DORĆOLSKE LIPE VI DAN

                                                         Fotografija Bojana Boka Durman


biti bolje i videti Marka, doktor je bio u pravu, na ovakvim
mestima, besmisleno je misliti na glupe sitnice. Persiranje
svakako jeste jedna takva glupost.
– Zapravo si u pravu, i meni će biti lakše, a veruj mi tako
se brže čovek oporavi, prisnost je bitna.
– Kako se zove?
– Misliš na doktora, Kosta Mirić, imala si sreće...
– Ličim ti na nekog ko je imao sreće?
– Oprosti, mislila sam samo da kažem da je doktor Mirić
jedan od najboljih neurohirurga.
– Znam, zapravo ti oprosti, znam šta si mislila, osećam se..
– Znam i ja, znam da se osećaš grozno zbog svega, više te
boli duša nego telo, znam i to...
– Kako, sve to znaš?
– Nažalost, zbog ovog svog posla, kojeg i volim i mrzim
u isto vreme, svakodnevno gledam smrti u oči, a imam tek
dvadeset godina...
– Zašto pobogu ljudi biraju ovakva zanimanja?
– Pa neko mora, meni je to bila viza za Beograd.
– Mogla si i nešto drugo da odabereš.
– Mogla sam ali moji su rekli ili medicinska ili nema ništa
od Beograda. Nadaju se da jednog dana završim i fakultet, znaš
li šta u mom selu znači imati ćerku doktorku?
– Ne znam, a odakle si?
– Iz Kusadka.
Činilo mi se da se nebo otvorilo, čije sam parče videla kroz
prozor i da je iz tog parčeta sivog neba provirila moja Leposava,
da mi kaže da joj je sad srce na mestu jer će o meni brinuti
devojka iz njenog rodnog sela. Sve mi je ličilo na surovu igru
81
sudbine. Život je zapravo pravio krugove oko nas, zatvarajući
nas u središte tih krugova. Kao da je na taj način želeo da nam
pokaže kako se sve okreće, tako i da hoćemo ne možemo pobeći
iz tih krugova.
– Moja pokojna majka je iz istog sela, sad mi je sve mnogo
jasnije.
– Šta je ona studirala?
– Ništa, zapravo, nije baš ništa, moja Leposava je studirala
život i bila veoma uspešna u tome, naučila me je mnogim
stvarima. Zvučaće surovo ali ja u ovom trenutku volim što je
pokojna, ona ovo ne bi podnela, mislila bi da me nije dobro
naučila.
– Ne misliš tako, normalno je da želimo da zaštitimo one
koje volimo ali sigurna sam da bi ti volela da je majka sada uz
tebe, a i ona bi bila srećna. Kako je umrla?
– Tiho, kao što je i živela, samo se ugasila, nismo bili
spremni, ni otac ni ja.
Nisam čula da su se vrata otvorila, samo sam videla oca
kako izbezumljeno uleće u sobu. Mislila sam tog trenutka da
će me pregaziti. Zahvalila sam se u sebi Bogu na situaciji u
kojoj se nalazim jer toliko surov ipak nije bio, da bi bilo šta
uradio ćerki koja leži nepomično. Znala sam da je zapravo bio
zahvalan na tome što sam živa. Ponekad je moj otac, kada sam
kao mala napravila neku glupost, znao da kaže, kako ćemo o
tome razgovarati kasnije. Majka je bila zadužena za retoriku i
vikanje, a on je sve voleo da reši mirnim diplomatskim putem.
To je tražio i od mene, pa sam ga čak zapanjeno pitala, da li
to znači da se od mene očekuje da budem dvolična. To je bilo
moje shvatanje diplomatije. Ruka kojom me je pomilovao po
licu, bila je nešto najlekovitije i ni jedna druga medicina, ne
82
bi tako na mene delovala. Mislila sam da istog tog časa mogu
ustati iz kreveta. Više nisam zadržavala suze, pustila sam ih da
teku, čak sam uhvatila i Cecin uplakani pogled dok je napuštala
sobu. Zavidela sam joj što je mogla da ode, a isto sam tako bila
srećna što sam tu i što je očeva topla ruka na mom licu i briše
moje suze.
– Nemoj plakati, važno je da si dobro, strašno sam se
uplašio, ne bih...
– Znam tata, znam da ne bi podneo, neću ni da mislim,
šta se sve moglo desiti, nismo krivi...
– U ovakvim situacijama, to je najmanje bitno, svako je
kriv za nešto, bitno je sada da se oporavite. Kako je Marko, nisu
mi ništa rekli?
– Ne znam, ništa ne znam i ne verujem, dok ga ne vidim.
Doktor kaže da je kritično, naleteli su na nas, na semaforu, bili
su pijani...
– Rekao sam ti da to nije bitno, žao mi je tih ljudi, sudbina,
ne možemo pobeći, koliko se god trudili. Sada je glupo pričati
šta bi bilo da niste izašli, da ste samo pet minuta kasnije stigli
na raskrsnicu...
– Ne znam da li je neko javio tetka Milici, ja nisam imala
snage.
– Ja sam joj javio, verovatno je već stigla, neće joj se
dopasti kad čuje sve.
– Misliš na venčanje?
– Venčanje, beba, sve to kao u nekom snu. Zar se ti mene
plašiš, mislio sam da mi više veruješ.
– Znaš da ti verujem...
– Oni koji veruju ne lažu jedni druge, šta misliš kako mi
je bilo. Mislio sam da ću na lepši način saznati tako lepe vesti.
83
– Oprosti, nisam htela da te povredim.
– Nisi mislila ali si to uradila. Kada se to desilo?
– Prvog januara smo odlučili, venčali smo se četvrtog.
Nismo želeli nikog da povredimo, hteli smo da bude uzbudljivo,
da ima neku čar.
– Uspeli ste, nije mi krivo što ste se venčali, nego...
– Znam, reći ćeš da smo mladi, da smo mogli da čekamo
dok ne završimo fakultet, pa se zaposlimo, pa vojska, pa ne
znam šta sve još, vidiš li kakav je život, jebeno nepredvidljiv.
Ljutite se koliko želite ali volim što smo sve to uradili. Volim i
što smo napravili bebu, ako...
– Nikako nemoj to izgovoriti, znam šta želiš da kažeš ali
ne želim da čujem, želim da verujem da će sve biti dobro i da
ćete biti srećni sa svojom bebom. Volim te malena, jako sam se
uplašio da sam te mogao izgubiti.
– Hvala ti, tata, najbolji si tata, među tatama, ova beba nije
još svesna, kako dobrog dedu će imati. Molim te izađi i pogledaj
da li je tetka Milica stigla, reci joj da spavam, ne mogu sada da
je vidim.
Klimnuo je glavom i krenuo. Osetila sam ogromno
olakšanje. Nisam ni mislila da će otac praviti probleme, mada
me je jako bolelo, više nego fi zička bol zbog povreda, što sam ga
povredila lažima. Kada se Marko oporavi, napravićemo pravu
svadbu. Znala sam da ocu to ne znači ali majka mi sigurno
nikad ne bi oprostila da na bilo kom komadu nameštaja nemam
uramljenu fotografi ju: ja venčanici, a Marko u crnom odelu s
leptir mašnom. Koliko se god protivila tome, ispuniću želju svoje
majke, iskreno i otac je to potajno želeo, osećala sam. Nisam
htela da razmišljam o Milici, ona neka misli šta hoće, ništa
nam ne može, a možda će i njoj biti drago što će postati baka.
84
Uspela sam da podignem ruke i spustim ih na stomak, to sam
doživela kao dobar znak. Sve će biti dobro, samo tako sam želela
da razmišljam. Poželela sam da beba, čije sam prisustvo prvi put
snažno osetila, bude devojčica. Dali bismo joj ime Nada.
Sigurna sam da bi se i Marku svidelo baš to ime. Kada
bi postojala mogućnost da joj damo ime Lipa, sigurno bi ga
dobila i isto tako sam sigurna da bi nas zbog toga mrzela celog
života. Nada je sasvim u redu, dopašće joj se. Označava trajanje,
održava nas u životu. Mislim da nisam bila svesna da sam
razmišljajući o tom malom životu u sebi utonula u san. Sanjala
sam Marka kako odlazi sa Leposavom. Zvala sam ih oboje ali
nisu me čuli, on se samo okrenuo, nasmejao se i više mu nisam
videla lice. Lice koje sam videla, bilo je lice nekog nepoznatog
muškarca, koji je koračao prema meni i pružao mi ruke. Nisam
želela da pođem s njim ali me je on prosto odvukao, gde, toga
nisam bila svesna. Probudila sam se sva u znoju, tata je stajao
pored mog uzglavlja i brisao mi čelo. Pored njega je bila tetka
Milica. Njen pogled nije bio ni malo prijateljski.
Poželela sam da se nikad nisam probudila, da sam
nastavila da sanjam taj ružni san u kojem me Marko napušta i
u kojem odlazim sa nepoznatim muškarcem, na sasvim drugu
stranu. Sve drugo sam želela, osim da se suočim s Milicom i
Radivojem, koji su upravo ušli u sobu.
– Mogu li dobiti vode, usta su mi suva, sanjala sam ružan san.
– Ima li ružnije od ovoga što ste nam priredili, kako ste
mogli, o čemu ste mislili?
– Milice, molim te, pa nije ni mesto ni vreme, nisam ni
ja presretan što su to učinili ali zar nije sad najvažnije da se
oporave. Razgovor neće pobeći.
– Stevane, suviše si blag, zato ti je ćerka to i uradila.
85
– Ne razumem baš šta želiš da kažeš, pa nije moja ćerka
sama to uradila, oboje su.
– Nije ali sam sigurna da je to bila njena ideja, uvek je bila
malo luckasta, lepo sam govorila...
– Milice, svi smo napeti, nemoj da kažemo nešto zbog
čega ćemo požaliti, uostalom ne želim da se raspravljam s
tobom ovde, mom detetu nije dobro a i...
– Da, zaboravila sam da je i trudna, što je dodatni
problem.
– Ne smatram to problemom, nego darom od Boga,
govoriš o našem unučetu, pa razmisli.
– Najbolje bi bilo da odem jer nisam sigurna da ću moći
da se kontrolišem, svakako nismo još završili.
Bila sam srećna što otac više ništa nije rekao i što je
Milica to shvatila, kao njegovo odobravanje da ode. Zgrabila je
zbunjenog Radivoja za ruku i izletela iz sobe, a ja sam osetila
olakšanje, mogla sam tog trenutka ustati iz kreveta, kao da
mi ništa ne fali. Poželela sam da nikada više u svom životu ne
sretnem Milicu, a ni Radivoja, koji ništa nije govorio, a baš me je
to nerviralo, muškarac koji skače na sve što histerična žena kaže.
Milica Konstantinović je upravo to bila, histerična i koliko sam
joj se god nekad divila, bila sam srećna što moja Leposava nije
bila poput nje. Poželela sam i to da se javno odrekne svih nas i
da moja Nada nikada ne dobije takvu baku. Sada sam bila više
nego sigurna, neki unutrašnji glas mi je potvrdio da će za manje
od devet meseci na svet doći Nada i usrećiti Marka i mene. Tog
trenutka prozor se zalupio tako jako, da je staklo puklo.
Dani su sporo odmicali. Valjda je to uvek tako kada
nešto iščekujemo. Markovo stanje je i dalje bilo kritično.
Doktor Mirić je međutim govorio sa više optimizma. Funkcije
86
organizma su se sporo vraćale ali nije mu bilo ni gore, što je
bilo veoma značajno. Milica i Radivoje više me nisu posećivali.
Moram priznati da mi je to odgovaralo, a i otac je bio mirniji,
barem nije morao da balansira između mene i njih. Svo svoje
slobodno vreme provodio je pored mene. Ceca je jednoga dana
rekla da mu se divi i da bi dala život za takvog oca. Postala sam
bliska s tom devojkom, toliko da mi je priznala kako je njen
otac zapravo jedan tiranim, čija uvek mora biti poslednja. Često
se opijao i maltretirao majku. Imala je mlađu sestru i živela za
trenutak kada će uštedeti dovoljno novca da nju i majku dovede
u Beograd. Nisam baš bila sigurna u to koliko je njena želja
ostvarljiva jer takvi tirani nikada ne dopuste da budu napušteni,
rađe bi ubili, nego dopustili da ih ostave. Naravno, nisam to
rekla jadnoj devojci, nisam joj htela srušiti snove, zapravo sam
joj se divila. Imala je neku neverovatnu snagu, kao i većina one
dece koja su dolazila iz sela u grad. Mi gradska deca, nismo
imali tu snagu. Bili smo ušuškani i zaštićeni, imali smo život na
gotovo, sažvakan, nismo se morali mučiti. Zbog toga smo često
i ostajali na pola puta, ne završivši ono što smo započeli. Oni
nisu imali izbor, ili natrag na selo ili završiti školovanje i postati
samostalni, samo tako su bili sigurni.
Često su zbog toga, na svom putu do uspeha, gazili druge,
svesno ili nesvesno ali niko im nije smeo oduzeti snove, ni naći
se na tom putu kojim su koračali do njih. Ceca je bila blizu
kraja studija. Pitala sam se gledajući je kako umorna odlazi
kući i još umornija se vraća, da li bih ja to izdržala. Nisam bila
sigurna da sebi mogu dati potvrdan odgovor na to pitanje. Bila
sam sigurna da će jednoga dana biti vrlo uspešna doktorka, bila
je prosto rođena da pomaže ljudima. Zavolela sam tu krhku
malu devojku, koja je bila snažnija od tri muškarca. Marka još
nisam mogla da vidim, to me je mučilo, plašila sam se da nešto
87
od mene kriju. Ceca mi nije dozvoljavala da se plašim, svaki
put kada bih joj pričala o svojim strahovima, pokušavala je i
uspevala na sve moguće načine da me odvuče od crnih misli.
Sa Cecom sam ponovo počela da se radujem životu i da
verujem, kako će sve biti kao pre. Otac je bio dirnut njenom
brigom za mene ali ne samo za mene, takva je bila prema svim
bolesnicima. Obožavali su je. Bog sve vidi i velikodušno nagradi
one koji čine dobro. Otac je jednoga dana ponudio Ceci našu
gostinsku sobu, bez nadoknade. Skoro sam tog trenutka od
sreće ostala bez daha.
Bila sam jako ponosna na svog oca i na to što je uradio.
– Čika Stevo, hvala, ali ja ne mogu to da prihvatim, šta će
reći moje kolege, ne, ne, ništa ja posebno nisam uradila za Vašu
Veru, prema svima sam ista.
– To vidim dete da si prema svima ista i to je divno, ja
prosto želim nešto da učinim za tebe, kao za svoju Veru. Nemoj
me odbiti.
– Nemoj, Ceco, da odbiješ, novac koji daješ za sobu moći
ćeš da stavljaš na stranu.
– Ma znam, sve je to lepo ali ipak...
– Nema „ali“, ako ti je neprijatno zbog drugih, ne moraju
ni da znaju, šta se koga tiče gde ćeš ti stanovati. Stan je veliki,
ima mesta za sve, a i Vera bi volela da ima društvo kad izađe.
– Naravno da bih volela, treba mi parče tvoje snage, čini
mi se da sama neću moći dalje.
– Pa, ako je tako, onda pristajem, reći ću samo doktoru
Miriću, on je tako dobar, ne bih volela da od drugih čuje, drugi
nisu važni. Mislim da će se majka najviše obradovati, stalno se
brine što sam sama u velikom gradu.
88
– Srećan sam da si pristala i moja bi se Leposava obradovala,
kada bi mogla da vidi kako pomažem nekom iz njenog sela.
– Pričala sam majci, kaže da je moja baka poznavala
porodicu Vaše pokojne žene, dobri ljudi, tako mi je rekla, baš će
se sada obradovati, idem da je nazovem. Vera, odmori malo, za
danas je dosta bilo šetanja.
– To i ja mislim, idem i ja, da možeš da odmaraš. Pre nego
što odem, posetiću Marka. Ceco, sutra najkasnije očekujem da
se preseliš, imaš li puno stvari?
– Jedan veći kofer, znate kako je, nemam ni potrebe, a ni
novca za puno stvari. Kad Vam odgovara da dođem?
– Kad god ti odgovara, evo ti telefon, pa se javi, uostalom
možemo i zajedno sutra, kad krenem odavde.
– Može, sutra radim, sačekaću Vas kad završim smenu.
Hvala, čika Stevo, i Vama i Veri, osećam da je i ona imala prste
u tome.
Činilo se da sva napetost nestaje kada je ova devojka
pored nas. Bila sam do neba zahvalna ocu što je Cecu pozvao
da živi sa nama. Doktor Mirić je znao da ću uskoro moći da
budem otpuštena na kućno lečenje. Radovala sam se tome i bila
tužna u isto vreme. To je značilo da ću biti daleko od Marka jer
nisam bila još toliko snažna da bih mogla dolaziti svaki dan u
bolnicu. Ceca je bila ubeđena da će mi kućna nega vratiti snagu
i da ću tako biti od veće koristi Marku.
Stajala sam pored prozora i posmatrala ljude koji dolaze
i odlaze. Svako od njih je imao neku svoju tugu ili radost zbog
oporavka drage osobe. Nisam znala da li im i ja pripadam, da li
se trebam radovati svom oporavku i brzom povratku kući, našoj
Nadi, ili trebam biti tužna, što ćemo obe za koji dan napustiti
Marka. Nisam ni primetila da sam tako razmišljajući izašla iz
89
sobe i našla se pred vratima Markove sobe. Sve što sam osećala,
bio je strah, telo mi se treslo i gubila sam snagu. Želela sam ali
nisam bila spremna da se suočim sa slikom koja me čekala iza
tih vrata.
Osetila sam nečiju ruku na ramenu ali nisam imala snage
da se pomerim, da kažem bilo šta. Pogledala sam iza sebe
i videla doktora Mirića. Gledala sam ga pravo u oči i tražila
izraz u njima, izraz koji će mi pomoći da saznam, da li je ljut ili
zabrinut. Činilo se da je bio i jedno i drugo. Stajali smo tako i
ćutali. Imala sam toliko pitanja da mu postavim ali reči su bile
zarobljene u meni. Želela sam znati, a to nikoga do sada nisam
ni pitala, ko su bili ljudi koji su odgovorni za ovakvo moje i
Markovo stanje, za to da je naša ćerka mogla prestati da živi,
pre nego je i počela. Nasmešila sam se na pomisao na to malo
nevino biće, opet sam instinktivno spustila ruke na stomak,
želeći da je zaštitim. Nisam nikako odustala od želje i ideje da
ću roditi devojčicu, toliko sam verovala u to, da će to zasigurno
biti tako.
– Vera, zašto nisi zamolila nekog da te povede?
– Ljuti ste?
– Ne, nisam ljut ali ne možeš samo tako šetati naokolo, još
uvek si slaba, misli na bebu, ako već na sebe ne misliš.
– Imate pravo, neodgovorna sam, moram misliti na sebe,
da bi Nada bila dobro.
Nasmešio se onim svojim lepim osmehom. Nije to bio
osmeh kojim mi se rugao, što sam nerođenom detetu, kojem
još ni pol nisam znala, već dala ime. Bio je to osmeh koji leči i ja
sam se na trenutak osetila snažno i oporavljeno. Lekovi zapravo
nisu bili ništa, prema osmehu doktora Mirića i vedrini sestre
Svetlane–Cece. Oni su bili zaslužni za moj tako brzi oporavak.
90
Osmeh doktora Mirića, kao da mi je dao krila i snagu da pitam,
ono što me zanima i boli.
– Doktore, nisam Vas do sada pitala, ko su ti ljudi, koji su
tako neodgovorno seli za volan? Oni su ako sam dobro shvatila,
preminuli na licu mesta.
– Jesu, kad je ekipa stigla, već su bili mrtvi. Tela su im bila
neprepoznatljiva, auto totalno uništen. Nisu čak ni bili u njemu,
izleteli su, svuda ih je bilo.
– Verovatno su pronađena bar neka dokumenta, na
osnovu čega se saznalo ko je ko, ako su bili neprepoznatljivi.
– Čak su i dokumenta bila razbacana. Jedan od nastradalih
je Martin Đakovački...
– Martin Đakovački, istoričar i pisac?
– Da, baš taj.
– Ko je drugi?
– Vozač bio je pijan, pokazale su kasnije analize, Martinov
polubrat, Pavle, frontmen jedne rok grupe, ne tako poznate,
mislim da se zove „Divlje mačke“. Više puta privođen zbog
posedovanja narkotika. Analize su pokazala da je uz drogu
popio i mnogo alkohola.
Odjednom sam zaćutala, nisam imala više šta da pitam.
Kad malo bolje razmislim i sva moja prethodna pitanja, bila su
besmislena. Više nikome nije bilo važno, pa ni meni, ko su oni,
čime su se bavili. Jedino što je postojalo u ovom trenutku, iako
nevažno, bila je činjenica, da su ta dvojica promenili iz korena
moj do tada miran život.
Pokušala sam da razmišljam o njima, da njih nema i da
smo Marko i ja zapravo izvukli drvce s dužom drškom. Nisam
uspela ni to. Sve je bilo nevažno, bez smisla. Njihove porodice
91
su mnogo gore prošle ali to meni ne znači ništa. Mogla sam
samo u sebi da se pomolim za njih jer učili su me da moram
poštovati svačiju bol. Opet još jedna u nizu gluposti, zašto
je zapravo važno da poštujemo nečiju bol, kada je taj neko
napravio bol, sebi i onima koji su ostali, kojima je bilo još teže.
Često sam razmišljala na tu temu, kako mi zapravo nikada neće
biti važno, što mene nema, kada dođe trenutak za to, već kako
treba žaliti one što ostaju. Sada kada je taj trenutak pokucao na
moja vrata, shvatila sam da je to nevažno koga žaliti, za kim
plakati, život se spremao da krene dalje, kako za mene, tako i za
porodicu onih, kojih nema. Čvrsto sam stiskala kvaku ali nisam
nikako napravila onaj pokret prema dole, koji bi mi omogućio
da otvorim vrata.
– Vera, ako mene pitaš, još uvek nisi jaka za prvi susret sa
Markom, možda da sačekaš još malo, Marko je u komi i nema
pojma ko je pored njega.
– Doktore, bar Vi treba da znate da to nije tačno, mislim
da će me čuti i da sam dosta bila odvojena, moram ga videti,
moram ga osetiti.
– Želiš li da budem uz tebe?
– Želim biti sama, hvala, nije mi potrebna pomoć. Moram
mu nasamo reći da sam tu i da se ne mora plašiti, da mu kažem
za našu Nadu, sigurno će me čuti.
Konačno sam osetila kako moja ruka pritiska kvaku i
kako se vrata otvaraju. Ušla sam polako, kao dete koje polako
izlazi iz špajza u kojem je skriveno od ukućana pojelo pola tegle
marmelade. Doktor Mirić je odlazeći, pogledao prema meni,
kao da je znao da će mi njegov osmeh i ovog trenutka pomoći
da preživim. Prizor koji sam ugledala, nimalo nije obećavao.
Marko je ležao, prikačen na aparate iz kojih je izlazilo bezbroj
92
cevčica isprepletanih po njegovom telu. Ličio je na gipsani kip
koji je čekao da mu umetnik udahne dušu i pokloni život, koji
će živeti u nekom od muzeja. Svaki deo njegovog beživotnog
tela, bio je prekriven gipsom. Kvaka mi je i dalje stajala u ruci,
nisam toga čak ni bila svesna, kao da je tako metalna i hladna
imala zaštitniču ulogu. Svakako mi je bila od pomoći jer da nje
nije bilo, ja bih sigurno već bila na podu. Osećala sam kako
mi tlo pod nogama izmiče, to je trajalo ni dugo ni kratko, ali
dovoljno da se u narednim minutama ipak nađem na podu.
Kada sam otvorila oči, nisam ugledala ništa novo, čak
je i lice doktora Mirića bilo staro. Izgledao je nekako stariji,
istrošeniji, dok je nagnut nad mojim krevetom držao ruku na
mom pulsu. Sigurna sam da od uzbuđenja nije primetio kako
ga posmatram, inače bi verovatno upotrebio svoj osmeh, da
me smiri. Jedino bi mi to pomoglo. Moj susret sa smrću, tako
sam razumela Markovo stanje, bio je nešto što dok sam živa
neću zaboraviti. Nisam to umela da uporedim ni sa čim. Moj
život se do tada nije tako grubo šalio sa mnom. Mislila sam da
ne postoji nešto toliko strašno. Gledaš voljenu osobu, koja je
potpuno bespomoćna, ne znaš, da li će dočekati jutro i preživeti
dugu noć.
Ne možeš, ama baš nikako da pomogneš. Ćutala sam i
bila zahvalna doktoru Miriću što isto tako ćuti i ne kaže ništa,
poput famozne rečenice:“Lepo sam ti rekao, nisi poslušala“.
– Dao sam ti sedativ, puls ti je sad u redu, sad spavaj i
pokušaj da ne misliš na ružne stvari
Ružne stvari, lako je bilo reći ali potpuno neizvodljivo.
Kako sam mogla da ne mislim o njima, kada lepe ovih dana ne
svraćaju na moju adresu. Mislila sam da se više s njima neću ni
viđati, mogla sam slobodno da otvorim svoja vrata i pozdravim
tugu. Opet sam uhvatila sebe kako rukama lagano pridržavam
93
svoj stomak, bojeći se da jedino lepo ne ode od mene. Dani koji
su me čekali biće posvećeni tom malom biću koje je živelo ili se
trudilo da živi u meni, pa ako može ona tako mala, moraću i ja
da se borim. Bežanje iz stvarnosti, tako što ću spavati, nije imalo
nikakvog smisla. Želela sam to da objasnim doktoru Miriću i da
mu kažem, da ne želim više nikakve sedative ali nisam uspela,
utonula sam u san.
Opet sam sanjala isto, Marka koji odlazi s Leposavom i
muškarca, čije lice i dalje nisam uspela da vidim, samo znam da
me je uhvatio za ruku i poveo u nepoznato. Ne znam koliko sam
dugo spavala, ali napolju je već bila noć kada sam se probudila.
Nije bilo nikoga, ni Cece, ni Mirića. Nisam ni marila. Zapravo,
moje raspoloženje je bilo vrlo prevrtljivo, nisam mogla da
izdefi nišem svoja osećanja, nisam ni želela. Nečije društvo mi
je u trenutku prijalo, a već sledećeg trenutka sam želela da bude
što dalje od mene. Bilo je puno situacija, kada nisam želela
ničije društvo. Pitanja koja su postavljali, čak i oni najbliži, bila
su mi besmislena. To su one glupe situacije kada ste se kao mali
popiškili u krevet, a svi su se oko vas pravili, da se ništa nije
desilo, tako da ste vi dolazili do zaključka da je to baš dobro i
da to treba da ponovite. Stalno su mi u ušima zvonile reči, tipa
„sve će biti dobro“, „budi jaka“, „moraš, radi bebe“. Ne moram
ništa, moram samo da umrem, a kad bolje razmislim, to sam i
htela. Kada bi znala da će moja Nada posle mene biti u dobrim
rukama, ostavila bih je i otišla. Jedino što me je sprečavalo da
to i uradim, bila je pomisao kako će se Marko probuditi, čim
ja odem i kako će biti jako ljut, što sam otišla i ostavila Nadu,
nekim nepoznatim ljudima, pa makar to bili i Milica i Stevan.
To su bile misli koje su me bolje od bilo kakvih sedativa
i lekova, gurale i držale u normali. Ustala sam i prišla prozoru.
Tamo napolju je bio život. Moji strahovi opet su izvirili iz svakog
94
dela moga tela. Hteli su valjda da mi kažu kako ja ne mogu da se
priključim tom životu, koji promiče ispod svetiljki, koje pokazuju
budućnost. Budućnost za mene više ne znači ništa, čak ni kao
reč, nisam imala snage da je glasno izgovorim. Odustala sam od
pogleda, koji me nigde nije odveo. Na noćnom ormariću stajalo
je ogledalo. Marko mi ga je poklonio za rođendan, kada smo
bili u prvom razredu gimnazije. Imalo je posebno mesto u mom
životu, najviše sam ga čuvala od onih iznenadnih, nemarnih
situacija, da ne padne i ne polomi se. Bila sam praznoverna,
kada je moje ogledalo u pitanju. Pročitala sam negde da je priča
o sedam godina nesreće, kad se razbije ogledalo, izmišljena, da
bi ga ljudi čuvali, a kako će ga čuvati, ako se ne plaše.
Strah je ljude nagonio da čuvaju stvari oko sebe, koje su
skupo platili ili su im drage uspomene. Niko valjda nije pronašao
bolji način, da se nešto sačuva. Očigledno, udaranje na ljudsku
svest, nije imalo efekta. Ljudi koji se iz bilo kojeg razloga ničeg
ne plaše, upadaju u probleme. Čovek koji je pijan udario u nas,
svakako nije imao nikakav osećaj straha, da će mu se dogoditi
nešto loše, njemu ili nekom drugom, zbog toga je i dopustio
sebi da se nadrogira i napije. Čovek koji je sedeo pored njega,
takođe nije imao osećaj straha, da će se njemu nešto loše desiti,
ako sedne pored vozača u takvom stanju. Mogao je, da se plašio,
da ga spreči, da mu kaže da je to što radi opasno, mogao je ali
nije, jer nije se plašio ni za sebe, ni za brata, a ni za one koje će
eventualno ugroziti. Marko i ja smo bezbrižno kružili pustim
ulicama, uživali u vožnji, u nama, u planovima za budućnost.
Stradali smo od onih koji nisu imali strah, a da smo ga bar mi
imali, danas ne bismo bili ovde gde jesmo.
Sela sam na ivicu kreveta i drhtavom rukom uzela ogledalo
sa ormarića. Opet sam se plašila da ću ga ispustiti, da ću ostati
bez ijedne uspomene na Marka.
95
Pogledala sam svoje lice. Nije mi se dopalo ono što vidim,
bila sam našminkana vodootpornim strahom, suze, koje su tekle
niz to isto lice, nisu mu mogle ništa, zapravo nisam mogla sebi
da objasnim, zašto se plašim, pa šta će mi uspomena na Marka.
Uspomene ostaju iza ljudi, a Marko je bio tu, kupiće mi novo
ogledalo, nije mi bila potrebna uspomena. On će za nekoliko dana
ustati i mi ćemo zagrljeni otići iz ove grozne bolnice i nikada se
više nećemo vratiti. Opet ćemo šetati Kalemegdanom i opet će
vazduh oko nas biti opijen mirisom, opojnim mirisom lipa.
Posle prve posete Marku, nisam više bila tako inadžijski
raspoložena. Poslušala sam doktora Mirića, da sačekam, da se i
sama još malo oporavim, pa onda ponovim posetu.
Ceca se preselila kod mog oca. Pričao mi je kako je
upoznao i njenu majku i sestru. Imao je samo reči hvale za obe.
Znala sam da je to tako, istinski, jer kad je otac procenjivao
ljude, nikad nije pogrešio. Uvek mi je govorio kako ja to ne
znam da radim, kako ljude uvek procenjuješ po očima, u njima
sve piše i po načinu na koji ti pružaju ruku. Moram priznati
da sam ga poslušala i da sam se čak neko vreme zabavljala
tim procenama i gotovo upadljivo gledala u oči one koji su
pokušavali da izvuku ruku i spasu, šta se spasiti moglo. Neki
su čak posle rukovanja sa mnom dugo trljali svoju prilično
zgnječenu ruku. Srećom, vremenom sam pronašla neku meru
ali i dalje sam cenila one koji su imali čvrst i odlučan stisak, to
sam povezivala s čvrstinom njihovog karaktera.
Otac mi je rekao da se pored Cece osećao mirnije, tako
je imao osećaj da sam i ja uz njega. Ceca je postala naša veza.
Prepričavala nam je događaje i tako se činilo da smo svi jako
blizu jedni drugih.
Doktor Mirić mi je jedno jutro saopštio da ako želim
mogu otići kući. Ne znam kako sam izgledala u trenutku, dok
96
mi je veselim glasom saopštavao da će me otpustiti ali očigledno
da nisam izgledala najbolje jer je seo pored mene i čvrsto me
zagrlio. Kao da je time što me je zagrlio pritisnuo neko dugme
za puštanje suza. Plakala sam neutešno i glasno.
Toliko glasno da se on uplašio kako će ostali u bolnici
pomisliti da mi radi operaciju na otvorenom srcu. Bez anestezije.
Mislim da bih i tako nešto lakše podnela, nego činjenicu i
saznanje da sam ja dobro i da mogu napustiti bolnicu, a Marko,
onako zagipsan, mora ostati još. Možda da je bar neko mogao
da mi kaže približno, koliko će to „još“ da potraje, možda bih sve
lakše podnela. Niko, to nije znao, svi su samo slegali ramenima i
to je bilo sve. Uspela sam ipak nekako da se smirim i da ne bih
potopila doktora Mirića, prestala sam da plačem, odjednom,
kao što sam odjednom i počela. Kao da mi je neko dao neka
nevidljiva krila, moj adrenalin je rastao sve više, a rasla je i
želja i odlučnost da ću od tog dana, pa ne znam do kada, sedeti,
spavati i živeti, pored Markovog kreveta.
– Doktore Miriću, defi nitivno, ne idem, ostajem, ni Vi ni
niko drugi neće me sprečiti u mojoj odluci.
– Vidim da si odlučila, i da nema svrhe da kažem bilo šta,
toliko sam te upoznao da znam kako te ni bolničko obezbeđenje
ne bi isteralo.
– Volim što ste tako razumni, u meni se probudio tračak
nade, vidim neko svetlo na kraju tunela, moram ga dohvatiti, ne
bih sebi oprostila da to ne uradim.
– Čuda su moguća, ovde sam video mnoga, zašto i tvoje
čudo ne bi postalo stvarnost. Veruj Vera, verovatno su ti zato i
dali to ime. Otpratiću te do Markove sobe.
– Htela sam još nešto da Vas pitam, bojim se samo da me
ne shvatite pogrešno...
97
– Verovatno želiš da znaš, dolazi li mu majka.
– Da, dolazi li?
– Nije moje da komentarišem, samo ću ti reći ne baš tako
često. Rekla mi je poslednji put kad je bila, da ona tu ne može
ništa i da nema svrhe da dolazi, dok je takvo stanje, još nešto,
ali...
– Samo napred doktore, od nje me ništa ne može
iznenaditi.
– Pa, eto, uplatila je neko putavenje u Pariz, kaže da će
i njoj i njenom suprugu dobro doći, da napune baterije, da bi
imala više snage za Marka, kad se probudi. Iskreno, nemam
komentar.
– Komentar je suvišan, ona je osoba koja voli samo sebe.
Moram priznati da sam joj se na početku divila. Bila sam čak
nesrećna, što moja Leposava nije kao ona. Sada se stidim što
sam tako mislila, moja Leposava je bila samo mama doktore, a
to je velika stvar.
– Mislim da si u pravu i nemoj biti ljuta na sebe, sve
devojčice u nekim godinama imaju uzor u ženama poput
Milice, sve žele biti kokete kojima je jedino bitno kako izgledaju.
Srećna si što te je to prošlo i što si shvatila šta su prave vrednosti.
Svakako, bićeš mirna, bar deset dana, čini mi se da je rekla da
toliko ostaju u Parizu. Nisam pitao, šta je s Markovim ocem?
– Čika Dragan, on je pre dve godine otišao za Libiju i
nije se vratio. Inače je vaš kolega. Mislim da je jedva dočekao
da ode i spase se, oženio se nekom koleginicom, to je sigurno
isplanirao, u toj kući svi su bili žrtve Miličinog terora. Marko
mi je uvek govorio kako sam imala sreće s roditeljima, voleo
je da provodi vreme u našoj kući. Govorio je kako naša kuća
miriše na dom.
98
–Srećan je on što ima tebe, siguran sam da će se s tolikom
količinom ljubavi i naše nege oporaviti, sad verujem u to, ti
si i meni dala snage. Siguran sam u to da će i vaša kuća uvek
mirisati na dom.
Pogledala sam ga sa zahvalnošću. Njegov osmeh je postao
obavezan, kad god bi se rastajali. Shvatio je koliko mi to znači
i koliko mi daje snage i nije želeo ni jednog trenutka da mi
ga uskrati. Ruka mi ovoga puta nije zadrhtala. Pritisnula sam
kvaku, koja mi se ovog puta nije učinila tako hladna, sve mi je
izgledalo mnogo manje bolno. Sigurnim korakom ušla sam u
sobu. Bila je ista kao i prošli put ali meni se ipak učinila manja
i prisnija. Bila je osvetljena istim neonskim svetlom koje sad
nije delovalo onako blještavo i odbojno. Marko je i dalje ležao
u istom položaju ali čak ni taj gips više nije bio tako bez duše.
Ovog puta sve je izgledalo, kao da će gipsani dečak progovoriti,
kao da mu je dobra vila udahnula malo duše. Prišla sam krevetu
bez straha. Privukla sam stolicu i sela. Opet su mi ruke bile na
stomaku. Gledala sam gipsanog dečaka i znala sam da je osetio,
da ga želim s nekim upoznati. Ustala sam sa stolice, prišla
krevetu najbliže, što sam mogla i prislonila stomak na zagipsanu
ruku. Ta ruka me je grlila do skora, milovala i pokazala mi
put i način, kako da svoju ljubav oplemenimo stvorivši novi
život, koji je sada rastao u meni. Bila sam sigurna da je Marko
to osetio. Nisam osetila ni kad, ni kako, zaspala sam na samoj
ivici kreveta. Nisam se plašila da ću pasti, čovek zaspi kada je
opušten. Znala sam da će Marko čuvati mene i našu Nadu.
San mi je očigledno trebao. Sad dok sam spavala, nisam
sanjala onaj čudni san. Marko me je čuvao i od ružnih snova,
a ja ću njega izvući iz ovog gipsanog odela. Kada sam prvi put
ušla u ovu sobu, nisam smela da ga dotaknem, mislila sam da će
se sve raspasti ako ga primim za ruku. Sada sam ga uhvatila za
99
obe ruke. Prsti su mu bili slobodni i ja sam se uhvatila za njih
kao davljenik za slamku. Nesvesno sam počela da mu trljam
prste, činili su se hladni, duvala sam u njih, kao što duvamo
u promrzle dečije prste, kada preteraju sa zimskim radostima.
Pomislila sam, kako smo zapravo mali i nezaštićeni i kako nas
roditelji pokušavaju na svaki način zaštititi od svega ružnog što
nam se može dogoditi. Oni zapravo ne znaju šta je to ružno ali
su potpuno sigurni da nas moraju zaštititi. To se zove lepota
roditeljstva. Misleći na svoje roditelje i sve lepe dane provedene
s njima, nisam zaplakala.
Bila sam srećna, što ću i ja za nekoliko meseci štititi jedno
malo nevino biće. Uplašila sam se mogućnosti da u tome neću
uspeti, to je valjda normalno. Nije bilo normalno da tetka Milica
sada bezbrižno šeta po Parizu držeći Radivoja za ruku, dok se
njeno dete bori za život.
Držala sam tako Marka za prste i pričala mu o svemu.
Pričala sam mu o svom detinjstvu, od trenutka kada sam počela
bivati svesna da postojim. Pričala sam mu o svom malom
lepom dvorištu na Čuburi, gde sam živela do treće godine, dok
nismo stigli na Dorćol. Nisam zaboravila da mu kažem ni to,
koliko sam samo puta pobegla i sakrila se, a onda iz prikrajka
posmatrala kako me svi zabrinuto traže. Onda bih se u nekom
momentu pojavila niotkuda i začuđeno upitala, zbog čega su
se svi okupili i ko je to nestao. Pričala sam mu i o piletu koje je
majka zaklala da bi meni skuvala supu, a ja sam plačući trčala
za njom, noseći piletovu glavu i molila je da mu je zalepi, da
meni supa ne treba, samo želim svoje pile, onakvo kakvo je bilo
pre. Nisam bila sigurna da su mu sve te priče bile zanimljive ali
morala sam da ih ispričam što više. Možda sam se nadala, kako
će jednog momenta skočiti i reći mi da prekinem s tim glupim
pričama.
100
Želela sam da se to desi, kao što žedan želi da pronađe
oazu u pustinji. Govorila sam mu da je on moja oaza, da ću se
napiti vode sa njegovih usana, da ću ga ljubiti do neba i nazad,
čak i iza neba, jer ja sam sigurna da tamo nešto postoji. Onda
sam ga podsećala na naše upoznavanje i kako, da nije bilo mene,
on sigurno nikada ne bi prvi prišao. Rekla sam mu da je to bilo
poprilično nepristojno, da su mene učili kako su momci ti koji
prave prve korake, a onda sam ga molila da napravi bar sada taj
korak, da nešto uradi, nešto što ćemo pamtiti do kraja života.
Dani su prolazili, ja sam nizala ogrlicu od mogućih i
nemogućih priča i molila se u sebi da se ne desi nešto, pa se
moja ogrlica raspukne. Nekoliko puta sam na molbu doktora
Mirića otišla do kuće ali bi se vraćala brže nego što sam otišla.
Svaki trenutak bez Marka činio se izgubljenim. Milica i Radivoje
su se vratili iz Pariza ali ona i dalje nije dolazila, kao što bi
jedna majka trebala. Dolazila je samo četvrtkom i nedeljom
u vreme poseta. Opet je imala objašnjenje, kako je sve to za
njenog sina naporno i kako će mu se stanje samo pogoršati,
budem li ja i dalje glumila junakinju iz nekog lošeg fi lma. Bila
sam jako ponosna na sebe, što sam uspela da ostanem i gluva
i nema, na sve te njene komentare. Zapravo sam vreme, dok je
ona bila u poseti kod Marka, koristila da odem kući istuširam
se i presvučem. Ceca je vredela zlata. Zahvaljujući njoj, nisam
brinula za oca. Bila mu je poput druge ćerke. Često su dolazile
i njena majka i sestra. Cecina majka, tetka Danica, bila je anđeo
u telu žene. Takva je bila i Jelena, mlađa ćerka. Divila sam se
toj ženi, kako je uspevala da ostane tako sabrana i jaka, pored
života koji je vodila, uz muža alkoholičara. Bog ipak postoji i
zna biti jako velikodušan u to sam se uverila. Tetka Danica nam
je pričala, da je uvek bila u strahu, da se Jeleni nešto ne desi, jer
je često branila od muža kada je bio pijan. Umeo je tolko da
101
se napije, da nije znao gde je udara, a onda je Jelena, jednom
prilikom krenula da ga udari stolicom, pao je i nije se budio do
jutra. Njih dve su se za to vreme spakovale i došle za Beograd.
Tata im je rekao da mogu doći kad god požele, pogotovo, ako
imaju problem. Ostale su par dana.
Toga dana kada su se odlučile vratiti nazad, komšinica im
je javila da ga je pijanog udario neki kamion i da nije preživeo.
Nisam se nikada radovala tuđoj nesreći, čak i kada su stradali
oni koji mi nisu dragi i koji zaslužuju da budu kažnjeni, ovaj
put sam osetila olakšanje, što će ova divna žena konačno biti
mirna. Tetka Danica je pristojno ožalila svog muža. Ispoštovala
je sve običaje, da svet nema šta da kaže. Otac je bio na sahrani,
da im se nađe, ako zatreba. Ispričao mi je, kao da priča najlepšu
priču, kako je sve proteklo.
– A onda je Danica, kada smo ispratili i poslednjeg gosta,
zaključala vrata, stala ispred ogledala i skinula maramu sa glave.
Prošla je prstima kroz svoju gustu kosu boje meda, nasmešila se
i rekla da ona i njena deca nikada više u toj kući neće plakati,
zato što to neko drugi želi.
– Znaš Stevo potrudiću se da se Ceca i Jelena, od sada pa
ubuduće samo smeju. Možda neću moći da im pružim bogat i
raskošan život ali pružiću im ljubav i štitiću ih, da slučajno u
svoj život ne puste nekog poput njihovog oca.
Marku sam ispričala i tu priču. Pitala sam ga i to, da li
sam normalna ako sam pomislila kako je Bog bio milostiv i
spasio ove žene patnji. Kada sam kasnije razmišljala o ovom
trenutku, imala sam i objašnjenje zašto se sve desilo baš tada.
Marko je osetio koliko se mučim s tim pitanjem, pa je odlučio
da mi pomogne. Toga dana sam kao dar od Boga osetila kako
je Marko stegao moj prst. Nisam zapravo to mogla nazvati
stezanjem...

NASTAVIĆE  SE...