DORĆOLSKE LIPE V DAN

                                                   Fotografija Bojana Boka Durman


ovo ne valja kad se ohladi,
mada moram priznati ja više volim hladno pečenje.
60
– Ja ne, više volim vruće, pa kad hrska kožica, sećaš li se
kad sam bila mala, uvek si mi davao repić i uši, to sam najviše
volela.
–Naravno da se sećam, sećam se svega, bilo je to divno
vreme, bili smo svi zajedno i tako srećni.
Požurila sam da izvadim taj tanjir iz kuhinjskog kredenca.
Želela sam da mu skrenem pažnju, jer sam bila sigurna da će
svaki čas zaplakati. Odjednom mi se učinilo da je ostario.
Možda je u njegovim godinama baš tako i trebalo da
izgleda, ne znam, znam samo da sam ja mislila kako moj otac
nikada neće ostariti. Majka mi je uvek delovala starije od njega,
mada nije bila, bila je četiri godine mlađa, ali je zbog načina
oblačenja i ponašanja izgladala bar godinu dana starija. Osim
toga, majka je bila punačka, što je dodatno činilo ozbiljnijom,
otac je mogao da jede velike količine hrane i ostane vitak.
Sudeći po fotografi jama, njegova težina je bila ista i kada mu je
bilo dvadeset.
Bila sam zagnjurena u donji deo kredenca, pokušavajući
da izvučem tanjir za pečenje, koji je virio iza naslaganih tanjira
za kolače, kada se oglasilo zvono. Znala sam da je to Marko i
nisam žurila da ustanem.
Bilo mi je lakše tu u kredencu, plašila sam se da će Marko
biti ljut zbog pokvarenog plana i da će otac to primetiti, a onda
ćemo, sasvim sigurno, pokvariti ovo veče, koje mu je toliko
značilo. Podigla sam nesvesno glavu i udarila se u gornju policu.
Zabolelo je ali nisam marila. Osećala sam se kao mlada koju
žele da udaju protiv njene volje, pa želi pobeći. Najveća ironija
je bila ta što ja zapravo jesam bila mlada ali mlada za koju niko
nije znao da je mlada, a želela je da se uda, baš je želela.
61
Uspela sam nekako da se pridignem i dočekam Marka.
Bila sam smešna samoj sebi. Stajala sam ispred njega,
držeći tanjir za pečenje, kao da sam ukrala sopstvenu
ušteđevinu, s kojom sam nameravala pobeći. Nikada ali nikada
ranije nisam slagala Marka, večeras jesam. Nikada ranije nisam
slagala ni oca a već duže vreme ga lažem, udala sam se izgubila
nevinost, a stojim tu kao neko nevinašce a moj rođeni otac
ništa ne zna o meni. Poželela sam da se majka pojavi odnekud
i spreči me da napravim još gluposti. Samo je ona to mogla,
sa mnom je izgleda trebalo samo oštro, nikako cile mile. Moja
Leposava je jedina mogla da me drži na uzdi, da baš mi je uzda
trebala, da ne posrnem još više. Pitala sam se šta će mi reći otac,
kad jednog dana sazna da sam mu radila iza leđa. Nikada mi
neće oprostiti. Njegova devojčica, njegov ponos, da uradi tako
nešto. Kako će on sutra pogledati komšiluku u oči. Činilo mi
se da ću kompletno poludeti na samu pomisao na tu majčinu
rečenicu, o komšiluku i njihovom mišljenju i poimanju morala.
Mi se svi grdno varamo, kada mislimo da se razlikujemo od
svojih roditelja. Možda se u jednom periodu svog života i
razlikujemo ali čim malo poodrastemo, postajemo isti, ako
ne i gori. Prave male kopije svojih roditelja, sa malim, sasvim
malim odstupanjima. Normalno je da postoje odstupanja, za
to se pobrine vreme, koje nemilosrdno teče i donosi novitete u
naše živote.
Odjednom mi je postalo muka. Opet mi je bilo vruće. Samo
sam uspela da spustim tanjir na sto, pazeći da ga ne razbijem.
Nikada tako nešto ne bih sebi oprostila. Bio je to najdraži majčin
tanjir, razbijanje nije dolazilo u obzir. Odletela sam do prozora,
proturila glavu u hladnu januarsku noć i povraćala, iz sve snage,
kao da nikada više neću imati priliku, pa je želim iskoristiti, na
62
najbolji mogući način. Napolju je i dalje padao sneg, tako gusto,
da mi se činilo da do juna neće prestati. Razmišljanje o junu
učinilo je da se bolje osećam.
Sama pomisao da će mi juni doneti miris lipa, delovala
je poput lipovog čaja na moje u tom trenutku izmučeno telo.
Majka je smatrala da lipov čaj leči sve. Leposava bi i neizlečive
bolesti izlečila lipovim čajem.
To što sam odjednom počela da osećam hladnoću, trebao
je biti znak, da mi je bolje. Uvukla sam glavu unutra i zatvorila
prozor. Ostala sam tako još neko vreme okrenuta leđima ocu i
Marku. Osećala sam, zapravo, bila sam sigurna, da su obojica
stajala iza mene, sa zabrinutim izrazom na licu. Nisam još smela,
a ni htela da se suočim s njihovim zabrinutim licima. Želela
sam da tako malo stojim, s nosem prilepljenim na prozorsko
staklo.
Opet su mi u glavi odzvanjale majčine reči, da je juče
oprala prozore i da ne duvam u njih. Nije ih ona oprala, ja sam
ih oprala i baš sam želela da duvam u njih do besvesti, dokle
god ne postanu zamagljeni. Napolju su treperela svetla ispod
dorćolskih krovova, na mansardama, gde su živeli beogradski
umetnici i ja sam im tako zavidela na tim stanovima. Život na
mansardi bio je nešto posebno za mene. Ovog trenutka sam
poželela da se pretvorim u pticu, da poletim i sletim baš na
neku od tih divnih mansardi i zavirim u neki od tih prozora.
Prozori na mansardama imali su neki posebni šarm. Izgledali
su kao da ih je vreme pregazilo ali nisu se predali. Ličili su na
dame koje više nisu mogle sebi kupovati skupe šešire.
Zapravo, više nije bilo ni dama ni šešira, ovo novo društvo
nije dozvoljavalo savremenoj ženi da se zarobi tako glupim
i beskorisnim modnim detaljima. Na proleće su prozori na
63
mansardama bili prelepi, tada su ličili na sveže mlade devojke
i blistali su nakinđureni zemljanim saksijama u kojim su se
šepurile raznobojne muškatle. Marko je progovorio u trenutku
kada mi je bilo najlepše da se družim s krovovima, prozorima i
treperavim svetiljkama.
– Vera, jesi li dobro, nemoj nas plašiti, okreni se, mora da
si pokvarila stomak ili si tako jako udarila glavu, dobila potres
mozga i zato povraćaš.
– Ma nije joj ništa Marko, to je od iscrpljenosti, poslednjih
nedelja je samo učila, mislim da nije ni jela kako treba. Spavala
je kod drugarice, mora da su se iscrpljivale jedući oskudne
sendviče.
– Nije čika Stevo, pa baš se dobro hranila.
– E, baš ti znaš kako se hranila, pa gde si ti bio, a gde one?
Učinilo mi se, da ću kod ove rečenice ponovo početi da
povraćam. Došlo mi je da vrištim i tako vrišteći da saopštim
ocu šta sam sve nemoralno uradila, bez njegovog znaja. Možda
bi bio šokiran, možda bi vikao ili me udario. Ne, ne bi me
udario, nikada me nije tukao, verovatno bi samo viknuo i to
bi bilo sve. Prošla bi ova noćna mora. Marko nije bio u istom
položaju kao ja. On je uvek živeo nekako samostalno, pogotovo
posle razvoda roditelja. Milica mu je tada jako ugađala, a kada
se udala za Radivoja, svaka kontrola nad Markom je prestala i
on je postao gospodar svog života, jedini odgovorni. Nisam više
povraćala, na sreću, muka je prošla, kao što je i došla, vratila mi
se i snaga, a osetila sam i da mi se krv penje u obraze.
Jednom rečju, bila sam ponovo ona stara i veče je moglo
da se nastavi tamo gde smo stali, kod sečenja pečenja i slaganja
na tanjir. Pomisao na pečenje, opet je probudila mučninu u
mom stomaku, na svu sreću ne za dugo.
64
Večera koju je otac spremio bila je bogata. Svega je bilo na
tom njegovom svečanom stolu. Zaista se potrudio da mi ugodi
i kako valja proslavi moje položene ispite.
Možda je on ipak nešto naslutio, pomislila sam, možda će
sada ustati i čestitati nam i onda ćemo se svi zagrliti, a Marko
će ostati da spava, u njenom krevetu, kao što dolikuje mužu i
ženi.
Otac me je u tom trenutku pogledao i kao da je tim
pogledom hteo da me zamoli da večeras nešto odsvira. Od kako
je majka umrla, nije puštao ni radio ali večeras mi se učinilo, da
je baš želeo da svira. Nesvesno sam klimnula glavom. Bila sam
u pravu, samo je čekao na moj znak i samo mu je taj znak bio
potreban da ustane i ode po gitaru. Volela sam te naše večeri
kada smo zimi pili čaj i jeli još tople vanilice, sa domaćim
džemom od kajsija, a otac je svirao i on i majka su pevali.
U našoj kući je atmosfera uvek bila topla, čak i onda kada je
napolju bio januarski kijamet. Leti smo se s komšijama skupljali
u zajedničkom dvorištu zgrade. Svako bi ponešto doneo, obično
se pekao roštilj, a otac je svirao. Nekada smo umesto u dvorište
odlazili na veliku krovnu terasu. Pogled sa te terase bio je prelep,
verovatno sam na njoj i zavolela dorćolske krovove. Sve više
sam razumela Marka što je toliko patio zbog odlaska. Počela
sam da shvatam da je ta ljubav, moja i njegova, prelepa, ali
ono što smo oboje osećali prema Beogradu i Dorćolu i našem
raskršću, to je bila neka posebna ljubav. Ta ljubav nikada neće
prestati. Muškarac i žena, mogu da se vole i da prestanu da se
vole, ali svoj grad u kojeme si prvi put zaplakao i on te zagrlio
da prestaneš plakati, njega voliš zauvek.
Pogledala sam Marka i odjednom osetila neodoljivu
potrebu da ga dodirnem kolenom ispod stola. Bilo je mesta
65
i nisam se plašila da će otac nešto primetiti. Otac uglavnom
ništa nije primećivao, dok je svirao. Marko je prihvatio moje
trljanje kolenom o njegovo. Milovala sam ga nožnim prstima
i pokušavala da ih zavučem ispod njegovih farmerki, koje su
bile uske ali meni je ipak uspelo da se zavučem i osetim toplinu
njegove kože. U nozdrvama mi je bio miris njegovog „Tabaka“.
Tako se zvao parfem koji je koristio. Nikad pre nisam osetila
toliko uzbuđenje, zbog tog mirisa. Poželela sam da smo sada
sami i goli, da se valjamo po podu i slušamo neku muziku.
Setila sam se našeg prvog ljubavnog zanosa, kapljica krvi na
Markovom džemperu i njegovog srca, koje mi je stavio na
dlanove, da kao mala kap krvi treperi i pokaže mi svoju ljubav.
Prostor među mojim butinama postao je vreo, ne samo
to, postao je vlažan i ja sam se uplašila da će otac ipak primetiti
kako njegova ćerka, nije mala nevina devojčica već razuzdana
prostakuša, koja je očajnički želela da njega sada tu nema, da
bi ona mogla da se potuca sa svojim mužem. Gitara je bila na
mojoj strani. Zaokupila je očevu pažnju, kao i uvek. Nekada mi
se činilo da se otac prema gitari odnosi kao prema ženi. Uvek
je pričao, kako je kao mladić svirao na igrankama i kako su ga
sve žene gledale i bile zaljubljene u njega ali on je morao da ih
prepusti svojim drugarima jer da bi oni igrali, neko je morao
da svira. Valjda je zato svoj instrument doživljavao kao ženu, s
kojom se mogao prepustiti uživanju.
Majka nije volela da igra i to je značilo, da će otac konačno
imati devojku na igranci, a da neće morati da ostavi gitaru.
Jednom mi je rekla da se zaljubila istog časa kada ga je
videla. Delovao je tako muževno s tom gitarom i imao najlepši
zavodnički osmeh, govorila je, kada je bila raspoložena. Kada je
bila ljuta, onda mu gitara nije pomagala, nije bila od onih koje su
zaboravljale ljutnju zbog jednog osmeha ili otpevane pesme.
66
U ovom trenutku svog razvrata, ja sam bila zahvalna
gitari, koja je odvlačila očevu pažnju od onoga što se dešavalo
tu pred njegovim očima. Marko je na svu sreću podržavao moju
igru jer da nije, ja bih se sigurno ubila zbog sramotnog rituala,
koji sam tu za stolom izvodila samo za njega.
Mislim da taj deo moje ličnosti još nije upoznao, sada
jeste i izgledalo je da mu se dopala i ta Vera. Verovatno se pitao,
šta li sam toliko čekala, do juče nisam htela ni da čujem, za
bilo kakve druge radnje, osim ljubljenja. Verovatno je mislio da
sam se folirala. Nisam, poželeh da mu objasnim, samo sam bila
zarobljena u moralu svoje majke. Sada sam bila oslobođena.
Bilo mi je samo potrebno da shvatim Leposavu i okruženje
u kojem je odrastala i živela. Možda bi i njoj bilo lepše da je
svima mogla da kaže kako u brak nije ušla nevina, štaviše, bila
je udata pa razvedena. Možda će ljudi jednoga dana šetati po
mesecu, pošto su prvi korak već napravili, ali nikada neće biti
oslobođeni predrasuda i životariće verujući u lažni moral.
– Čika Stevo, divno ste svirali, hvala za ovo lepo veče.
Umoran sam, pa bih da krenem.
– Pa dobro, neću te zadržavati, znam da si i ti kao i Vera
imao naporan period. Sad je to iza vas, do juna možete da se
opustite, a posle opet. Ne znam ko je smislio onu glupost o
lepoti đačkog doba. Meni je najlepše bilo kada sam diplomirao i
bio rasterećen učenja. Da je moja Leposava tu, sad bi mi uživali,
gde bi nam kraj bio.
Videla sam suze u očevim očima. Htela sam da ga tešim
ali mi je u ovom trenutku bilo važnije, da ispratim Marka i na
bilo koji način završim ovu našu igru. Kada se to ne bi deslio,
mislim da bih eksplodirala, hormoni bi počeli da mi izlaze kroz
sve otvore na telu. Ustala sam i prišla ocu, zagrlila sam ga, ipak
67
nisam mogla tek tako da ga ostavim. Mislim da su moji poljupci
pomogli i otac je odustao od plakanja.
– Tata, ja idem da ispratim Marka, malo ćemo se prošetati,
da uhvatim svež vazduh. Bolje ću spavati. Molim te ostavi sve
ovako i idi da spavaš, dosta si se danas naradio, ovo ću ja skloniti
i oprati. Tata, znaš li da ti danas ni jednom nisam rekla da te
volim.
Pokajala sam se zbog toga što sam rekla jer otac je opet
bio na putu da zaplače. Imala sam utisak kao da me je blago
odgurnuo, ne zato što me nije voleo i što mu je smetala moja
nežnost, nego zato što mu je valjda plakanja bilo dosta. Mahnuo
je meni i Marku, uzeo gitaru i povukao se. Stidela sam se što ga
ostavljam baš sada ali zov moga tela bio je jači od bilo čega.
Marko je već bio obučen i čekao me je na vratima. U
njegovim očima bilo je strasti, želeo je isto što i ja, da nastavimo
ono što sam ja započela dirajući ga nogom ispod stola.
Brzinski sam se oblačila, kao da sam se plašila da će
Marko krenuti bez mene, da će mi savetovati da ostanem, da
ne ostavljam oca. Na moju sreću, nije uradio ništa od toga,
pomogao mi je da obučem kaput i povukao moju ruku. Sjurili
smo se niz stepenice. Napolju je sneg i dalje vejao. Marko je
došao kolima. Bila sam srećna kada sam shvatila da nećemo
barem morati da tražimo mesto gde ćemo se potucati do kraja,
ono gore je bio početak.
Dobro je da sam rekla ocu kako se neću odmah vratiti
i dobro je da nije znao da je Marko došao kolima. Uvek je
strahovao i govorio da nikad ne znaš koja budala može da naiđe,
čak iako ti voziš pažljivo. Ljudi pijani sedaju za volan, znala sam
to, otac je bio u pravu ali nisam htela da razmišljam o tome, ako
mi je suđeno, mogu stradati i ako se ne vozim kolima.
68
– Gde me vodiš?
– Vodim te na jedno posebno mesto. Vera, ono gore je
bilo divno, prosto ne mogu da verujem...
– Da si zaljubljen u razvratnicu...
– Ti si moja ljubav, nisi ti nikakva razvratnica. Kada se
ljudi vole u toj ljubavi je sve dopušteno, nećemo ponavljati
greške naših roditelja, zar ne?
– Nećemo! Ne mogu da verujem, Marko, generacije i
generacije su umirale, a da nikada nisu saznali šta sve mogu da
urade, da bi sebe zadovoljili.
– Ne želim da se opterećujem time, ko im je kriv. Malena,
ti si prirodno talentovana za seks.
– Odakle ti to znaš, koliko si žena imao pre mene?
– Smešna si, znaš dobro da nisam imao nikoga, ti si mi
prva.
– Možeš da mi pričaš šta god želiš, ja ne znam kako izgleda
nevin muškarac, ja tebi ne moram da kažem da si mi prvi, to se
dalo primetiti.
– Lepa si kad se duriš, dođi da poljubim taj lepi nosić. Ima
li nešto što bi želela, a što nismo radili?
– Ne znam, zapravo ima, malo me je sramota da ti kažem
ali postoji nešto...
– Rekli smo da nema tajni, potpuno smo goli jedno pred
drugim, reci šta bi te posebno palilo!
– Htela bih da se diram, a da me ti gledaš dok to radim,
htela bih još i da se tucamo ispred nekog velikog ogledala, da
mogu da gledam...
69
– Volim kad pocrveniš, zašto si stala, reci slobodno, mislio
sam da si to prevazišla, reci!
– Pa dobro, reći ću, htela bih da vidim kako mi stavljaš
kurac, znaš...
– Znam, ludice, u tvoju lepu, najlepšu pičku na svetu.
Idemo, napalio sam se, neću izdržati, ne želim da svršim, ovako
bez smisla.
– Marko, ući ćemo u kola i potucati se, ni ja ne želim da
gubimo vreme na vožnju i traženje mesta. Kasno je, neće nas
niko videti, uostalom noću niko ne ide tuda, gde si se parkirao.
Ispod te pasarele se parkiraju samo stanari zgrade, koliko vidim
svi su tu, svih pet automobila. Poznajem vlasnike, u ovo doba
niko od njih neće po ovom vremenu izlaziti da se vozi.
Mislim da nije ni slušao ono što sam mu govorila. Smatrao
je da imamo preča posla, a mislim da ga nije ni bilo briga, da li
će nas neko videti ili neće. Nije ni mene bilo briga, nisam čak
pomislila ni na oca, kako bi siromah reagovao, kada bi mu neki
„dobronamerni“ komšija rekao, onako uzgred, da se njegova
mezimica kreše na zadnjem sedištu kola nekog besprizornika.
Mislila sam samo na Marka i ono što nas je čekalo, upravo na
zadnjem sedištu auta.
Neke se noći naprosto dogode. Ne tražiš ti to od njih ali
one te ni ne pitaju, obuzmu te i pamtiš ih čitavog života. Ovu
ću noć zasigurno pamtiti. Pamtiću sneg, koji je neprestano
vejao. Pamtiću zamagljena stakla Markovog auta, sirenu koju je
je slučajno pritisnuo nogom i strah, da ne probudimo usnule
radoznalce. Ležali smo tako neko vreme sklupčani i pripijeni.
Grejali smo se dahom i ponekim poljupcem. Nismo imali želju
da se ponovo potucamo, mislim da smo jedino želeli da ova
noć potraje, baš takva, kakva je bila u tom trenutku. Ono što
70
se kasnije desilo, bilo je isto tako iznenada, kao što nam se i
sve ostalo u poslednje vreme dogodilo iznenada. Sve je to
odjednom imalo smisla, saznala sam zašto smo baš toliko žurili
da doživimo neke trenutke, iako je pred nama bio život. Jeste,
bio je život pred nama ali nam niko nije rekao, da taj život
nećemo provesti zajedno.
Na trenutak smo osetili kako su nam kapci teški i kako bi
bilo najbolje da krenemo. Moglo se desiti da zaspimo i da nas
ujutru neko pronađe, a to nismo želeli ni Marko ni ja. Sada kada
se sećam te noći i dalje me obuzima tuga. Pomislim kako bi bilo
bolje da nas je neko i pronašao i da smo pretrpeli najoštrije
kritike, za svoje nemoralno ponašanje, sve je bilo bolje od onog
što se desilo.
Ulice su bile puste, sneg je malo slabije padao. Marko
je pustio muziku, Bitlsi su pevali „Help“. Uključio je grejanje
i predložio da napravimo jedan krug. Oboje smo voleli da se
vozimo bez cilja, uz muziku. Znala sam da je otac zaspao i da se
neće brinuti, zato sam prihvatila Markov predlog. Prihvatila sam
ga i zato što sam želela da još malo potraje, da se ne rastajemo.
– Malena, dokle misliš da se ovako krijemo?
– Ne znam šta da ti kažem. Večeras sam u jednom trenutku
poželela da kažem ocu. Bio je tako dobro raspoložen, možda
sam trebala. Marko, plašim se.
– Čega konkretno?
– Ničega konkretno, plašim se reakcije tvoje majke, mog oca...
– Ja se ne plašim nikoga i ničega, pobogu, nismo
zločinci.
– Nismo ali nismo još završili fakultet, reći će da smo mladi.
– Pa baš zato što smo mladi i treba da živimo i uživamo u
životu, kad, ako ne sad?
71
–Ma imaš pravo, sutra posle faksa dođi po mene,
završavam oko tri, otac dolazi s posla oko četiri, taman ćemo
skupiti hrabrost i pravo u glavu.
Ono što se desilo, ne znam koliko je dugo trajalo, meni se
činilo sekundu jer posle te sekunde, ja nisam više bila svesna
ničega. Odjednom je nastao mrak. Nisam ništa ni videla ni čula,
a pokušavala sam. To što se dešavalo, ne mogu reći da nisam
bila svesna, bilo je kao da sam ušla u neko drugo telo, isto moje
ali ne ovde. Nečega sam ipak bila svesna ili mi se i to činilo,
kada se desilo sve to, bili smo tačno na raskrsnici Sedmog
Jula, Dušanove i Dubrovačke, raskrsnici, koja je postala naše
gubilište.
Onda je nastala tama, prekid fi lma, nište više nisam znala,
ni gde sam ni u čijem se telu nalazim. Probudila sam se i nisam
znala, gde sam. Nisam znala ni da li je noć ili dan. Znala sam
samo da nisam ni u svojoj sobi, ni u svom krevetu, oko mene
je sve bilo blještavo belo, osvetljeno jakim neonskim svetlom.
Pitala sam se zašto bi mene neko stavio u sobu u kojoj blješte
neonke. Nisam podnosila to svetlo i želela sam da ustanem i
odem. Nisam uradila ništa od te dve radnje. Ne zato što nisam
htela, već zato što me je sve bolelo i nisam imala snage da se
pomerim.
– Marko, gde si?
Čula sam sebe ali nisam čula da mi je neko odgovorio.
Smatrala sam da treba ponovo da pitam i pitala sam.
–Marko, zašto mi ne odgovoriš?
Oko mene je vladala grobna tišina, a onda je neko
provirio na vratima, koja su bila preko puta mene. Bila je to
jedna kovrdžava glava, sa belom kapicom.
Postala sam svesna, mada nisam želela da priznam, da
72
niko drugi ne nosi takve kapice, osim sestara u bolnici. Bila
sam u pravu. Vrata su se skroz otvorila i devojka sa kovrdžama
i belom kapicom u beloj uniformi, belog anđeoskog lica, išla
je prema meni. Uplašila sam se. Odjednom sam poželela da se
devojka vrati odakle je i došla.
Setila sam se onih fi lmova, sa scenama posle nečije smrti,
kada je sve okolo bilo belo i gde su po toj belini šetale spodobe
obučene u belo. Ova devojka nije ličila na spodobu, bila je
stvarnija. Nasmešila mi se, a ja sam okrenula glavu. Predosećala
sam, da ona ništa lepo neće imati da mi saopšti. To što je želela
da mi kaže, ja nisam želela da čujem.
– Kako ste, baš dobro da ste budni, moramo da uzmemo
podatke.
– Kakve podatke, ko ste Vi?
– Ja sam Ceca, zapravo Svetlana ali svi me zovu Ceca.
Iskreno bilo me je baš briga za njeno ime, još manje sam
marila za to kako je zovu. Htela sam da ona meni kaže zašto sam
ovde, šta se desilo. Kao kroz maglu sećala sam se udarca, snažnog
udarca i više ništa, praznina u glavi. Ceca sigurno zna više.
– Dobro, Ceco, recite mi zašto sam ovde, zašto me sve boli
i gde je Marko?
– Pa ja sam prva pitala, dakle, kako je Vaše cenjeno ime,
moram da upišem u karton.
Okrenula sam glavu. Ona je ignorisala moje pitanje, zašto
bih ja njoj odgovorila na njeno.
– Nećete ništa tako postići, durenje ne pomaže, eto ja
rekoh kako se zovem, zar je to toliko teško?
– Vera, zovem se Vera, sad mi Vi recite gde je Marko, želim
da ga vidim.
73
– Vera, kako još, mislim kako Vam je prezime, svi imamo
prezime.
– Moje jebeno prezime je Janković, a sad ti meni lepo da
kažeš gde mi je muž?
– Pozvaću doktora, pa će Vam on sve objasniti, odmorite
se, u Vašem stanju, nije dobro da se uzbuđujete. Sasvim ste
dovoljno uzbuđenja preživeli...
– U kom stanju, o čemu pričaš, vidim da je moje stanje
tragično, čim ne mogu da se pomaknem, zašto me sve tako boli,
šta se dogodilo?
– Imali ste nesreću i trudni ste, pravo je čudo da je beba
dobro. To je dar od Boga, sad će doktor, vidimo se kasnije.
Očigledno nisam umrla, mada bih najviše sada volela da
jesam, da me nema. O čemu ta devojka priča, o kakvoj nesreći,
bebi, kako mogu biti trudna, pa ne ide to tako. Pretrnula sam,
shvatila sam da je glup način na koji sam razmišljala. Posle svega
što se desilo između Marka i mene, nije čudo da sam trudna.
Mahinalno sam poželela da stavim ruku na stomak. Valjda sve
trudnice to rade, to im je u opisu stanja.
Pokušaj da pomerim ruku bio je neuspešan, obe su bile
na mestu ali očigledno van funkcije. Cevčice su virile iz mene
na sve strane. Bespomoćno sam ležela. Mislila sam na Marka,
zašto mi ta sestra, ta Ceca, nije ništa rekla. Otac mi je takođe
bio na pameti. Sigurno je već poludeo od brige. Nisu znali ni
kako se zovem, ni gde živim, naravno da mu niko mije mogao
javiti šta se dogodilo. Poželela sam da mu niko ni ne javlja, to
sam morala ja, nije mogao niko drugi da mu saopšti da mu je
ćerka doživela nesreću. Čovek koji još nije preboleo jednu smrt,
neće moći da se suoči s još jednom nesrećom. Vrata sobe su se
ponovo otvorila, u sobu je ušao doktor. Sredovečan, proćelav i
74
prijatnog osmeha. Zanimljivo je bilo da sam u ovom trenutku
užasa, ja naročitu pažnju obratila na doktorov osmeh. Valjda je
to ipak bilo normalno, u ovoj užasnoj situaciji, osmeh je svakako
nešto što mi je značilo.
– Dobro veče ili dobro jutro, pa već smo u novom danu,
kako ste?
– Doktore, šta mislite, onako iskreno i zar je u ovom
času bitno da li je veče ili jutro, ako sam povređena nisam
retardirana.
– Naravno da niste, samo sam bio kulturan, šta je trebalo
po tebi da kažem?
– Svim pacijentima se obraćate sa „ti“, zar u ovoj zemlji
niko ne zna za pravila komunikacije?
– Izvinite, hteo sam samo...
– Znam, izvinite Vi, nisam htela da budem neprijatna,
pogotovo ne prema nekome od koga zavisim.
– Razumem, skoro svi tako reaguju, svi koji dolaze ovde,
dolaze protiv svoje volje, a kada se nešto desi, a nismo želeli,
postajemo neprijatni.
– Doktore, sestra je bila škrta na rečima, samo je želela da joj
kažem ime, rekla je da ćete mi Vi sve objasniti. Gde je Marko?
– Marko je?
– Moj muž, ali molim Vas, niko to ne zna, pogotovo
nemojte reći to mom ocu. Da li je neko obavestio oca, šta nam
se desilo?
– Kako, pa nismo ništa znali i bili ste u teškom stanju,
pogotovo...
– Marko, da li je dobro, doktore, nemojte kriti ništa,
molim Vas!
75
– Dobro je da kod Vas nisu tako teške povrede, više ste
ugruvani, a i bebu smo spasili...
– Dođavola i ja i beba, recite mi već jednom gde je Marko
i kako je!
– Ima mnogo teže povrede od Vas, operisali smo ga,
izgubio je puno krvi, imo je težak potres mozga. Morali smo da
ga uvedemo u veštačku komu, da se organizam ne zamara, mora
mirovati. Neću da Vas lažem Vera, život mu je još u opasnosti.
Želite li mi sada dati telefon da pozovem koga treba?
Ćutala sam. Nisam želela da slušam to što mi je pričao.
Doživela sam i njega i onu Cecu, kao anđele smrti. Verovatno
je nešto pogrešio, ne može se tako nešto desiti Marku, o kakvoj
on životnoj opasnosti priča. Marko i ja smo imali planove
za budućnost, da završimo fakultet, da se zaposlimo, o deci
nismo razmišljali. Ovi ljudi su pogrešili. Možda sam ja i bila
malo povređena ali nisam bila trudna i Marko će sada svakog
trenutka ući s buketom cveća i meni će biti bolje. Par dana ću
morati da budem tu ali onda će morati da me puste, kada shvate
da mi nije ništa.
– Vera, ništa ne dobijate ni Vi ni ja, ako ne sarađujete.
Doduše sve su to normalne reakcije, dajte mi sada broj, da
pozovem, Vaši se sigurno brinu.
– Imam samo oca, majka mi je umrla pre mesec dana,
ne mogu sada dopustiti da mu neko drugi javi da sam imala
nesreću.
– Razumem, reći ću sestri da Vam donese telefon. Pozovite
oca sami, u pravu ste, tako je bolje.
– Doktore, ono što ste rekli o Marku, to nije istina zar ne?
– Nažalost jeste, ali mlad je i jak, imao sam i gore slučajeve,
pa su se oporavili. Morate verovati.
76
– Kako, doktore, želim da ga vidim, želim da mu kažem
da sam tu, da se ne plaši. Čitala sam da ljudi čuju i kada su u
komi i da im zapravo prija da čuju glasove dragih ljudi. Moram
javiti i tetka Milici.
– Markovoj majci?
– Da i ona je sigurno zabrinuta. Oni ne žive znate zajedno
ali ga zove svaki dan, verovatno se brine. Zamolite sestru da mi
što pre donese telefon. Kad mogu videti Marka?
– Pa bojim se da trenutno niste u mogućnosti da se
pomerate, možda za par dana. Mislite sada na bebu i da se što
pre oporavite.
– Beba me sada ne zanima, mislite da je to normalno?
– Sve je normalno, za nekoga ko je pretrpeo šok. Znate,
svi različito reaguju, neko samo plače, neko ćuti, neko ne želi
čuti za drage ljude, neko se čak i smeje...
– Meni nije do smeha, samo želim da što pre ojačam i da
vidim Marka, on me treba.
– Razumem, zato slušajte šta Vam govorimo i sve će biti
dobro.
– Doktore, izvinite još jednom što sam bila neprijatna,
takva sam kad sam uplašena, možete mi govoriti „ti“, pa možete
otac da mi budete.
– Ne brini, to sam već zaboravio, vidi se da si fi na devojka,
mora da je tvoj otac ponosan...
– Bio je, posle ovoga verovatno više neće biti. Verovatno
će misliti da smo oboje nezreli i nepromišljeni, kada smo upali
u takvu nevolju.
– Nažalost nevolje ne pitaju kad da dođu, obično dolaze
nepozvane. Nemojte to sebi raditi, niste krivi, ni ti, eto ja malo
77
„ti“, malo „vi“, nema veze, zapamti, niste vas dvoje skrivili
nesreću.
– Ko je kriv, ako je to uopšte važno.
– Neka budala, moram tako da kažem, prošla je na crveno,
na raskrsnici Sedmog Jula i Dušanove. Njegov suvozač je takođe
poginuo, oba tela su unakažena. Velika brzina i nepoštovanje
propisa, uzeli su danak, vas dvoje ste eto čudom preživeli. Sad
sam gotovo siguran da će Marko preživeti, sve će biti dobro,
morate verovati.
Doktor se saučesnički nasmešio i taj njegov osmeh značio
mi je sve u tom trenutku. Nekim čudom, verovala sam u svaku
njegovu reč, pogotovu u ono, da će se Marko oporaviti i da će
sve biti kao pre. Sestra Ceca je bojažljivo ušla u sobu, noseći
telefon. Poslednjim delićem snage uspela sam da pomerim lice
u nešto, što je trebalo da se zove osmeh. Želela sam ispratiti
doktora s osmehom, da ne ispadne, da se džabe trudio, a htela
sam i da ova nedužna devojka ne pomisli kako radi najteži
posao na svetu, a radila ga je. Pomislila sam, koliko li je teško
svakodnevno ljudima saopštavati kako im je neko stradao ili
kako su ostali bez nekog dela svog tela. Pogled, kojim me je
gledala, govorio je da mi je sve oprostila i da nemam razloga da
se brinem.
Bezuspešno sam opet pokušala da se pomerim, da bih
lakše okretala brojeve. Nisam uspela. Ceca je to uradila umesto
mene i bila sam joj beskrajno zahvalna zbog te banalnosti koja
je sada bila nešto najznačijnije, što je neko mogao učiniti za
mene. Zvuk zvona, koji sam čula, kao da me je probudio iz
noćne more. Poželela sam da mi se otac ne javi. Želja mi se nije
ispunila, čula sam očev uplašen i pospan glas.
– Halo, ko je to, znate li koliko je sati?
78
Ćutala sam, nisam imala snage da progovorim. Grlo mi
je bilo suvo i kao da se skupilo, valjda je tako izgledalo kada se
proguta stipsa. Razmišljala sam koji je način bio najbolji da se
obratim čoveku koji je do pre par sati svirao i pevao sa ćerkom
i njenim dečkom, mužem, šta već, nebitno. Bitno je bilo da mu
sada kažem kako sve to puj pike ne važi i kako njih dvoje sada
leže... Olakšavajuća okolnost je bila, da smo ležali u odvojenim
krevetima. Bože, pomislila sam poslednjim delićem snage, zašto
mi ovo radiš, zar nismo imali dosta bola u proteklom periodu.
Kao da nisam ništa čula, zapravo nisam želela da čujem očev
već histeričan glas.
– Molim Vas, ko god da ste, nemojte se igrati, zbog čega
me zovete u ovo doba?
– Tata..., tata, ja sam...
– Vera, odakle zoveš, znaš li ti koliko je sati, zar nisi ti u
krevetu, lepo, baš lepo, obećala si da ćeš oprati i skloniti sudove,
vidim da sve stoji, znao sam...
– Tata, ja, ja sam u bolnici, oprosti za sudove, oprosti za
sve...
Slušalica mi je ispala iz ruke. Nisam imala više ni grama
snage. Kao glas iz tunela, dopirao je do mene, glas sestre Cece.
Trudila se da na najbezbolniji način saopšti jednom ocu da mu
je ćerka vezana za krevet, ali da će sve biti dobro. Nisam imala
prilike da joj kažem, prosto nismo dotakle tu temu, da moj otac
ne zna ni da sam udata, a ni trudna.
Bilo je kasno, ona je i to rekla, pa ne mogu je kriviti, samo
je htela da se čovek ne brine i da zna da je beba u dobrom stanju,
na svu sreću. Po tome što je odjednom bezuspešno pokušavala
da nastavi razgovor, znala sam da je ocu pozlilo, možda je,
79
daleko bilo i on sada na putu ka majci. Bespomoćno sam gledala
u izbezumljeno lice sestre Cece, sve je postalo nebitno, jedino je
ostalo da se pomolim da će otac ipak preživeti ovu strašnu vest.
Devojka je počele da govori adrseu bolnice i sprat na
kojem sam ležala, te broj sobe. Po tim suvoparnim podacima,
sam znala da je moj otac živ, a da li ću ja preživeti njegov dolazak,
nisam bila sigurna.
Poklopila je slušalicu, nervozno popravila svoju uniformu
i sklonila jednu nestašnu kovdžu s lica. Želela sam da je utešim,
da joj kažem kako više nisam besna, da je zapravo najbolje
tako, uštedela mi je muku da pronađem najbezbolniji način i
ocu kažem istinu. Klimnula sam joj glavom ili sam bar mislila
da sam to uradila jer glava mi je bila prilično teška, da bih je
pomerila. Mislim da sam čak uspela i da joj se nasmešim, onako
krajem usana, taj deo lica, me zapravo jedino nije boleo.
– Ceco, hvala Vam.
– Na čemu mi se zahvaljujete, koliko sam shvatila, nisam
baš trebala sve to da kažem.
– Nebitno, tako je bolje, jednom bi saznao.
– Svakako, žao mi je što nije saznao u nekoj drugoj prilici.
– Prilike biraju nas, a ne mi njih, da nije tako, ne bi
postojale neprilike, zar ne?
– Duh je važan, mislim važno ga je sačuvati u ovakvim
situacijama, pomaže, verujte, dobro je da Vas nije napustio.
– Marko to najviše voli kod mene, moj duh, Ceco, mislite
da će ga moj duh spasiti?
– Ljudi koji se vole, vezani su baš duhom, sigurna sam da
hoće. Čim Vam bude bolje odvešću Vas da ga vidite.
– Hvala, želim da mi ne govorite „vi“, čini mi se da ću tako
brže...

NASTAVIĆE   SE...