bili obučeni. Izgledalo je da su svi nosili
istu jednostavnu odeću i da ih ni najmanje nije bilo briga što
je to tako. Ona je bila odevena u kratku astragansku bundu, sa
istom takvom šubarom. Na nogama je imala skupe čizme, od
fi ne kože, sa krznom oko gornjeg dela. Suknja od debelog tvid
158
štofa dosezala je malo ispod kolena. Mislila je da će je neko
pogledati, barem zbog odeće, ali ni po tome nije bila zanimljiva
izmučenoj radničkoj klasi, koja je sada bila na vlasti. Pitala se,
kakva je to vlast koja se tako oblači, zar neko može tako odeven
ići bilo gde.
Radivoje kao da je čitao njene misli. Odmerio je od glave
do pete neku devojku, koja je upravo žureći prošla pored njih.
– Ne sviđa Vam se ova moda. Meni je svejedno, ova
devojka je lepa i bez perja.
– Kakvog perja, o čemu Vi to? Inače ste u pravu, ne sviđa
mi se ni najmanje kako se te žene i devojke oblače. U Ženevi se
ovako ne oblači ni najniži stalež.
– Ovde nema staleža, ovde su svi isti.
– Kako to mislite nema staleža, staleži moraju da postoje.
Kako svi mogu biti isti?
– Mogu, mogu, rekao sam Vam da gospoda više ne postoje.
Fabrike su preuzeli radnici, to je politika komunističke partije
Jugoslavije.
– Kakva je to partija. Sigurna sam da nije dobra, ako je u
stanju ovako da uniformiše ljude.
– Moj savet Vam je da puno ne pitate. Što manje pitate to
bolje. Mnogi su stradali zbog suvišnih pitanja.
– Radivoje, Vi mene plašite. To što ste rekli zvuči strašno.
Zar ljudi nemaju pravo na svoje mišljenje.
– Ne znam, Milice, ono što znam je da su me roditelji
teškom mukom poslali na studije i da ja ovde moram učiti i
završiti u najkraćem roku. Moram se onda zaposliti i pomoći
bratu da se i on školuje. Drugo me ne interesuje. Savetujem i
Vama da se isto ponašate.
159
– Mislim da ću Vas poslušati. Zar je ovde tako teško doći
do taksija?
– Eno jedan je upravo tamo parkiran, na stajalištu.
Sačekajte me ovde, da ne vučemo kofere. Doći ću ja sa njim.
Milica je odahnula kada su konačno seli u taksi. Unutra
nije bilo grejanja. Vozač je bio u kaputu ali bilo je svakako toplije
nego napolju. Milica je pomislila da taksi bez grejanja u Ženevi
ne bi ni izašao na ulicu, a ne primio putnike. Zaključila je da
više zaista neće praviti takva poređenja jer nije bilo smisla da to
radi. Morala je da se što pre prilagodi životu u Beogradu.
Hotel „Moskva“ je na isteku ovog dana bio jedina
svetla tačka. Milica je to pokazala, radujući se kao malo dete.
Nesvesno je poskočila i poljubila Radivoja u obraz. Primetila
je da se zacrveneo i njeni obrazi su postali rumeni i vrući, da li
od stida što je poljubila nepoznatog mladića ili zbog toga što su
bili promrzli od stajanja na stanici. Sve je odjednom izgledalo
drugačije. Iz nekog sivila, odjednom su stajali ispred hotela, koji
je izgledao otmeno i bili obasjani svetlima grada. Pitala se zašto
je dole na stanici sve izgledalo onako. Izgledalo je tako, kao da
je neko namerno želeo da se svako ko stigne u Beograd istog
trena vrati nazad. To sivilo zapravo nikoga nije moglo privući,
osim radničke klase koja je došla, ne da uživa u svetlima grada,
nego da osvoji njegove fabrike. U Ženevi je slušala nešto o tome
ali je zaključila da to ništa nije dobro jer ti su ljudi ostavljali
svoju zemlju da zaraste u korov, da bi radili u fabrikama. Sada
se uverila kako tu zaista nije bilo ništa dobro. Priča o jednakosti
je bila smešna, kao što su smešni bili i akteri te priče.
Radivoje je okrenuo glavu dok je Milica plaćala taksi.
Znala je da mu je neprijatno. Bio je vaspitan tako da drugi ne
plaćaju njegove račune, pogotovo ne žene. Pomislila je kako
160
zapravo nema razloga da mu bude neprijatno, pa ovo i nije bio
njegov račun. Njena je ideja bila da se voze taksijem. Ostavila je
dobru napojnicu taksisti. Čovek je bio toliko zbunjen u prvom
trenutku, a onda je iskočio iz kola, otvorio joj vrata i krenuo po
kofere.
Radivoje je na trenutak zaboravio na neprijatnost zbog
plaćanja. Zabavljao se dok je gledao Milicu koja je poturila
svoju ruku taksisti, u nadi da će joj pomoći da izađe. Nije bila
svesna da je i to što joj je otvorio vrata na kolima, već bilo
neuobičajeno za njega. Nije razumeo da treba da je primi za
ruku i pomogne joj da izađe. To jednostavno nije bio njegov
manir. On zapravo i nije imao manire, ako je bio član partije, a
bio je sigurno, to tamo nije mogao naučiti. Maniri sa kojima je
Milica rasla, nisu bili deo novog poretka. Pripadali su gospodi,
kojih je u Beogradu bilo sve manje. Gospoda je ili izginula za
vreme rata jer nisu znali kako da prežive i sačuvaju glavu na
ramenu, ili su po završetku rata pobegli glavom bez obzira,
uglavnom u Ameriku. Pitao se, šta ova devojka traži u ovom
svetu, kojem nije pripadala. Poželeo je da je zagrli i time joj da
do znanja da će je on čuvati i da se pored njega može osećati
bezbedno. Nije uradio ništa slično jer se plašio da je ne uplaši,
da ne pomisli kako je neki neotesani mangup, koji želi da je
iskoristi. Nekako je osetio da će biti još prilike da joj objasni
svoje dobre namere. Znao je da ovo neće biti poslednji njihov
susret. Odlučio je da se malo opusti i uživa bar malo u životu
koji do tada nije imao prilike da upozna. Sam sigurno nikada
ne bi mogao sebi priuštiti večeru u „Moskvi“.
Milica je htela da uzme dva kofera, ali je taksista to uradio
umesto nje. Napojnica koju je dobio od ove lepe devojke, učinila
ga je kulturnim. Milici je taj njegov gest bio smešan. Trudila se
da on ne vidi ali Radivoju nije mogao promaći taj njen osmeh,
161
ličio mu je na ruganje. Nije još imao svoj stav o njoj, borio se
sa samim sobom. Jedan deo njega mu je šaputao da je devojka
u pravu što se tako ponaša i misli, a drugi deo mu je glasno
govorio da ona ništa ne zna o životu. Ono što je ona nazivala
životom, to ovde nije postojalo. Pretpostavljao je, da ona neće
dugo izdržati u Beogradu koji nije ni nalik na onaj u kojem se
rodila.
Sve je bilo vrlo otmeno. Večerali su uz sveće, a Radivoje je
žalio, što mu niko od cimera i kolega sa fakulteta neće verovati
da je proveo veče i večerao u društvu takve gospođice. Odustao
je od toga da je čak i iz inata naziva „drugaricom“, ona to sigurno
nije bila. Bila je tako nežna i otmena, da se prosto plašio da
je ne polomi, ako je slučajno dodirne. Bio je zahvalan onom
taksisti, što nije primio njenu ruku jer bi je možda polomio. Pili
su crveno vino uz večeru, a na kraju je zamolila kelnera da im
donese čaj od lipe, sa limunom i medom.
– Čaj od lipe smiruje, posle njega se dobro spava. Imala
sam naporan dan i čaj od lipe će me opustiti.
– Mislite da ja nisam imao naporan dan. Zar uvek mislite
samo na sebe?
– Dragi Radivoje, ako se ne varam, naručila sam čaj i
za Vas. Zašto imate potrebu da sebe predstavite kao jadnika i
žrtvu?
– Šalio sam se.
– Nisam sigurna da Vam verujem, ali ako tako kažete,
neka Vam bude. Niste mi rekli u kojem kraju Beograda živite?
– Živim na Čuburi, sa još dva cimera, kod jedne gospođe
Mare.
– Delite sobu sa još dva cimera, zar je to moguće!?
162
– Sve je moguće, kad ste u položaju u kojem sam ja. Rekao
sam Vam već da moji jedva sastavljaju kraj s krajem, prinuđen
sam da tako živim.
Milica je samo spustila pogled. Primetio je da to radi,
sklanja pogled, kada nema adekvatan odgovor ili komentar.
Pravio se da to ne vidi. Zapravo, nije imao razloga da joj, posle
ovako divne večere i druženja protivureči. Uhvatio je sebe da
radi neke stvari, koje inače nije. Ustao je uz naklon i obavestio je
da mora do toaleta. Samo je diskretno klimnula glavom, činilo
mu se da je zbog nečega odahnula. Kada se vratio, bilo mu je
jasno, koji je bio razlog njenog olakšanja. Dok je odsustvovao
od stola, Milica je platila račun. Zaista je sve radila sa stilom, a
on joj je bio neizmerno zahvalan, što to nije uradila dok je bio
tu. Pozvala ga je na večeru ali bi se bez obzira na to on osećao
loše, da mu devojka plaća račun. Ovim svojm gestom, pokazala
je i to, kako ga ne smatra grebatorom, koji je želeo naplatiti
svoju uslugu.
– Radivoje, mislim da je došlo vreme da se rastanemo.
Umorna sam i želim da legnem, a i Vama sam oduzela ceo dan.
– Bilo mi je zadovoljstvo. Mislim da se moja gazdarica
Mara neće ljutiti, ako me koji put posetite. Nažalost, nema
telefon, poseta je jedini način kontaktirnja. Moja soba baš ne
izgleda kao „Moskva“ ali skuvaću Vam čaj, kafu ili vruću rakiju.
Rakiju pravi moj otac, i Mara kaže da diže iz mrtvih. Onda, šta
kažete, da me posetite ovih dana?
– Zahvaljujem ali prvo moram da se vidim sa advokatom
i vidim šta je sa stanom i kućom. Niste mi rekli u kojoj ulici
živite, Čubura je širok pojam.
Na njegovom licu Milica je videla olakšanje. Traženje
adrese je značilo da ga neće zaboraviti i da će ga svakako posetiti
163
kada bude imala priliku. Nervozno je počeo da pretura po
džepovima. Shvatila je da traži papir i olovku, da bi joj zapisao
adresu. Otvorila je svoju torbicu i elegantnim pokretom izvukla
iz nje malu olovku, sa bisernim priveskom.
– Ovo ste tražili?
– Nisam baš tražio takvu i obična bi bila dovoljna, važno
je da piše. Znate li, Milice, da biseri donose nesreću?
– Nešto sam načula ali me to ne zanima, ne verujem u te
priče o sreći i nesreći, koju nam donose razni predmeti i drago
kamenje.
– Slažem se, to sam rekao onako, ni ja zapravo ne verujem
u te priče. Ovo je moja adresa.
– Filipa Kljajića 5. Hvala na pozivu, svakako ću Vas
posetiti. Sigurni ste da gospođi Mari to neće smetati.
– Siguran, ona obožava goste. Uostalom, ne dolaze joj u
posetu svaki dan tako fi ne gospođice. Svi će joj zavideti.
– Primetila sam da me već neko vreme niste oslovili sa
„drugarice“. Zahvalna sam Vam na tome.
– Shvatio sam da Vi jednostavno niste „drugarica“, rođeni
ste da budete gospođica.
– Hvala, Radivoje. Otpratiću Vas do izlaza, kao prava
domaćica. Nadam se da neću dugo boraviti u hotelu. Dom je
ipak nešto drugo. Laku noć Radivoje i hvala Vam još jednom.
– Laku noć i Vama i lepo sanjajte. Kažu da ako u nekoj
sobi prvi put spavate, ostvare Vam se snovi koje ste sanjali.
– Plašim se da sanjam, postoje lepi i ružni snovi, zbog
ovih ružnih, trudim se da ne sanjam.
– Legnete tako i kažete sebi da nećete sanjati i to se ostvari,
prosto ne verujem. Ukoliko sanjate noćas nekog momka,
164
udaćete se za njega. Milice, obećajte, ako budete videli nekog
momka u snovima da ćete mi reći!
– Ludi ste, kakvi Vas momci spopali!?
Nasmejao se šeretski i otišao u noć, kao što se tog jutra
pojavio na stanici niotkuda, tako je sada i nestao. Uzela je ključ
od sobe sa recepcije i uputila se do prvog sprata. Ovog trenutka
je samo želela da se okupa u mirišljavoj vodi i utone u mirisnu
posteljinu. Možda je Radivoje bio u pravu, možda će ipak
sanjati nekog momka, nekog kao što je bio on. Nije mogla sebi
da objasni čime je ovaj mladić zaslužio toliku njenu pažnju ali
to se dogodilo i ona nije zbog toga negodovala. Provela je ceo
dan sa njime, a da joj nije bilo dosadno. Madam Renoa je znala
često da kaže, da ako s nekim provedete ceo dan, a ni jednog
trenutka ne zastanete u razgovoru, znači da vam nije dosadno
i da je taj neko privukao vašu pažnju. Nije dugo ostala u kadi,
plašila se da ne zaspi od umora. Iščetkala je kosu, stavila kremu
na lice i dve kapi kolonjske vode, legla i zaspala.
Probudio je telefon. Recepcioner je pitao da li želi da
joj doručak donesu u sobu ili će sići dole. Rekao je i to kako
je mladić s kojim je sinoć bila u društvu ostavio nešto za nju.
Rekla je recepcioneru da joj doručak i to što joj je ostavio mladić
donesu u sobu. Recepcioner je bio starog kova. To je zaključila po
tome što je Radivoja nazvao „mladićem“. Verovatno mu se nije
dopadao novi način oslovljavanja, pa se odlučio za neutralnu
verziju, to „mladić“ se uklapalo u svaki sistem.
Protegnula se i ustala. Osećala se odlično, gotovo da je
zaboravila jučerašnji sivi dan i smrzavanje na peronu stanice.
Svidelo joj se to što joj je Radivoje ostavio nešto na recepciji.
Štagod to bilo, svidela joj se njegova diskrecija. Nije želeo da joj
dosađuje ali je ipak bio kulturan da joj se zahvali za veče koje
165
su proveli zajedno. Bilo je nešto u tom mladiću, što ga je činilo
drugačijim od svih onih ljudi koje je juče videla kako promiču
ulicama, jednoobrazno obučeni. Pokušala je da se priseti, kako
je Radivoje bio obučen. Nije joj pošlo za rukom, što joj je bilo
drago. Bila je gotovo sigurna da se ni njegova garderoba nije
mnogo razlikovala od ostalog sivila, ali je on imao nešto drugo
da joj ponudi, osim vizuelnog momenta.
Pogledala je kroz prozor. Napolju je bio sunčan dan. To
ju je dodatno oraspoložilo, ne bi mogla da podnese još jedan
tmuran i siv dan. Otvorila je prozor. Poželela je da udahne
ovaj drugačiji beogradski vazduh, drugačiji od onog koji je
udahnula, kada je izašla iz voza. Ovo je bio taj, pravi, vazduh
koji je pamtila. Nisu mirisale lipe ali i one će za par meseci
zamirisati mirisom njenog detinjstva. Jednom je otac rekao da
je majka najviše volela baš taj miris, dorćolskih lipa i da je zato i
kupio taj stan na Dorćolu da je usreći. Nije imala baš neka lepa
sećanja na oca i period koji je provela s njim ali je bila sigurna
u jedno, otac je voleo njenu majku, a ona je često bila tužna što
ih je majka napustila tako rano i što se otac zbog toga udaljio
od nje. Osetila je da joj se steže grlo. Bilo bi sasvim drugačije da
su oboje bili živi i da nije morala da ide u internat. Možda ne bi
preživeli rat, a možda bi svi troje sada šetali Kalemegdanom i
uživali u zimskom suncu.
Sećala se i tih šetnji, iako je bila mala, i sankanja kada padne
sneg, i listanja drveća u proleće i opet i zauvek mirisa lipa.
Bila je zahvalna kada je začula kucanje na vratima. Sigurno
bi se rasplakala, da je još malo ostala uz prozor, razmišljajući, a
ona nije volela da plače. Plakanje je uticalo na lepotu, to im je
svakodnevno ponavljala madam Renoa, kada bi zatekla neku
od njih da plače u nekom ćošku internata. Nikada ih nije pitala
zašto plaču, samo im je govorila da to ne rade. Zapravo, niko ih
166
ništa nije pitao u tom internatu. Bilo je važno da poštuju kućni
red i dobro i marljivo uče. Setila se jutra kada je otišla u WC i
na svojim gaćicama primetila krv. Sakrila je gaćice i tuširala se
do besvesti. Trljala se sapunom jer je tako želela da spere sa sebe
prljavštinu. Krv je bila nešto jednako prljavom, a ona nije želela
biti prljava. Kada je shvatila da krv neće otići pranjem, požalila
se madam. Ona joj je hladno objasnila, kako je postala žena i
kako o tome ne govori javno jer to nisu stvari kojima se jedna
fi na dama treba hvaliti okolo.
Kucanje na vratima se ponovilo i Milica se vratila u
stvarnost. Dan je zaista bio prelep da bi ga kvarila ružnim
sećanjima. Popravila je svoj somotski penjoar i krenula da otvori
vrata. Bila je gladna, a i znatiželjna, da vidi šta joj je to Radivoje
ostavio. Mladić je ušao u sobu gurajući kolica sa doručkom.
Pogledom je prešla preko tanjirića, šoljica i čajnika iz kojeg je u
tankom mlazu izlazio topao magličasti trag, koji je poput duha
iz boce, širio miris čaja. Bilo je tu i raznih drugih đakonija, meda,
putera, džema od šipaka i šunke sa jajima. Obožavala je takav
doručak, ali ono što joj je posebno privuklo pažnju, bilo je nešto
zamotano u smeđi pak papir i vezano najobičnijim kanapom u
veoma pravilnu mašnu. Dala je napojnicu mladiću i gotovo ga
izgurala iz sobe. Umirala je od želje da vidi, šta je to Radivoje
spakovao. Ono što mu je morala priznati, bila je originalnost.
Bila mu je zahvalna i na tome, što joj nije doneo cveće. Cveće
ni najmanje ne bi bilo originalno. Brzim pokretima je pocepala
papir i ponovo se osmehnula. Unutra je bilo nešto što je trebalo
da predstavlja pozivnicu. Bio je to malo čvršći papir ili tanji
karton, presavijen na pola. Unutra su se nalazile dve karte za
bioskop. Na pozivnici je pisalo:
„ Nadam se da nisam suviše napadan. Muškarci obično ne
vole ovaj fi lm, ja ga obožavam. Možda ja onda nisam muškarac,
167
a možda i jesam jer imam hrabrosti da jednu fi nu gospođicu
poput Vas pozovem da mi se pridruži. Garantujem dobar provod
i puno suza. Ukoliko me ne mrzite u ovom trenutku, čekaću Vas
u 19h ispred bioskopa. Na karti piše, o kojem bioskopu je reč. S
poštovanjem, Radivoje!“
Doručkovala je s uživanjem. Odavno joj dan nije počeo
tako lepo. Obukla je svoj najlepši somotski kostim i kaput sa
krznenim okovratnikom. Napolju jeste sijalo sunce ali je znala
da obavezno mora staviti šešir. Sunce je bilo zubato, a i poslužilo
joj je kao izgovor, za stavljanje šešira. Pomislila je da će je ljudi
čudno gledati. Primetila je da žene u Beogradu ne nose šešire.
Ona je ipak bila drugačija od njih i naučena da dame
nigde ne idu bez šešira. Dogovorila je sastanak sa advokatom
za 13h. Nadala se da je neće dugo zadržati, jer je želela da se
presvuče za sastanak sa Radivojem.
Nešto pre 13h, našla se ispred zgrade u Dušanovoj ulici.
Na ulazu je stajala tabla na kojoj je pisalo „ADVOKATSKA
KANCELARIJA PAVLOVIĆ“. Ušla je u zgradu i popela se do
prvog sprata. Vrata joj je otvorio sedokosi gospodin. Videlo se
na njegovom licu da nije star zbog godina, već mu je valjda tako
priroda namenila, da osedi pre vremena. Bio je prijatnog lica.
Osmehnuo se Milici i pokazao joj rukom da uđe. Pomislila je da bi
jedan advokat, trebao imati nekog, ko će umesto njega dočekivati
klijente ali se setila kako joj je Radivoje, lepo objasnio, da posluga
u sadašnjem Beogradu nije bila u modi. Bilo je čak neukusno,
na takav način izrabljivati ljude. Fabrike su zapravo bile jedino
moralno mesto, gde su se ljudi zapošljavali. Tu su svi imali ista
prava, mogli su da rade ili ne rade, ali platu su svakako dobijali.
Kada sredi sve oko kuće i stana, moraće verovatno sama da se
brine o svemu. Poslugu svakako neće moći, a ni smeti da ima.
168
Kod advokata Pavlovića se zadržala oko tri sata. Već je
počela da biva nervozna i da strahuje da neće stići na vreme
da se spremi za bioskop. Nije joj baš sve bilo po volji, što joj je
advokat rekao. Njena fi nansijska situacija je bila stabilna.
Oko toga nije trebala da brine. Strahinja Konstantinović
je pametno sav novac poverio švajcarskoj banci. Laknulo joj
je kad je to saznala jer ono što svakako ne bi mogla podneti,
bila je neimaština i život ispod nivoa na koji je navikla. Ono
u šta nije mogla da poveruje, bilo je saznanje da je izgubila
kuću na Senjaku. U kuću u kojoj su njeni roditelji proveli lepe
trenutke, uselio se neki partizanski komesar. Nije tačno znala
kakav je to čin, a nije je ni zanimalo. Ono što je zanimalo, bila
je mogućnost da povrati kuću. Advokat Pavlović joj je biranim
rečima objasnio, da je to prosto nemoguće u ovim vremenima,
koja se ni njemu nisu previše sviđala.
– Znate, gospođice Konstantinović, danas, morate biti
oprezni. Ljudi nestaju preko noći, niko ne zna ni gde, ni kako,
samo tek shvatite, da nekoga nema. Jedan gospodin sa sprata
iznad se interesovao, gde su odveli komšiju iz susednog stana.
Više nema ni njega. Rat ovde još nije gotov. Sada ratuju oni koji
su do nedavno bili na istim stranama.
– Kako to mislite, zašto ratuju, ako su na istim stranama?
– Rekoh Vam da su bili ali više nisu. Oni koji su shvatili da
ideja u koju su verovali i nije baš takva, kakvom su je zamišljali,
sada su postali državni neprijatelji. Šalju ljude na prinudni rad,
malo se njih vrati.
– Otac je znao da kaže, kako mu je drago što majka nije
dočekala i doživela rat. Bilo mi je tada čudno to što je govorio.
Mislila sam kako mu može biti drago što je neko umro, da ne bi
doživeo nešto ružno.
169
Pitala sam se, zar nije smrt najružnije što može čoveka
da snađe. Sada razumem zašto je tako mislio. Meni je sada
drago što ga nema, da vidi ovaj užas. Čak i da je preživeo, ne
bi preživeo saznanje da se neko drugi šeta po njegovoj kući i
uživa u onome, što je on stekao marljivim radom. Nemojte mi
molim Vas reći da je i stan na Dorćolu neko uzurpirao. Kakvi
su to zaboga ljudi koji mogu spavati u tuđim krevetima, koji su
bili verovatno još topli kada su u njih legli.
– Na svu sreću, stan sam uspeo da spasim. Uselio sam
u Vaš stan neke svoje rođake ali ne brinite, oni su se još juče
iselili. Čuvali su ga kao da je njihov. Evo tu su ključevi, još danas
možete ući u stan. Nisam Vas ni pitao gde ste odseli?
– Smestila sam se u „Moskvu“. Moram priznati da hotel
nije izgubio sjaj. Ipak jedva čekam da se prebacim u stan, to je
komotnije, složićete se.
– Svakako, ako želite mogu Vam pomoći oko selidbe.
– Zahvaljujem, imam prijatelja koji će mi pomoći. Recite
mi, gospodine Pavloviću, da li je moguće u ovom Beogradu
naći neku devojku ili ženu, koja bi vodila domaćinstvo. Nisam
baš vična u tim kućanskim poslovima, a i ne kuvam baš sjajno.
– To je malo teže ali potrudiću se da Vam pronađem
nekog. Znate, te drugarice, one baš ne vole da ih neko, kako kažu
izrabljuje. Smatraju da je to tako bilo u kapitalizmu. Danas, su
zaposlene u fabrikama i samostalne su. Takvo mišljenje vlada
među „drugaricama“.
– Poštedite me, molim Vas, detaljnog opisa njihovog
proleterskog razmišljanja. Bila bih Vam zahvalna, ako biste mi
pronašli nekog ko će mi pomoći. Sada bih morala da krenem.
Napravite molim Vas troškovnik Vaših usluga, pa ću to regulisati,
čim se smestim.
170
– Ne brinite oko toga. Vaš dobri otac je to regulisao. Svakog
meseca na moj račun leže plata. Kad god poželite možete mi
se obratiti. Gospodin Konstantinović je želeo da se nastavim
baviti Vašim fi nansijama za stalno.
– Zahvalna sam mu zbog toga, a i Vama, moram priznati.
Ne znam kako bih sama. Otac je znao da mi fi nansije nisu baš
jača strana. Verovatno bih vrlo brzo bankrotirala.
– Ne bojte se, tako nešto se neće dogoditi. Kao što znate
otac Vam je ostavio priličan imetak. Možete živeti samo od
kamata, glavnicu ne morate dirati. Uostalom to ne treba da
bude Vaša briga. Šta ste planirali što se tiče daljnjeg školovnja?
– Planirala sam da studiram engleski. Francuski i nemački
govorim kao maternji. Engleskom sam posvetila najmanju
pažnju. Govorim ga ali ne tako tečno, kao ova dva. Sada ću
se malo odmarati, a na jesen ću upisati fakultet. Sada zaista
moram da krenem, vidimo se, čujemo i hvala Vam još jednom
na svemu.
– Na usluzi sam, gospođice Konstantinović, još jednom,
dobro došli!
– Doviđenja, gospodine Pavloviću, javiću Vam se.
Ostalo joj je još malo vremena. Poželela je da prođe pored
svoje zgrade, tek da proveri da li je sve u redu. Ono što je čula
od advokata prilično je uznemirilo. Uzdrhtala je od pomisli da
bi neko noćas mogao da se useli u njen stan, pre nje.
Odbacila je tu misao, nije želela da joj negativne misli
pokvare veče. Radivoje se polako useljavao u njen život, kao
partizani u tuđe kuće i stanove. Ipak ,on je bio u prednosti,
ona mu je dozvolila da se useli. Radovala se druženju s njim
i odlasku u bioskop. Možda će u bioskopu biti hladno, pa će
je on zagrliti i ugrejati. Trebalo joj je baš to, da je neko greje i
171
voli. Imala je utisak da će Radivoje umeti i jedno i drugo. Bilo
je nečeg divljeg i nežnog u njemu, u isto vreme. Mešavina sela
i grada, lepo mu je pristajala. Prozori njenog stana bili su u
mraku, to je odagnalo strah, niko ne bi sedeo u marku, čak i
da se uselio u njen stan. Zamoliće Radivoja, da sutradan odvoji
vreme za nju i pomogne joj oko selidbe. Zapravo biće to isto,
kao i put od stanice do „Moskve“, preneće samo njene kofere,
drugih stvari nije imala.
Nadala se da u stanu i dalje postoji nameštaj i da rođaci
gospodina Pavlovića, nisu ništa prisvojili. To je danas u ovom
novom njoj nepoznatom Beogradu, izgleda, postalo normalno.
Stigla je u hotel i imala taman toliko vremena da se presvuče.
Neka bi današnja devojka na njenom mestu, verovatno, otišla u
istoj odeći koju je imala na sebi. Milica Konstantinović je to
smatrala nepristojnim, nepoštovanjem onoga s kime se sastaje.
Mora se istuširati, lepo mirisati, a odeća mora biti prikladna
za večernji odlazak u bioskop, ni suviše svečana ali ni obična.
Odabrala je pletenu haljinu boje višnje. Ta boja se slagala sa
bojom njenih očiju i kose. Stavila je majčine male smaragdne
minđuše. Bile su diskretne, isto kao što je bilo diskretno i nejno
sećanje na majku. Sećala se njenih negovanih ruku i krupnih
očiji, ostalo je sve bilo bledo i svakim danom bivalo sve bleđe.
Bacila je još jedan pogled u ogledalo, nekoliko kapi parfema
Šanel 5, bilo je sasvim dovoljno da bude zadovoljna sobom.
Nadala se da će se i Radivoju dopasti. Trudila se da izgleda što
jednostavnije, da mu ne bi bilo neprijatno. Predpostavljala je
da je njegova garderoba prilično jednostavna, nije ga želela
povrediti. Ono što nije mogla znati, to je da i njena najskromnija
haljina izgleda raskošnije od onoga što je Radivoje imao u svom
ormanu. Odlučila se za kaput s krznenim okovratnikom, koji je
nosila tog dana.
172
Umesto šešira na glavu je stavila pletenu beretku u boji
haljine. Gologlava nije mogla na ulicu, zbog zime, a i otmenosti,
koje nije mogla da se odrekne. Možda će vremenom odbaciti
svoju otmenost zbog dečka sa sela, kada za to dođe vreme. Nije
želela da odjednom sasvim bude gola ispred njega.
Nadala se da je Radivoje već stigao. Nije želela da sama stoji
ispred bioskopa, mada to današnjim devojkama „drugaricama“,
ne bi smetalo, bile su samostalne. Ona niti je bila, niti je želela
biti samostalna, navikla je da se brinu za nju, smatrala je to
načinom da ti ljudi pokažu da im je do nje stalo. Kada se za
tebe niko ne brine, znači da im nije stalo. Želela je odjednom
svim svojim bićem da Radivoju bude stalo do nje. Nerado je to
učinila ali je sebi potajno priznala da joj se ovaj dečko sa sela
jako sviđa. Nije znala da li je to ljubav ali nešto je svakako bilo
i to nešto joj je prijalo.
Više se nije osećala sama i napuštena u Beogradu, kao
juče kada je zakoračila iz voza u njegovo sivilo. Počeo je da pada
sneg i sve je bilo mnogo, mnogo lepše nego juče. Počinjao je
život, koji je htela da zgrabi s obe ruke. Radivoje je stajao ispred
ulaza u bioskop. Laknulo joj je što neće biti izložena radoznalim
pogledima prolaznika. Postala je svesna da će ovako obučena,
stalno privlačiti nečiju pažnju. Nije joj to više bilo važno, čak
je počelo i da je zabavlja. Pokazaće ona tim skorojevićima,
da ne mogu svi biti jednaki. Buket raznobojnog cveća uvek
je bio lepši od buketa sačinjenog od istih cvetova. Dok mu je
prilazila smešila se, a onda joj se pogled zaustavio na natpisu
iznad Radivojeve glave. Taj bioskop je pamtila jer je ponekad
nedeljom otac vodio na matine, kada nije bio pod uticajem
velike količine vina. To su bili čarobni trenuci za nju.
173
S ponosom je oca držala za ruku dok se on naklonom
glave javljao prolaznicima, koji su verovatno bili njegovi
klijenti. Bioskop u koji su odlazili bio je baš ovaj u koji će
sada ići sa Radivojem. Sve je bilo isto, sve osim imena. Neko,
ko verovatno nije mogao da se pohvali velikom pameću, dao
je nedužnom bioskopu ime „Zvezda“. U vreme kada su ljudi
vodili računa o lepoti, bioskop se zvao „Koloseum“. To je bilo
pravo ime za bioskop, lepo i otmeno. „Zvezda“, je delovalo
prazno. Bila je sigurna da se tu nije radilo o „zvezdi“, koja sija
na nebu, to bi još mogla podneti. Sasvim sigurno, tu se radilo o
„zvezdi“, koju su ovi „novi“, nosili na svojim kapama i nazivali
sebe oslobodiocima. Milica je slutila, da su oni bili sve, samo
ne oslobodioci. Oni su zapravo bili okupatori ljudskih duša.
Nije pričala s Radivojem na tu temu ali je zaključila da ni on,
a ni njegovi nisu bili deo te priče. Ljudi su živeli povučeno, ne
mešajući se, na svom selu, s jednim jedinim ciljem, da svoje
sinove izvedu na pravi put, tako što će ih školovati. To što je
Radivoje bio student prava i to je smatrala prstom sudbine, pa
zar nije i njen otac bio advokat. Zaboravila je da pita advokata,
šta se desilo s očevom kancelarijom. Verovatno su i to uzurpirali,
ima vremena uostalom, proveriće to. Već je videla Radivoja
kako sedi u toj kancelariji, u očevoj kožnoj fotelji, u elegantnom
odelu, sašivenom kod krojača Mitića i prima klijente.
To će sigurno biti baš tako, čak i ako očeva kancelarija više
ne pripada njoj, ona će se pobrinuti da Radivoje čim diplomira,
dobije svoju kancelariju. Mogao bi se baviti međunarodnim
pravom, ona bi mu pomagala oko prevođenja. Tako bi oboje
radili zajedno i gradili novu imperiju. Nije više želela da gleda
u tablu s novim natpisom bioskopa. Želela je da ove večeri sve
bude savršeno. Tabla se nije uklapala, pa je zanemarila.
– Već sam se uplašio da nećete doći.
174
– Imam jedan predlog, bilo bi lepše da prestanemo jedno
drugome govoriti „Vi“, pertu je bolja varijanta i prisnija.
– Nisam znao da želite, ovaj, da želiš biti prisni sa mnom,
inače bih već nešto poduzeo, po tom pitanju.
– Bilo bi dobro da uđemo, fi lm će početi bez nas.
Shvatio je po boji njenih obraza, koji su se zarumeneli,
da joj je stalo do njega. Nije to bilo od hladnoće i snega, koji
je bio sve gušći. To je godilo njegovoj sujeti. Fina beogradska
gospođica se vrlo otvoreno zanimala za njega. Podbočio je ruku
i na taj način joj želeo pokazati da će je povesti gde god poželi,
za početak je i bioskop bio dobar.
Film je zaista bio pravo osveženje. Uživala je gledajući
te divne haljine i taj fi ni svet američkog juga. Počela je sebe
porediti sa Skarlet, zbog načina života. Saosećala je s tim
otmenim, snažnim južnjacima, koji su ostajali bez svojih kuća,
posluge, zemlje. Niko nije imao pravo da radi takve stvari i
prisvaja nešto, što mu ne pripada. To jeste bio lakši način ali
nikako i pošteniji. Što se tiče ljubavnog života Skarlet O’Hare,
tu se nikako nije slagala sa njenim izborom. Pitala se, kako
tako snažna devojka može voleti, tog gubitnika Ešlija i odbiti
onakvog muškarca Reta Batlera, koji joj je nudio svet na dlanu.
Ona je jednostavno taj dlan stegnula i zgnječila ceo svoj život,
zbog lošeg odabira muškarca. Tara, ta ponosna „crvenokosa
lepotica“, koja se iz Irske „preselila“ na obećanu zemlju, po
Miličinom mišljenju nije bila dovoljna nadoknada za Reta.
Radivoje je bio u pravu. Od trenutka kada je Ret podrugljivo
rekao Skarlet: „Iskreno, moja draga, baš me briga šta ti želiš...“,
Milica nije prestala plakati.
– Prosto ne mogu da verujem, ja sam mislila da je ona
pametnija. Mislim da ću plakati nekoliko dana. Kako je mogla
dopustiti. Njih dvojica uopšte nisu za poređenje...
175
– Milice, to je samo fi lm, smiri se, da sam znao...
– Da si znao, ne bi odabrao ovaj fi lm. Meni je drago da
jesi. Lepa i poučna priča. Moramo znati šta želimo od života, ne
možemo sedeti na dve stolice jer kad se izmaknu, gotovi smo.
– Ti nikad ne bi to uradila.
– Naravno da ne bih. Prema ljudima i životu moraš biti
pošten, inače ti se obije o glavu.
– Sledeći put ću te voditi, da gledamo neki partizanski
fi lm.
– Nemoj se niti šaliti. Ne želim gledati fi lmove o onima,
koji su me opljačkali.
– Mislim da si prestroga, preteruješ. Ko te opljačkao?
– Danas sam bila kod advokata.Od nekretnina ostao mi
je samo stan na Dorćolu, kuću je okupirao neki oslobodilac.
Eto, ko me opljačkao. Ako dozvoliš, ne bih više o tome, dovoljno
sam se danas nasekirala. Idemo negde, da nešto pojedemo!
– Milice, kasno je, otpratiću te do hotela. Ujutru moraš
poraniti. Doći ću pre predavanja kod tebe da ti pomognem
sa koferima. Izgleda mi je suđeno da teglim kofere fi nih
gospođica.
– Radivoje, nemoj tako, pa nisu teški.
Radivoje se glasno nasmejao. Sva napetost je nestala.
Milica nije znala kako da ga nagovori da večeraju zajedno. Bila
je sigurna da Radivoje ne želi večerati s njom, zato što nije imao
novca da sam plati večeru. Bilo je besmisleno navaljivati ali ona
nije znala da gubi, a i nije želela, da se veče završi izlaskom iz
bioskopa. Morala je brzo smisliti nešto, što Radivoje neće moći
da odbije, možda nešto što bi njegov džep lakše podneo.
– Radivoje, da sam tvoja gošća, gde bi me odveo. Mora da
postoji takvo mesto?
176
– Baš si uporna, imam lek za uporne devojke, kao što si ti.
– Da li su sve tvoje devojke uporne?
– To je bio tvoj način da saznaš imam li devojku. Nemam.
Hoćeš li da budeš moja devojka?
– Ako me odvedeš na večeru, hoću.
Hodali su gotovo pustim ulicama. Sneg je već pokrio ulice.
Milica ga nije pitala kuda je vodi. Nije joj bilo važno. Ono što joj
je bilo važno, je da ova noć potraje. Šetali su, nije znala koliko
dugo. Nije joj čak bilo ni hladno. Sneg je padao po njenom licu
i topio se na njenim toplim obrazima. Nije znala, kako i kada ali
ruka joj se našla u Radivojevom džepu, kao da je molila, da je
ugreje. Zaustavili su se ispred ulaza kapije broj 5. Pored kapije
je bila i tabla na kojoj je pisalo „Filipa Kljajića“. Uputila mu je
pogled sa pitanjem.
– Radivoje, zašto smo došli ovde? Ovo je adresa na kojoj
stanuješ. Kasno je, gladna sam i umorna. Zašto nisi hteo da
odemo na večeru?
– Obećao sam da ću te ja odvesti na večeru. Nisam te
slagao. Pre nego što sam krenuo, gazdarica Mara je napravila
gibanicu. Bila je razočarana što je neću probati. Trudila se, pa
ne bih da je razočaram. Gospođice Konstantinović, ovo možda
nije ono našta si navikla ali ćeš, siguran sam, jesti najbolju
gibanicu u svom životu.
– Radivoje, ti si lud i moram priznati originalan. Siguran
si da se gazdarica neće ljutiti. Slušala sam priče o gazdaricama
oštrokonđama.
– Gazdarica Mara nije takva, sin joj je u vojsci, pa je
bolećiva prema nama studentima. Stalno nam ugađa.
Gazdarica Mara je bila pravi biser i zaista je pravila
177
najbolju gibanicu na svetu. Ljutila se samo što je devojku doveo
tako bez najave. Mislila je da gibanica neće biti dobra jer se
ohladila. Milica je bila gladna ali nije to bilo samo zbog gladi.
Gibanica je mirisna i lepa, a tek kiselo mleko, koje je posluženo
uz nju, govorilo je sto jezika. Mogao si ga seći nožem, hvalila
se Mara, a Milica ni jednog trenutka nije požalila što se dala
nagovoriti, na ovu kasnu posetu. Morala je na kraju obećati da
će ponovo doći i to uskoro. Radivoje je predložio i gazdarica se
složila, da to uskoro, bude već u nedelju.
Pričao je s ushićenjem o đakonijama koje je gazdarica
Mara pripremala. Milica nije ostala ravnodušna, morala je
pristati. Takav meni nije smela propustiti. Setila se da će već
sutra biti u svom stanu, da još nije našla domaćicu i ko zna,
hoće li, a ona sama ne bi sebi znala ni jaje da isprži. Priznala
je samoj sebi da nije baš bila nesrećna zbog toga. Dopalo joj se
da nedelju provede u domu ove dobroćudne žene. Nije to bilo
samo zbog Radivoja, nego sviđalo joj se.
Bilo je nečeg jako toplog u maloj trpezariji koja je bila
povezana sa kuhinjom, tako da si mogao osetiti sve mirise i za
divno čudo, to joj nije smetalo. Trpezarija je bila puna različitog
nameštaja ali se sve nekako uklapalo i išlo jedno uz drugo. Bilo
je čisto i uredno i mirisalo na dom. Napravila je poređenje sa
svojim stanom i kućom na Senjaku.
Ona atmosfera koju je ona pamtila iz svog detinjstva,
na sve je drugo mirisala, samo ne na dom. Dok je u ovih
nekoliko kvadrata jela gibanicu i kiselo mleko, vatra u šporetu
je pucketala. To je činilo atmosferu još toplijom. Odjednom je
poželela da se nešto desi, da je napolju sneg zatrpao izlaz iz tog
idiličnog dvorišta i da ona ne može otići. Pomisao na odlazak u
hotel i samoću sobe, rastužili su je.
178
– Šta je rastužilo te lepe oči, reci tetka Mari. Tako lepa
devojka ne sme biti tužna. Reci ti meni ako te ovaj delija naljuti,
neće dobro proći.
– Nije me on rastužio, nije ništa, samo sam se setila da
sam sama.
– Nisi, dušo, kako možeš pored nas da budeš sama. Bog je
jednostavno hteo da te Rade pronađe. Možeš ako želiš da ostaneš
večeras kod nas. Kod mene u sobi je veliki bračni krevet. Moj ga
je muž dao napraviti po meri, pre nego što me je zaprosio. Bio je
ogroman čovek. Nas dve ovako sitne imaćemo i višak mesta.
– Hvala, tetka Maro, ali ne mogu zaista. Nemam ništa...
– Pa daću ti ja spavaćicu, imam ih i koje nisam obukla
nikad.
– Šta se dogodilo Vašem mužu?
– E, dete moje, poginuo je u prokletom ratu, zapravo, ubili
su ga. Nije bio na pravoj strani, tako su rekli. Ne ljuti se ali ne
volim baš o tome puno da pričam. Onda, ostaješ li?
– Zaista ne mogu ali hvala Vam, neki drugi put. Nisam
naučila da ujutru oblačim odeću koju sam nosila uveče,
razumećete.
Nije baš bila sigurna da je gazdarica Mara razumela njenu
potrebu da svaki dan menja odeću i ujutru i uveče. Bilo joj je
žao što je odbila njen poziv zbog nekih svojih glupih navika.
Možda će jednom sve te navike ostaviti po strani ali sad još nije
bilo vreme za to. Nije ni Radivoju htela pokazati da joj je teško
da se rastane od njega.
Morala je bar malo da ga pusti da se trudi. Madam Renoa
bi sigurno...

NASTAVIĆE   SE...