DORĆOLSKE LIPE VII DAN

                                               Gostovanje na Radio Novosti kod Angeline



ali bio je to svakako pokret koji je nešto značio, ne
nešto, značio je početak novog života.
Skočila sam kao da me je neko prolio vrelom vodom.
Nisam baš odmah bila svesna šta se dogodilo. Marko je osetio
moju zbunjenost, njegov drugi stisak bio je jači i konkretniji.
Bila sam zbunjena, uplašena, jednom rečju, u stanju šoka. Neko
vreme sam sedela na ivici bolničkog kreveta u toj sobi pod
neonskim osvetljenjem i nisam mogla da se pomerim. Noge su
mi bile kao olovne, jedino što sam istinski osećala bio je stisak
Markovih prstiju. Biće dobro, znala sam da će biti dobro i da
me neće napustiti. Od silnog uzbuđenja nisam primetila da je u
sobu ušla Milica. Zapravo morala sam to primetiti, odjednom mi
je postalo jako hladno, ne od zime, nego od njenog pogleda.
– Šta se ovde događa, šta ti ovde radiš?
– Sedim pored svog muža, imate nešto protiv.
– Devojko, moj sin je u teškom stanju i nije on tebi
nikakav...
– Ne trudite se, sviđalo se to Vama ili ne, Marko i ja smo
zvanično venčani, ako želite, sutra ću doneti venčani list, da to
dokažem.
– Ne, ne zanimaju me te gluposti, taj brak ću poništiti što
pre, čim se Marko malo oporavi.
– Vi ćete ga poništiti, Vi zaista mislite da možete sve.
Marko i ja smo punoletni i kao takvi smo sklopili brak, nemate
pravo da se mešate u to na takav način.
– Imam itekako, videćeš ti svoje, uvek si ga samo
iskorišćavala...
– Sad bi bilo dosta, niste mi bitni u ovom trenutku.
– Ma nemoj, a šta ti je bitnije, mlada damo?
103
– Moram pronaći doktora Mirića, hitno.
– Marku se pogoršalo stanje, o čemu se radi, zašto mi to
niko nije javio?
– Možda bi Vam i javili da slučajno niste bili na
romantičnom putovanju i šetali Jelisejskim poljima, dok Vam
se sin bori za život.
– Dosta, balavice jedna, šta je to tako hitno, idem odmah
po doktora.
– Kad već idete, recite mu da je Marko pre nekoliko
minuta stisnuo moj prst. Prvo sam mislila da je refl eks, a onda
je to ponovio, nešto se svakako događa i to dobro.
Mislila sam da će Milica, makar u ovom trenutku, pokazati
malo više emocija. Njeno lice je pokazivalo jedino zbunjenost,
nije se čak ni osmehnula, ni zaplakala od sreće. Baš je to
nepravda, neke žene nikada ne postanu majke, a neke to nikada
nisu ni trebale postati. Vratila se ubrzo, zajedno sa doktorom.
Pogledala sam s nepoverenjem, to nije bio Mirić, ovog doktora do
sada nisam viđala. Osetila sam se nesigurno i uplašeno, bila bih
sigurnija da je Mirić bio tu. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, šta
ako se ovaj doktor ne snađe, nije upoznat sa slučajem i prilično
je mlad. Pripadala sam onima, koji su iskustvo i stručnost
vezivali za godine. Znala sam da je to pogrešno, pa i ja sam bila
mlada, verovatno bih se loše osećala da mi jednoga dana neko
ne dozvoli neki projekat, zbog mladosti i neiskustva. Pokušala
sam da se saberem i ukažem poverenje mladom doktoru, biće
sigurniji ako oseti da mu verujem. Sva moja razmišljanja bila
su u jednini, Milicu nisam želela, čak ni u mislima uključiti u
brigu o Marku. Doktor, kao da je čitao moje misli, započeo je
razgovor, obraćajući se prvo meni.
– Zovem se Goran Popović, večeras sam ja dežuran.
104
Upravo sam preuzeo smenu od doktora Mirića. Ne brinite,
upoznat sam sa celim slučajem, a Vi ste?
– Ja sam Vera Janković Nenadović, supruga pacijenta,
ovo mu je majka, upravo je stigla, pa sam je zamolila da pozove
doktora Mirića, nisam znala da je završio smenu.
– Vidim da ste uzbuđeni, polako mi objasnite šta se tačno
dogodilo.
Trudila sam se da budem smirena i da što tačnije
objasnim šta se dogodilo. Zapravo, nisam imala puno toga
za objašnjavanje. Klasična situacija, pacijent, koji je u komi,
pomerio je prste, a zatim stisnuo moj prst. To je uvek bio neki
tračak nade za porodicu, mada je isto tako bilo moguće da se
na tome sve i završi. Milica je nervozno šetala po sobi gore
dole i samo povećavala nervozu, poželela sam da imam moć
i da je izbacim. Vrata sobe su se otvorila, stigao je i Radivoje.
Kompletna ekipa. Srce mi je lupalo, kao da će iskočiti. Gledala
sam u doktora kao u svemogućeg plemenskog vrača, koji će
mi posle obavljenog pregleda saopštiti da će Marko već sutra
biti zdrav. Nisam imala osećaj koliko je trajalo sve, ali činilo mi
se da nikad neće završiti i da doktor nikada neće progovoriti.
Vrata sobe su se ponovo otvorila, ušla je medicinska sestra,
koju je doktor pozvao. Dao joj je neke instrukcije, kao da mi
ne postojimo. Pitala sam se zašto baš večeras ni Ceca ni doktor
Mirić nisu bili dežurni. Osećala bih se bolje da su bili pored
mene, zapravo pored Marka, mada su i ovo dvoje veoma stručno
radili svoj posao. Bar se meni tako činilo, tako sam želela.
Nisam baš razumela jezik kojim su doktor i sestra
komunicirali. Obratili su se i nama, sve je to bilo na mestu,
samo ništa nam nisu rekli što već nismo znali.
Shvatila sam da to pomeranje ruke i jeste značajno a i nije,
105
jer nije moralo značiti da će Marku biti bolje. Kad je završio
sa davanjem instrukcija, i sestra već dala prepisanu terapiju,
doktor Popović je rekao još nešto, što me je uznemirilo.
– Mislim da bi mu trebalo dati transfuziju, ali ću
konsultovati doktora Mirića, ipak je to nejgov pacijent. Ukoliko
zaista postoji napredak, to bi bilo dobro, dalo bi mu snagu.
Samo da ne bude problema oko nalaženja krvi, ima jako retku
AB negativnu krvnu grupu. Kao da sam od svega što je doktor
rekao čula samo ono „da ne bude problem“. Problem ne može da
bude, ne sme, pronaći ću krv za Marka, makar morala na ulici
da zaustavljam prolaznike i pitam ih koju krvnu grupu imaju.
Interesantno, da ni jednog trenutka nisam pomislila na Milicu,
ona bi trebala imati odgovarajuću grupu, kako sam samo glupa.
Pogledala sam je pogledom punim očaja, u tom pogledu je bilo
samo jedno pitanje s molbom, zapravo nije bilo molbe, bio je
imperativ. Ona je morala imati krvnu grupu koja je potrebna
Marku, da bar neke koristi bude i od nje.
– Zašto me tako gledaš, ne znam koju krvnu grupu imam,
a šta ako nemam?
– Milice, Vi zaista izgleda da ste sišli s Marsa, kako samo
možete biti tako hladnokrvni, ne znate... pa pobogu, idite u
laboratoriju, pa saznajte. Idite ili ću Vas odneti!
– Pođite sa mnom, nema razloga da stvarate paniku,
zamoliću da odmah obave analizu, ako odgovara, pacijent bi
odmah mogao početi da prima transfuziju.
– Poći ću i ja – oglasio se Radivoje.
Bila sam im zahvalna što će konačno otići i ostaviti
me na miru. Nisam želela da se Marko uzbuđuje, a to je bilo
neminovno, sada sam bila sigurna da nas čuje i razume. Isto sam
tako bila sigurna da mu nije prijalo na koji način smo Milica i
106
ja komunicirale. Nisam bila ponosna na sebe zbog svega toga,
pokušaću da mu to objasnim. Ništa novo mu neću reći, niti je
on nešto novo saznao, znao je da me njegova majka već neko
vreme ne podnosi, pogotovo sada kada je saznala da smo se
venčali. Milica, kojoj sam se ja na početku divila, zapravo je
bila dobra glumica. Mislila je valjda da naša veza neće potrajati,
pa je pustila sina da se zabavlja. Kada je shvatila da je naša
veza sve, samo ne zabava, poludela je. Petpostavljam da je za
svoga sina imala druge planove i da se ja nisam uklapala u njih.
Valjda je želela da njena snaja postane neka slična njoj iz njenih
krugova, gde je sve veštačko. Znala je jesti kod moje majke ali
kada je ta žena trebala postati njena prija, to nije bio njen nivo.
Milica se ponašala kao ćerka industrijalca, a moju porodicu je
doživljavala kao kućepazitelje. Podsetila me je na moje tetke. Ne
znam zapravo zašto joj bar moj otac nije bio po meri, obrazovan
je, iz beogradske porodice, imao je pedigre. Sigurna sam da mu
nije oprostila što je oženio moju majku, koja se, takva, kakva
je bila, nikako nije uklapala u Miličine prave bisere. Majčina
kopija bisera verovatno joj je bila smešna.
Prišla sam prozoru i otvorila ga širom. Napolju je bilo
hladno, sneg je počeo da pada. Sve je bilo protiv mene, sve me
je podsećalo na Markove i moje trenutke, pa čak i taj sneg.
Pogled mi je privukao čovek koji se približavao bolnici. Tog
trenutka bio je ispod svetiljke, zastao je i pogledao prema gore.
Prepoznala sam ga, bio je to čika Dragan. Neko mu je javio šta se
dogodilo, pa je došao. Prosto nisam mogla da verujem da bi taj
neko mogla biti Milica, da jeste, to bi pokvarilo njene planove i
put u Pariz. Čika Dargan joj nikad ne bi dozvolio da ode i ostavi
Marka samog pod neonskim svetlima bolničke sobe. Učinilo
mi se da me je video, pa sam mu mahnula. Produžio je, znači da
on mene nije video, nema veze, ionako će uskoro biti tu. Osetila
107
sam olakšanje, ipak je i on lekar. Nije mi bilo lakše samo zbog
njegove stručnosti, nego i zbog toga što sam znala da će njegovo
prisustvo dobro činiti Marku.
Čula sam iza sebe vrata, neko je ušao u sobu. To nije mogao
biti čika Dragan, tek je ušao u zgradu. Zatvorila sam prozor,
postajalo je hladno, okrenula se i pogledala, bila je to Milica,
bez Radivoja. Izraz lica joj je bio čudan. Nešto se dogodilo, a ja
sam se pomolila u sebi, da to nešto nije loše za Marka. Poželela
sam da joj kažem kako sam upravo videla čika Dragna kako
ulazi u bolnicu ali sam odlučila da joj priredim iznenađenje,
tako što ću pustiti da to sama sazna. Ono što je mene zanimalo,
bilo je šta je uradila po pitanju krvi.
– Šta se desilo, nekako ste čudni, da Vam nije pukla štikla,
na novim cipelama?
– Ne stoji ti da budeš bezobrazna, više pristaje meni, pusti
me umorna sam, nemam snage za raspravljanje s tobom.
– Niste me razumeli, ne želim se raspravljati, želim znati
da li imate krvnu grupu koja treba Marku?
–Nemam, zapravo i imam i nemam...
– Milice, saberite se molim Vas, da li Vi čujete sebe. Marku
je hitno potrebna krv, a vi kažete da i imate i nemate.
– To znači da imam krvnu grupu AB, ali pozitivnu.
– Onda bi možda čika Dragan mogao imati odgovarajuću,
negde sam pročitala da ako dete nasledi krvnu grupu od majke,
RH faktor nasleđuje od oca.
– Vera ne lupaj, to su gluposti, znaš li ti gde je Dragan?
– Dragan je ovde, pošto me ti nisi obavestila, morali su
to drugi, umesto tebe. Kad si mi mislila javiti, šta se dogodilo
Marku.
108
Ništa me u ovom trenutku nije moglo toliko razveseliti i
podići nivo adrenalina, kao ulazak Dragana Nenadovića u sobu.
Osećala sam se toliko dobro, da sam mislila da će i Marko tog
trenutka ustati iz kreveta, baciti sa sebe gipsano odelo, skinuti
čalmu sa glave i nastavićemo da živimo srećno, do kraja života.
Osetila sam miris lipe u nozdrvama. Napolju je bila zima, vejao
je sneg, a meni su mirisale lipe. Mirisale su za mene i Marka,
kad god mi se u životu dešavalo nešto lepo, ja sam osećala miris
lipe. Neki se mirisi urežu u naša čula, dok smo još deca i prate
nas celog života. Pošto je Marko i dalje mirno ležao, ja sam
poželela da umesto njega zagrlim čika Dragana i poželim mu
dobrodošlicu. Zaista je dobrodošao, baš u trenutku kada je bio
najpotrebniji svom sinu. Mislim da bi mu Marko oprostio sve
ono što je bilo i što je otišao tamo daleko i što je odlučio da tamo
ostane i oženi se drugom ženom. Što se mene tiče, oprostiću mu
i u svoje, a i u Markovo ime. Izraz lica koji je u tom trenutku
imala Milica Konstantinović, pamtiću dok sam živa. Prvi put
sam videla nemoć i bes na njenom licu.
– Dra....gane!?
– Milice, još uvek sam živ, ne gledaj me kao duha. Nisi mi
rekla, zašto mi nisi javila šta se desilo?
– Ti si nas napustio, nisi se javljao Marku, nemaš pojma
koliko je bio nesrećan zbog toga. Zašto misliš da sam ti trebala
javiti?
Tako karakteristično za nju, pokušala je napadom da se
odbrani. Činilo se kako joj to ovog puta neće poći za rukom.
Što je više ona napadala, čika Dragan se sve bolje branio i
pobijao njene nazovi činjenice. Odlučila sam da ipak prekinem
ovu tiradu, ne zato što sam htela da zaštitim Milicu, već zbog
vremena koje je curilo. Morala sam reći čika Draganu da svađu
sa Milicom ostavi za drugi put.
109
– Čika Dragane, nije bitno ko Vam je javio, dobro je učinio,
Marku ste potrebni.
–J avio mi je tvoj otac, hvala mu na tome.
– Lepo od tate, a sada Vas molim da odmah odete u
laboratoriju, da Vam urade analizu krvi. Marku treba transfuzija,
ima krvnu grupu AB negativnu. Tetka Milica se razlikuje u RH
faktoru, Vi ćete sigurno biti podudarni.
– Vera, hvala ti što si tu i što se brineš za njega, kako si ti?
– To sad nije važno, dobro sam, kao što vidite, pričaćemo
kasnije, sve će biti dobro.
– Hvala ti dete još jednom, moj Marko je imao sreće.
To je izgovorio izlazeći iz sobe i zalupivši za sobom vrata.
Milica je ostala da stoji pored prozora. Nije se okrenula, gledala
je kroz prozor. Bila sam sigurna da je to samo bežanje. Kada bih
joj sada postavila pitanje, da li je napolju dan ili noć, mislim da
ne bi znala odgovor. Odgovaralo mi je to što ćuti, želela sam
da čujem tišinu i Markovo disanje. Milica više nije bila moja
interesna sfera, ostavila sam je tamo pored prozora, sa njenim
ledenim pogledom, baš kao što je i ova noć bila ledena. Bilo mi
je čudno što nema Radivoja. To mi je odgovaralo, on ovde i nije
bio neophodan. Zauzela sam svoju poziciju na ivici Markovog
kreveta i primila njegove prste u svoje tople šake. Uvek je on
grejao moje hladne šake, sada kada je došao red na mene, dragi
Bog se pobrinuo da moje šake postanu tople. Plašila sam se
da mu možda ne dosade moje priče, da mu neku ne ispričam
više puta. Onda sam zaključila da zapravo nije bitno koliko ću
puta ispričati nešto, bitno je bilo da to nešto dopre do njega i
počne buditi njegove uspavane vijuge. Tako sam ja doživljavala
komu. Zaspimo, spavamo, poput „Trnoružice“, a onda dođe
neko, poljubi nas i naše male sive ćelije ponovo počnu da rade.
110
Zaboravila sam, valjda je to normalno da zaboravimo jer se
brinemo. Otac mi je toga jutra na izlasku iz stana dao moju
omiljenu knjigu. „Mali princ“ je uvek bio lek za sve moje rane.
Otac mi je kupio za odličan uspeh u drugom razredu
osnovne škole. Više se nismo odvajali „Mali princ“ i ja postali
smo neraskidiv spoj. Stajala je pored mog uzglavlja i svaki put
pred spavanje pročitala bih nekoliko redaka i tako zaspala
srećna. Majci nikad nije bilo jasno, zašto, kako, šta to ima u toj
knjizi da me toliko veže da joj se uvek vraćam. Jednom sam,
dok je bila bolesna, želela da je oraspoložim, da joj kažem nešto
lepo, od čega će joj biti bolje, pa će ozdraviti. Donela sam iz sobe
„Malog princa“ i čitala joj dok nije zaspala. Sutradan majka je
ustala, nije više imala temperaturu, bilo joj je bolje. Rekla sam
joj da je tako želeo „Mali princ“, da ona bude zdrava. Nasmejala
se, a ja sam joj rekla da sedne, da ću joj pročitati još nešto, za
svaki slučaj, da se bolest ne vrati:
„Te noći nisam primetio kada je krenuo. Iskrao se
nečujno. Kada sam uspeo da ga sustignem, išao je odlučno,
brzim korakom. Reče mi samo:
– Ah, tu si...
Uhvatio me je za ruku ali se još mučio.
– Grešiš, biće ti teško. Izgledaću kao da sam mrtav, a
to neće biti istina. Shvataš, to je suviše daleko i ne mogu da
ponesem ovo telo. Suviše je teško.
Ja sam ćutao.
– Moje telo će biti kao stara ljuštura, pred starim ljušturama
se ne rastužujemo...
Ja sam ćutao.
Pošto je mali princ zaspao, uzeh ga u naručje i nastavih
111
put. Posmatrao sam na mesečini, to bledo čelo, te zatvorene oči,
te pramenove kose, koji su lepršali na vetru i govorio sebi; ono
što vidim ovde je samo ljuska. Najvažnije je nevidljivo.“
Posle sam mislila da se majka nekad pretvarala da je
bolesna, samo da bih joj čitala „Malog princa“. Shvatila je moja
Leposava, da je najvažnije u životu nevidljivo, a ja sam shvatila
koliko me je volela, baš tom svojom nevidljivom ljubavlju. Svi
volimo na svoj način. Suze su se slivale niz moje lice. Nisam to
želela ali sam se osećala tako sama. Htela sam da je Leposava
sad tu pored mene, da leči Marka rakijavim oblogama i kuvanim
vinom, sa dosta cimeta i karanfi lića. Nisam nikada bila sigurna
šta je tu zapravo bilo ono što bi me izlečilo, rakija, kuvano vino
ili sav taj silni alkohol, koji me je bacao u dubok san, iz kojeg sam
se budila zdrava. Sa knedlom u grlu čitala sam „Malog princa“ i
čekala da se desi čudo, čudo zvano“Leposava“, da Marko ustane
i kaže mi da me voli i da će me voleti i onda kada budem stara
i ružna. Znam, on to nikada ne bi rekao.
Nikada ne bi mogao izgovoriti, da sam ja ružna. Rekao mi
je da sam lepa, čak i kada plačem, niko nije ali ja jesam.
Pogledala sam prema prozoru. Nisam ni primetila kada
je Milica izašla. Moram priznati da mi nije nedostajala. Valjda
je to tako, kada vas napuste oni do kojih vam nije stalo, to ni ne
primetite. Marko je disao ujednačeno. Mislila sam da je čak i
to bitno, sve je bilo bitno i najmanja sitnica, samo da prođe ova
mora. Poželela sam da mu pričam o pahuljama koje skakuću
oko ulične svetiljke. Jednom smo tako stajali i ljubili se ispod
jedne svetiljke, rekao je da se boji da ću se istopiti poput pahulje,
koja je dodirnula svetlo i da ću nestati. Držao je moju glavu
među šakama, kao da drži porcelansku balerinu. Pogledom mi
je govorio koliko sam mu važna. Zapravo i jesam mu pričala
112
sve to. Toliko sam se zanela, da nisam ni čula sebe. Ono što sam
čula, bili su povišeni glasovi sa hodnika. Nije mi bilo jasno ko
može vikati u ovo doba na bolničkom hodniku, na odeljenju
intenzivne nege. Ustala sam i prišla bliže vratima. Bila sam
sigurna da čujem Milicu i Dragana kako se svađaju. Nije mi
bilo čudno za nju, ali čika Dragan to nikada ne bi uradio, on
nije voleo da se svađa ni kod kuće, a ne u bolnici, dok mu sin
leži u komi i bori se za život. Trebalo je da ode u laboratoriju, a
ne da se svađa sa Milicom.
– Kako, bre ne, slaže se krvna grupa?
– To ti reci meni, objasni mi molim te kako moj sin može
imati AB krvnu grupu, a ja O. Zapravo ja znam kako, ja sam
lekar, nikako Milice, nikako. Sad je red na tebe, da čujem šta
imaš da mi kažeš?
– To mora da je neka greška, znala sam da su svi ovde
nesposobni, htela sam Marka da prebacim negde napolje...
– Prestani s tim glupostima, gde da ga prebacuješ, reci mi
čiji je, čiji je Marko sin?
Više nisam ništa čula, kao da me je neko isključio iz
stvarnosti. Vrtelo mi se u glavi. Ono što sam čula, to ne bih mogla
da sanjam ni u najcrnjim snovima. San koji sam često sanjala
u poslednje vreme, bio je poput crtanog fi lma u poređenju s
ovim. Uspela sam nekako da se dovučem do stolice i sednem.
Nisam namerno želela da sednem na krevet. Plašila sam se da
će Marko osetiti koliko sam uznemirena. Kako je to moguće?
Ovaj put sam bila na Miličinoj strani, ubeđena da su oni u
laboratoriji pogrešili. Marko je bio slika i prilika svoga oca, na
Milicu gotovo da nije ni ličio. Sigurno se radilo o grešci.
Htela sam da ustanem, bilo mi je bolje, da ustanem i
izađem na hodnik. Htela sam da im kažem da se prestanu
113
svađati jer će oni u laboratoriji već uvideti grešku. Napraviće
novu analizu i sve će biti na mestu. Nisam uradila ništa slično.
Ostala sam kao prikovana da sedim na stolici.
Nesvesno sam uzela parče gaze, nakvasila je vodom i
prislonila na Markove usne. Moje su usne bile suve, pa sam
valjda mislila da je i njemu potrebna voda da bi se povratio.
Skoro pa da sam bila srećna tog časa, što Marko nije mogao čuti
razgovor svojih roditelja. Pretrnula sam, šta ako je ipak čuo, pa
ja sve vreme mislim kako čuje, zato mu i pričam, a sada kada
mi to ne odgovara, onda želim da nije čuo ništa. To je valjda
bilo u ljudskoj prirodi, da stvari i događaje prilagođavamo
situaciji. Ova situacija mi se nimalo nije dopadala. Milica je
bila svakakva ali nije bila tako pokvarena da čoveku podmetne
tuđe dete. Njeno poreklo i sve na šta je bila ponosna, to joj nisu
dozvoljavali.
Poželela sam da opet otvorim prozor. Trebalo mi je
vazduha. Možda bi bilo dobro da izađem i prošetam, da
udahnem duboko i zamrznem sve ružno što mi se nakupilo na
duši. Odustala sam ipak od te ideje jer nisam želela da Marko
ostane sam. Znala sam da sam mu potrebna, možda potrebnija
nego ikad. Nastavila sam da mu čitam, pa da mu iznosim svoje
viđenje onoga što sam pročitala, da ga pitam za savet jer to je
ipak bilo njegovo područje. Imala sam ja iz srpskog uvek peticu
ali mislim da ta moja petica nije bila realna. Nisam bila tu svoja
na svom, realno mislim da su mi je poklanjali, da mi ne pokvare
prosek. Marko je pisao divne priče, ljubavnu poeziju, osvajao
nagrade na školskim takmičenjima. Sada sam tako želela da
mi kaže, da prestanem da govorim gluposti, da nisam dobro
shvatila šta je pisac hteo da kaže. Shvatila sam ja, moj Marko,
shvatila da bez ljubavi nikako ne mogu.
114
–Ustani, ustani i objasni mi zašto je zemlja okrugla, zašto
je Mesec jednom ovakvog, drugi put onakvog oblika. Zašto,
zašto svi lepo nemamo istu krvnu grupu, onda ne bi bilo glupih
nesporazuma. Marko, obećaj da me nikada nećeš napustiti, da
ćeš primiti i krv koja ti ne odgovara, samo da me ne napustiš!
Jecala sam tiho. Nisam imala snage ili nisam želela, to
nisam znala. Znala sam da je sramota plakati pred nekim ko
ne može da ti obriše suze. Ne može, ne zato što neće, nego eto
baš ne može. Kada plačemo pred bolesnikom, moramo plakati
u sebi. Leposava me baš nikad nije napustila i hvala joj onoliko
zbog toga. Kao da sam je sad čula, kako to govori.. Nikada
nije plakala da je drugi vide. Smatrala je da ako plačeš jer ti je
neko ispričao svoj problem ili je bolestan, tebi neće biti lakše, a
onome ko ti se požalio, njemu će biti strašno teško. Pomisliće
da je njegov problem nerešiv. Obrisala sam suze, iskrivila usne
u nešto što bi trebalo da se zove osmeh i nastavila da čitam
„Malog princa“
Sa hodnika se više nisu čuli glasovi. Čika Dragan i Milica
sigurno su otišli. Nisu otišli zajedno, svako za sebe. Odavno su
bili svako za sebe. Ono što je mene interesovalo, bilo je, šta će
se sada desiti s Markom. Možda sam trebala otići do doktora
ili sestre, možda mi oni znaju nešto više reći. Možda su u
međuvremenu pronašli krv od nekog NN davaoca, to nije ništa
čudno, ni nemoguće. Toliko ljudi ima istu krvnu grupu i RH
faktor, a da nisu u nikakvom srodstvu. Odlučila sam da pre
nego pitam doktora bilo šta, pozovem oca, on će sigurno imati
neko rešenje, uvek ga je imao.
Očev glas je bio pospan. Pogledala sam na sat, na
bolničkom zidu. Prošla je ponoć. Nisam razmišljala da će se otac
sigurno uplašiti jer nisam imala snage da mislim ni o mnogo
115
važnijim stvarima. Otac će, bila sam sigurna u to, shvatiti i neće
mi zameriti, u to sam bila sigurna.
– Vera dušo, šta se dogodilo, plašim se, reci da je sve u
redu.
Bilo mi je malo krivo što sam tako uplašila oca ali one
će razumeti, on bi sigurno isto to uradio. Prosto nisam mogla
da sedim i čekam, jutro svakako ne bih dočekala mirna.
Objasnila sam ocu ukratko o čemu se radi. Nisam mogla da
izbegnem priču o Milici i Draganu. Prvo me je baš to pitao, šta
je sa njihovim krvnim grupama. Slagala sam, da se Miličina ne
podudara, a da je čika Dragan nedavno preležao upalu pluća,
da mu nalazi još uvek nisu dobri i da su mu zbog toga rekli da
ne može dati krv. Priča je imala smisla, pa me otac dalje nije
ispitivao. Rekao je samo da prekida vezu i da će javiti dežurnom
doktoru ako nešto sazna, odnosno ako pronađe nekog ko ima
Markovu krvnu grupu.
Spustila sam slušalicu i osetila nelagodu. Nešto me je
stezalo u grlu i grudima. Opet sam nesvesno stavila ruke na
stomak i zaštitila Nadu od stvarnosti. Ne znam kako, ali sam
se stvorila pored lekarske sobe. Pokucala sam i čekala. Otvorio
mi je pospani doktor Popović. Pozvao me je da uđem, ponudio
mi je kafu. Ništa na svetu mi nije tako dobro zvučalo, kao taj
njegov poziv i miris kafe, koji sam već osećala u nozdrvama.
Doktor Popović ništa nije pitao, samo je spustio šolju s
toplom tečnošću, iz koje se širio isto tako topao miris. Srknula
sam, mada nikada nisam volela vruću kafu, sada mi je bila
poput melema. Pržila je moje stisnuto grlo i grejala moju
unutrašnjost. Pomislila sam na trenutak da Marko stoji iza mene
i grli me. Telefon koji je tog trenutka prekinuo tišinu, bio mi je
poput saveznika. Mislim da se to nije dogodilo, ja bih doktoru
116
Popoviću ispričala sve što sam čula na hodniku. Shvatila sam
iz razgovora da ga je zvao moj otac, jer je pomenuo i mene.
Ono što mi je bilo najbitnije, bio je osmeh koji se odjednom
pojavio na doktorovom licu. Kao da se radi o nekom njegovom,
radovao se.
– Pa to je divno što kažete. Recite sestra Ceci da ću je
častiti večerom zbog te divne vesti. Prekinuću sada, Vaša Vera
će me progutati pogledom. Moram joj reći o čemu se radi.
– Doktore, bili ste u pravu, progutaću Vas, bez kapi vode,
pričajte!
– Sestra Ceca ima AB negativnu krvnu grupu, već je
krenula ovamo. Ta devojka je zbilja čudnovata.
Klimnula sam glavom zamišljeno. Doktorove oči su sijale
nekim posebnim sjajem, dok je govorio o posebnosti sestra
Cece. Slagala sam se s takvim njegovim mišljenjem ali mislim
da je tu bilo još nečega, što nije bilo za javnost. Nasmešila sam
se, s odobravanjem, bili su slobodni, čak mislim da su savršeno
odgovarali jedno drugom.
Ceca je stigla veoma brzo, ne znam čime u ovo doba, čak
je i taksi bilo teško naći po ovom vremenu i u ove sate. Čime god
da je stigla, bila sam joj zahvalna. Toliko sam joj bila zahvalna,
da sam u jednom trenutku pomislila da Nada ne bude Nada,
nego Svetlana. Odustala sam od toga brzo jer znam koliko Ceca
ne voli svoje ime. Nikada mi ne bi dozvolila da Nadi dam njeno
ime. Bila je među onima koji nisu naplaćivali svoje usluge, pa
čak i ako je plaćanje bilo fi gurativno. Razmišljala sam i bila
zahvalna životu, što nam je uvek slao ljude, koji su baš tu trebali
da se nađu, kad su nam bili potrebni. Kada sam je ugledala na
vratima, poletela sam joj u zagrljaj. Obrazi su joj bili crveni i
hladni, nije mi smetalo, nisam ni osetila hladnoću, samo sam
117
joj bila zahvalna. Pomolila sam se u sebi, da ovoj devojci sve
u životu bude baš onako kako poželi. Počela sam da verujem i
da nije bilo slučajno što sam je upoznala, već je imala značajno
mesto i ulogu i u mom i u Markovom životu.
Pogledala sam ispod oka doktora Popovića. Iskoristio je
priliku, pošto sam ja zagrlila Cecu, dozvolio je sebi, da i on uradi
isto. Bili su zapravo baš lep par ili će, ako već nisu, to ubrzo
postati. Marko bi bio jako srećan, da je znao, da je indirektno
pomogao da se ovo dvoje mladih ljudi spoje. Često je u šali
znao reći kako mu provodadžiluk ide od ruke. Pitala sam ga
koga je to spojio, a on se samo smejao i odgovarao da nije još
nikoga ali je siguran, kada bi, da bi to bilo s uspehom.
Bilo mi je žao, što sada nismo mogli zajedno da se radujemo.
Opet me je savladala tuga. Pomislila sam kako verovatno nikada
ne bismo upoznali ni Cecu, ni doktora Popovića, da se nije
dogodio ovaj užas. Tačno je znači verovanje da sve ima razlog
zašto se desilo, pa makar bilo i ružno, moramo verovati da će
posle kiše sijati sunce.
Marko je te noći dobio transfuziju. Doktor Popović je
smatrao da ga više ne treba držati u veštačkoj komi. Po njemu,
bio je sposoban i dovoljno jak da se bori za svoj povratak u
život. Kada sam toga jutra otvorila oči, posle kratkog sna,
osećala sam se snažnija nego ikad. Ruke su mi bile u Markovim,
opet sam osetila kako steže moje prste. To sad već nije bio samo
refl eks, Popović je pri odlasku iz smene rekao da će oporavak
biti brži nego što su očekivali. Našalio se i uputio smešak Ceci
da drugačije ni ne može biti, kada njegovim venama sada teče
njena krv. Rekao je da nije upoznao borbeniju i snažniju devojku
od nje. Složila sam se s time što je rekao. Ne znam kako bih se
na njenom mestu borila na takav način sa životom. Ne znam
118
ni kako bih postigla da radim tako naporan posao i studiram
još naporniji fakultet. Verovatno nikako. Nisam podcenjivala
sebe ali ja sam uvek bila ušuškana, imala sve, imala sam mir
i mogućnost da ništa drugo ne radim, osim da idem u školu,
a zatim upišem fakultet. Ukoliko mi ikad u životu bude palo
napamet da odustanem od studiranja, Ceca će mi biti motiv da
to nikad ne uradim. Morala sam zbog ove devojke doći do kraja
svega, što sam u životu započela. Marko i ja ćemo to uraditi.
Moramo nastaviti tamo gde smo stali.
Kada je nešto kasnije u sobu ušao čika Dragan, gotovo
da sam se uplašila. Izgledao je kao hodajuća avet. Ispod očiju
je imao crne podočanjake, velike kao banatska ravnica. Kosa
mu je bila raščupana, kaput izgužvan. Videlo se da nije spavao.
Mirisao je na alkohol, ne znam tačno na koji ali čini mi se da je
prošle noći pio sve što mu je došlo pod ruku. Naježila sam se i
od njegovog izgleda, a i od pomisli na noć kada smo Marko i ja
stradali, baš zbog nekog njemu sličnog. Ipak, nisam mu mogla
zameriti, nisam čak znala ni šta da mu kažem. Ne znam da li su
me primetili on i Milica ali to i nije bilo važno. Ćutali smo tako
i gledali se nekoliko minuta, on je prvi progovorio.
– Doktor mi rekao da je neka sestra dala krv mom...
– Da, sestra Ceca je dala krv Vašem Marku.
– Vera, ne pravi se luda, mom Marku, smešno, mom...
– Čika Dragane, ne znam o čemu Vi to, zašto ste tako
ironični?
– Nisam.
– Jeste bogami, ironični i pijani, šta se desilo, ne
prepoznajem Vas. Došli ste sami, gde je Milica?
– Odakle ja da znam, uostalom, šta te briga gde je, zar ti
nije bolje bez nje?
119
– Nemojte tako, ona je ipak majka mog muža, ne moram
je voleti ali je poštujem.
– Bože, Vera, kako si ti fi na, Marko je imao sreće s tobom,
sa mnom nije ali s tobom...
– Ne želim da Vas slušam, iz Vas govori alkohol. Idite kući,
odmorite se pa dođite, ne bi trebali takvi da ste ovde. Niste mi
rekli gde je Milica, otišli ste zajedno, nema ni onog njenog.
– Nema, nema, a i šta će on ovde, ni on ni ja nemamo šta
ovde da tražimo...
– Slažem se da je on suvišan ali, čika Dragane, Vi ste
Markov otac, Milica mu je majka...
– E, to je tačno, to je jedino tačno, igrajmo se kviza ili još
bolje istine, to je super.
– Jedino što bi bilo super je da odete kući ili u hotel, gde
ste već i da se istuširate i naspavate. Kad se otreznite dođite. Ne
brinite za Marka, ja sam tu, a mislim da će uskoro i Milica.
Počeo je odjednom histerično da se smeje. Govorio je
nepovezano. Nisam ga baš dobro razumela, mada sam se trudila.
Pominjao je Kalemegdan, donji grad, poslednju šetnju s Milicom,
kao nekad. Onda je odjednom, isto kao što se histerično smejao,
počeo plakati. Plakao je kao mali dečak. Bilo mi ga je žao kada
se iznemoglo skljokao na pod. Zauzeo je sigurni položaj fetusa
i više nije pustio ni glasa. Samo sam po drhtajima njegovog tela,
znala da još uvek plače. Ovakav više nije trebao ostati. Marku
je zasigurno ovo smetalo. Bila sam sigurna, da je čuo svog oca
koji je plakao, a on mu nije mogao pomoći. Za čoveka koji je do
juče bio u komi to nikako nije bilo dobro. Bila sam u strahu, da
ne ustane, pa odluči krenuti na Marka. Možda je ovog trenutka i
njega okrivljivao zbog saznanja da mu on zapravo nije bio otac.
Morala sam pozvati doktora ili sestru, da ga odvedu. Nije bilo
120
potrebno da idem daleko. Gotovo sam se sudarila sa Mirićem.
– Čuo sam neku viku, došao sam da vidim o čemu se radi.
– Doktore, čika Dragan je došao, pijan je, pao je na pod,
nisam mogla sama da ga podignem. Mislim da Marku ovo ne
treba.
– Naravno da ne treba, je li sam došao, da li je tu i
majka?
– Sam je, pitala sam ga za Milicu, kaže da nema pojma gde
je ona ali priča neke nepovezane stvari. Mislim da se otrovao
alkoholom.
– Pozvaću bolničare da ga odvedu i smeste negde. Mislim
da bi trebao primiti infuziju, nije u dobrom stanju.
Obuzeo me je neki nemir. Nisam mogla da objasnim
to svoje stanje. Osećala sam da ću se svakog trenutka ugušiti.
Pokušavala sam da dođem do vazduha ali mi to nije polazilo
za rukom. Prosto nisam mogla da verujem da nam život
dobija sasvim neku novu formu. Izgledalo je kao da smo sebe
ostavili negde tamo daleko, pa smo sada tu da nešto na brzinu
odradimo i opet se vratimo svom starom životu. Otvorila sam
prozor, misleći da će mi biti bolje. Sneg je prestao da pada, a
meni je i dalje bilo loše. Ostala sam na prozoru, ne znam ni
sama koliko, činilo se da mi svež vazduh ipak pomaže, bar sam
mogla da udahnem duboko, a da nemam osećaj neprijatnosti.
Razmišljala sam o svemu što se desilo proteklih sati. Plašila
sam se šta će se dogoditi, kad se Marko probudi i shvati šta se
sve dogodilo. To da mu čika Dragan eventualno nije otac, bila
je strašna činjenica, koju sam poželela da bacim kroz prozor.
Mislila sam da je to moguće, da samo tako uzmem činjenicu
i bacim je kroz prozor, baš kao što je moja Leposava tresla
stolnjak posle ručka, a otac se ljutio.
121
Postalo mi je hladno, pa sam zatvorila prozor. Toplina
koja se lagano širila mojim telom, davala mi je znak da sam još
uvek živa. Zauzela sam svoje mesto na krevetu pored Marka,
primila njegove prste u svoje i čekala, kao i svih ovih proteklih
dana, da se desi čudo. Bila sam fi zički tu, ali moje misli bile su
na drugoj strani.
Razmišljala sam o Milici. Kakva god da je bila, bila je
Markova majka i bila sam zabrinuta za nju. Nije mi se sviđalo
to što je nema. Nisam znala zbog čega ali sam sasvim sigurno
znala da se dogodilo nešto, a to nešto nije bilo ništa dobro.
Odlučila sam da odem do lekarske sobe i proverim kako je čika
Dragan. Tamo nisam pronašla nikoga, valjda su imali nekog
posla, naravno, u bolnici se svakih pet minuta nešto dešava i to
je bilo sasvim normalno da imaju posla. Znala sam i sama da
su to sve same gluposti koje su mi se motale po glavi, samo sam
htela da potisnem onaj glavni problem, koji me je mučio.
Imala sam sve jači osećaj da se Milici nešto dogodilo i da
je čika Dragan bio odgovoran za to.
Nisam čula da su se vrata otvorila. Uplašila me je ruka na
ramenu. Doktor Mirić je ušao tiho, valjda baš zbog toga da me
ne uplaši, a desilo se suprotno.
– Doktore, tako ste me uplašili ili sam toliko napeta, pa
mi sve smeta. Tražila sam Vas malopre.
– Dovezli su pacijenta, infarkt. Srećom sad je stanje
stabilizovano, a ja sam poželeo da vidim kako si ti.
– Baš ja, ili čika Dragan?
– Ne brini za njega, dobro je, kad se naspava, biće kao nov.
Pored toliko frke svi smo zaboravili na tebe i bebu.
– Dobro smo nas dve.
122
– Ti još uvek misliš da će biti devojka.
– Ne mislim, sigurna sam.
– To ćemo znati, za manje od sedam meseci, ne bih voleo
da se razočaraš.
– Sigurno neću, ako se rodi i dečak, biće dobrodošao.
Nadam se samo...
– Nadam se i ja, da ćete se oboje radovati.
– Hoćemo, hoćemo, verujem u to. Doktore, mogu li da
vidim kako je čika Dragan?
– Naravno da možeš, nemoj ga samo puno propitivati,
nije još uvek jak za tvoja pitanja.
– Samo želim da mi kaže gde je Milica. Plašim se.
– Čega se plašiš, pa posvađali se, ništa čudno.
– Volela bih da ste u pravu, meni se tu nešto ne sviđa.
Znate li da čika Draganova krvna grupa nije...
– Znam, nije kao Markova.
– Vama je to normalno?
– Nije ali to nije kraj sveta, dešava se.
– Cenim Vaš optimizam ali nisam sigurna da ste na
njegovom mestu, da bi bili presretni što Vaše dete ima krvnu
grupu koja se ne slaže s Vašom.
– Vera, šta god da bude on je Markov otac...
– Marko je još od njegovog odlaska ljut na njega. Prvo se
iznenada po odlasku oženio, a onda je prestao da mu se javlja.
Mislim da ovo neće izaći na dobro. Moram da pronađem Milicu,
mora mi dati neko objašnjenje, uostalom ona je sve i zakuvala,
sada neka vadi fl eke.
– Doći će ne brini, znaš da voli tako da se izgubi ali se vrati...

NASTAVIĆE SE...